Život Svetog Save

OČAJNIČKO GONJENJE

U ovom svetu ljubav je neodvojiva od bola. Veća ljubav, veći bol u slučaju rastanka.

Rastkovi pratioci, lovci uzaludno su tražili mladog princa celog sledećeg dana. Uplašeni zbog nestanka svoga gospodara, oni se teška srca vratiše u Ras. Njihova strašna vest pala je kao grom iz vedra neba na narod koji se još uvek veselio, a posebno na Nemanju i Anu. Njihova radost pretvori se u duboku tugu i glasno naricanje. Neki su čak i pomišljali da su divlje zveri rastrgle i pojele Rastka.

Veliki župan, savlađujući sopstveni bol, tešio je suprugu govoreći: „Gospod, koji nam ga je dao, pomoći će da ga vidimo opet.“ Zatim pozva svoga vojvodu i naredi mu da uzme nekoliko oficira i smesta krene u pravcu Soluna, pa čak i do Svete Gore, ako je potrebno, da nađe Rastka i vrati ga kući. Dade vojvodi i lično pismo za heparhosa /vojnog guvernera u Solunu/, moleći i njega za pomoć da se Rastko nađe i vrati nazad. U protivnom biće napadnut vojskom.¹

I ova grupa srpskih plemića na hatovima krenu preko balkanskih planina i dolina u poteri za Rastkom. Guverner Soluna primi ih sa počastima. On je, svakako, bio uznemiren Nemanjinim pismom. Bilo mu je mnogo stalo do prijateljstva sa moćnim srpskim vladarom, te otpoče sa detaljnim pretraživanjem grada i okoline. Na putevima su postavljeni stražari, putnici su kontrolisani, transportna kola zaustavljana, a policija je bila na uzbuni. Međutim, sve je bilo bez uspeha. Stari monah je bio isuviše vešt. On je znao sve tajne staze daleko od grada.

Guverner zatim napisa oštro pismo Protu — upravniku Svete Gore, upozoravajući ga da postupi odmah po Nemanjinom zahtevu, „da ne bi naš prijatelj i otac dečakov postao naš neprijatelj.“

Posle zamornog putovanja kroz šumovito poluostrvo Halkidika, srpski konjanici najzad stigoše u Svetu Goru. Tu saznaše da je grupa srpskih monaha doputovala u manastir Svetoga Pantelejmona, tada zvan Solunski manastir. Tako produžiše uzbrdo do manjeg konaka. I tamo, najzad, nađoše Rastka. Još je nosio svoje svetovno odelo. Oni ga pozdraviše sa poštovanjem i suzama radosnicama. Vojvoda pozva Rastka na stranu i dugo su razgovarali. On mu je opisao bol i očajanje starih roditelja, savetujući mu da posluša naređenje Velikog župana, te da se spremi i odmah sa njima krene kući.

Uhvaćen tako ne pripremljen u svome planu, Rastko je molio vojvodu da ga ostavi ovde. „Vi ste čovek od moći, dragi vojvodo, preklinjao je on, i ako samo hoćete Vi možete umiriti moga oca i dopustiti mi da ostanem i ostvarim ono zašto sam došao ovde.“ Ne samo da je popustio, vojvoda se još više razljuti i zapreti da će ga konopcima vezati i kao zarobljenika odvesti nazad. Videći da je nemoguće ubediti

tvrdoglavog i savesnog vojvodu, Rastko ga zagrli i reče mu. „Neka bude volja Božja“ i obeća da će idućeg dana biti spreman da pođe sa njima. Ubedio je vojvodu da ne brine i da se lepo odmori. Međutim, u svojoj glavi, zajedno sa igumanom, skrojio je plan još smišljenijeg zavaravanja traga. Naime, posle pola noći iguman naredi jeromonahu da odvede Rastka u kapelu tornja pirga i da ga zamonaši. Jeromonah učini kako mu je zapoveđeno: uze propisane monaške zavete od Rastka, postriže ga, obuče u monašku crnu rizu, pročita molitve i promeni mu ime Rastkovo novo ime beše Sava. Njegov poslednji imenjak, sveti Sava Osvećeni — Jerusalimski, živeo je u šestom veku.

Kad se vojvoda probudi ujutru i ne nađe Rastka, razbesni se na monahe, naročito na onog starog Rusa, koji je nagovorio Rastka da pobegne iz doma U Svetu Goru. Njegovi vojnici se nisu mogli uzdržati u svojoj razjarenosti pa su počeli da vređaju pa čak i da tuku monahe. Čuvši ovu gužvu, i kukanje isprebijane braće, Sava se pojavi na malom prozoru crkve na kuli, pozva vojvodu, baci mu pred noge svežanj sa svojim plemićskim odelom zajedno sa svojim postriženim vlasima i reče. Odnesi ovo mojim roditeljima i reci im da si me video kao monaha pod imenom Sava.“ Dade mu i pismo za svoje roditelje, obaveštavajući ih o svemu što se dogodilo, i moleći ih da mu oproste i da ga zaborave.

Sada vojvoda beše sasvim nemoćan, jer po crkvenim zakonima Istočne crkve, kad običan građanin postane monah, ne može biti kažnjavan od svetovnih vlasti. Na njega se ne može staviti ruka.²

U očajanju vojvoda sada povika: „O, ti, bez milosti, kamena srca! Prevario si svoga oca, pa sada i nas. Kako se ne bojiš Boga?!“ Takve i još druge prekore upućivali su i ostali oficiri ispred kule. Vikali su i plakali. Sava takođe plakaše.

Posle sve ove gužve, poternici napustiše Rusik, okrećući se često ne bili još koji put videli Savu na prozoru kule.

Toga nezaboravnog jutra princ Rastko je otišao zauvek a Sava stupa na pozornicu dramatične istorije Svete Gore, Srbije i Pravoslavlja uopšte.

1. Vojvoda, vojni komandant, eparhos — guverner provincije koja se zove na grčkom eparhija, u srpskom izgovoru eparhija. Sada je upotrebljavamo samo za crkvena područja sa episkopom na čelu.
2. Često se dešavalo u ranoj istoriji pravoslavnih, da je rival, kralj ili car bio primoran da postane monah, da bi spasao svoj vlastiti život, da bi ustupio svome bratu ili sinu presto. Tako su, na primer, učinili vizantijski car Jovan Kantakuzen, bugarski car Boris, srpski veliki župan Nemanja, kralj Radoslav, kralj Stefan Uroš, kralj Dragutin. Čak i bračna veza beše tada, kao i sada, razrešenom, ako muž i žena uzmu monaški zavet.