Život Svetog Save

DELA I REČI

U Srbiji, kao i u Vizantiji, carevi i kraljevi koji su podigli manastir, ako tako žele, imaju pravo, da naimenuju starešinu toga manastira. Nemanja je to svoje pravo koristio u Studenici, svojoj glavnoj zadužbini. A zapisano je u povelji Studenice, da to pravo pripada i njegovom nasledniku. Koristeći ovo nasleđeno pravo, Stefan naimenova arhimandrita Savu za starešinu Studenice ne samo za to, što je on bio najdostojniji za taj položaj, već verovatno, što je time želeo da ga što više veže za Srbiju. Sava prebolevši nostalgiju za Svetom Gorom baci se svom snagom na posao. Nova okolina postade mu vrlo brzo domaća i prisna.

Pre svega, mora da je bio oduševljen nenadmašnom lepotom bele mramorne crkve u večito zelenoj jelovoj šumi. On je tu crkvu sada prvi put video, jer ju Nemanja podigao nekoliko godina po njegovom odlasku iz Srbije, a u Svetoj Gori takva crkva nije postojala. Studenica je bila veća i viša od Hilandara; mešavina vizantijsko-dalmatinskog stila. Pored toga, Nemanja je zaveštao mnoga imanja, što je omogućavalo duhovni i ekonomski razvoj manastira i izdržavanje velikog bratstva. I najzad, što je najvažnije, tu sa njim beše i njegov sveti otac, duhovno živi, koji je činio čuda, i sa ljubavlju pratio Savin rad, upućivao ga i pomagao iz drugoga sveta. Bela crkva stajaše pred njim kao prekrasno živo telo, koje je disalo duhom i svetošću svetog Simeona. Prisustvo oca, dočaravaše mu prisustvo cele Svete Gore.

Sava odmah zavede u Studenici hilandarski Tipik sa malim izmenama. On privuče veliki broj iskušenika, kako srpskih plemića, tako i onih iz seljačkog staleža, koji su želeli da žive monaškim životom. Zadržao je u Studenici i nekoliko uglednih svetogorskih otaca, da bi mu pomagali u pripremi novih generacija monaha; da poučavaju, ispovedaju, pišu i prepisuju knjige, da živopišu crkve i slikaju ikone. Propisao je, takođe, pravilo života za sve stanovnike manastira, goste i posetioce. To nije disciplina kasarne, već poredak prave Božje duhovne porodice. Sredio je manastirsku ekonomiju i razvio proizvodnju. Vina, meda, ribe i stoke bilo je dovoljno ne samo da bi se hranile stotine monaha, nego i za hiljade poklonika, učenika, posetilaca i bolesnika. Tako Studenica postade najčuvenija svetinja cele nacije. Ništa na svetu ne može da tako neodoljivo privuče ljudske duše kao istinska svetinja. Narod je iz svih krajeva države hrlio Studenici da se Bogu moli, da uči, da traži oproštaj grehova i leka bolestima, da vidi monaha — princa Savu, da prisustvuje njegovim produhovljenim liturgijama, da čuje njegove reči, da primi sveto pričešće i blagoslov iz njegovih ruku i da budu pomazani mirom svetog Simeona. Mnogi dođoše, takođe, da vide nešto što je sasvim neobično — kako čak i bogati mogu da uđu u carstvo nebesko.

Sava je morao da obezbedi hranu i prenoćište svima posetiocima, pored duhovne hrane koju je morao da im priprema i daje. Ovo je on činio tiho kao monah, a poslušno kao sluga.

Dozidao je još zgrada oko manastira za monahe i njihove radionice, kao i za smeštaj naroda. Podiže, takođe, i nekoliko manjih crkava u brdima i vinogradima udaljenim od manastira, za potrebe monaha koji tu rade kao i za obližnje stanovništvo. Uz ove crkvice bile su i zgrade za stanovanje monaha, za smeštaj i ostavu. Nažalost, najveći deo ovih zgrada je danas u ruševinama, usled vekovne turske tiranske vladavine.

Tako Sava prvo obnovi svoju rezidenciju, uredivši je pristojno, po apostolskom savetu /I Tim. 3, 45/, pa onda odatle, iz Studenice kao zračnog centra, on razvi delatnost kroz celu zemlju, do najudaljenijih krajeva Srbije. Išao je kao sejač koji seje dobro seme po dušama ljudskim. Propovedao je jevanđelje Hristovo; drugim rečima, učio je pravoj veri, pravim osećanjima, pravilnom delanju. Jednom rečju, učio je pravom putu koji vodi u carstvo nebesko. Pozivao je ljude na pokajanje. Objašnjavao je da je greh jedini zid između čoveka i Boga, između čoveka i njegove sreće. Opominjao je svakoga da ukloni taj zid da bi mogao videti svetlost i da uživa u sreći. On je učio narod kako da se moli i kako da posti, kako da se čisti i bude darežljiv. Naglašavao je važnost krštenja, svetog pričešća i drugih velikih tajni, potrebnih za očišćenje, ishranu i učvršćenje duše i tela. Upozoravao je na jeretike /Bogumile/, koji su uskraćivali, i Latine, koji su nejevanđelski davali ove svete tajne. Neke paganske običaje zamenio je lepim hrišćanskim, proširio zakone i odredbe Pravoslavne crkve; tumačio narodu Sveto pismo kroz biblijske priče i iznosio učenje i divne primere hrišćanskih svetitelja i mučenika. On je opisivao narodu život svetogorskih monaha i njihove nadčovečanske napore radi spasenja duše i zadobijanje Hristove ljubavi. Nikada nije propustio da pomene svoga oca, svetog Simeona i Božje čudo kroz njega. On je nastavio da gradi svuda crkve od kamena i drveta. Na nekim mestima postavio je drvene krstove umesto crkava.¹

U Savinoj ličnosti narod je osećao svoga pravog i istinskog prijatelja i pastira. On ga je slušao i sledio bez pogovora, jer je video da on živi onako kako propoveda. „Narod se hranio njegovim rečima kao medom.“ Svet je voleo njegovu skromnost i iskrenost. On je zalazio u prost narod kao među svoje, ali sa apostolskim autoritetom. Šta više, Bog ga je, kao svoga izaslanika obdario darom čudotvorstva koje on činjaše nad bolesnima, kroz molitvu za njih. Za Savu se zaista može reći: Pojavio se veliki svetionik u srpskoj zemlji punoj tame, neznanja i smetenosti.

1 Sava je praktikovao da podiže drvene krstove u nenaseljenim predelima, predviđajući da će ova mesta u budućnosti biti naseljena. On je to, po predanju, učinio i u šumi gde je danas veliko selo Takovo u kome je knez Miloš Obrenović objavio Drugi ustanak protiv Turaka 1815. godine. Postoji jedna priča o tome, kako je Savin stric jednom rekao Savi: „Ti zidaš više crkava nego sela.“ Sava mu na to proročki odgovori. „Veruj mi, biće više sela nego crkava.“