Život Svetog Save

RADNIK I ČUDOTVORAC

Radi više nego što se od tebe očekuje, i nećeš trebati nikakvu ličnu preporuku. Ovo je jedna američka poslovica pri radu i drugim prilikama praktičnog života. „Primljeni dar Božji on je umnožio“, kaže stari Savin biograf. Drugim rečima, budući da je bio samo jeromonah, a ne episkop, on je uradio mnogo više nego što bi drugi učinili u njegovom činu.

Otklonivši opasnost koja je pretila Srbiji od bezdušnog kneza Streza, Sava se povukao u Studenicu da nastavi svoj neumorni rad. Mir je koristio za pisanje. Pripremio je knjigu „Život svetoga Simeona,“ knjigu velike istorijske vrednosti, prožetom toplom sinovskom ljubavlju. Zatim je pisao poslanice bratstvu Hilandara, mnoga pisma sveštenicima i svetovnjacima, opominjući ih, ispravljajući ili upućujući ih. Pisao je i srpskim prinčevima u Dalmaciji i Duklji upozoravajući ih na latinsku propagandu, i onima u Hercegovini i Bosni, upozoravajući ih na opasnost od Bogumila, dakle, na opasnost od obe ove jeresi, koje su bile aktivne u potkopavanju pravoslavlja na Balkanu. Pored ovih aktivnosti u pisanju on je produžio da priprema monahe za misionarski rad, a jedne za parohijsku službu. On je prikupljao seoske dečake nedeljama i učio ih da čitaju svete knjige i da pišu i pevaju u crkvi. Uz to, produžio je da putuje kroz narod, učeći ga, propovedajući i mireći. Pored svih ovih obaveza, on nije prestao sa gradnjom Žiče.

Kao što smo ranije rekli, Stefan je rado prihvatio Savin predlog za podizanje Žiče. Verovatno Sava nije rekao Stefanu sve razloge za zidanje ovako velikog manastira ravnog Studenici. Jedan razlog je svakako dovoljan. „Znaš,“ reče mlađi brat starijem, „kako je naš otac sazidao Studenicu, koja je duhovni centar, ponos i ukras naše zemlje. Poznato ti je i to, da je on kao veliki župan, pored Studenice zidao i mnoge druge divne crkve na srpskom tlu da bi osvetio i prosvetio narod, učeći ga zakonu Božjem. Ne bi bilo dobro da ti, kao veliki župan živiš i umreš ne ostavivši potomstvu makar jednu veliku zadužbinu. Šta više, tvoja zemlja je pomoću božjom i molitvama svetog Simeona mnogo proširena. Sama pak Studenica nije dovoljna za duhovne potrebe naše velike zemlje. Nama je preko potreban još jedan centar. Pored svega, ti duguješ Bogu veliku blagodarnost za svu pomoć i uspeh u ratu i miru. Sazidaj, dakle, Žiču kao vidljivi dokaz svoje zahvalnosti Svemogućem.“

Stefan još ne beše pripremljen da shvati sve planove koje Sava imaše u svojoj zamisli u vezi sa Žičom. On bi se uplašio da mu je Sava ispričao i dočarao sliku Srpske nezavisne crkve i Žiče, kao sedišta srpskog arhiepiskopa i kao srpske svetinje, u kojoj budući srpski kraljevi treba da budu krunisani od poglavara Srpske crkve. Sa svom svojom mudrošću, pobožnošću i odvažnošću, Stefan bi se ipak izgubio u takvim grandioznim planovima,jedinstvenim u pravoslavnom svetu van Carigrada, verujući da je to neostvarljivo. „Takvi planovi bi više nego sigurno uzbudili i pogodili srpske susede.“ Stefan bi, možda, na njih odgovorio. Sava je sve to znao, pa je zato oprezno nastavio, računajući na Boga i na vreme. Samu ideju za zidanje svoje crkve zadužbine, Stefan je prihvatio bez oklevanja. Za sprovođenje toga u delo on je dao Savi sredstva i potpuno odrešene ruke, da sam izabere mesto za novu crkvu, da napravi planove i zaposli sposobne kamenoresce i umetnike svih struka, jer je sebe smatrao nedoraslim za takav poduhvat, pošto nikada ranije nije podizao crkve. Utoliko više je verovao da je Sava visoko kvalifikovan za takav posao.

Sava je izabrao mesto na desnoj strani Ibra, u koji se uliva Studenica, kao što se on Ibar uliva u Zapadnu Moravu. Tamo na uzvišici, u blizini ušća reke Ibra podiže se Žiča po Savinoj želji. Ona leži u pravom centru sadanje Šumadije, na poljani opkoljenoj šumovitim planinama i sa mnogo lakšim prilazom od Studenice.

Sava je zidao Žiču sa oduševljenjem kao nekada Hilandar, ali sada sa mnogo više iskustava. On sakupi najbolje zanatlije i majstore — kamenoresce, kovače i drvodelje, duboresce iz Soluna i sa grčkih ostrva. Želeo je da ostvari najbolje među najboljim. On je lično pomagao koliko god je mogao, kako svojim savetima, tako i rukama, a naročito svojim usrdnim molitvama. I milostivi Bog je odgovarao na njegove molitve čudima.

Jednom, Veliki župan dođe da vidi šta mu brat radi. Tu se desio jedan paralizovani bolesnik koga su doneli da prosi milostinju. Videći tako bespomoćnog čoveka, Sava se sažali. On mu ne dade zlatnike već ga uze u svoje ruke i, uz pomoć svojih učenika, unese ga u crkvu, možda u malu crkvu Svetih Apostola, koju je on na brzinu sazidao pre nego što je počeo sa zidanjem velike crkve. Svojom odeždom on pokri bolesnika. Bilo je veče. On ostade sam sa paralizovanim. Onda, nadnešen nad bolesnikom na podu, Sava otpoče da se moli i plače i nastavi, moleći se i plačući, sve do jutra. Pred svanuće, kada se monasi obično skupljaju pred crkvom, Sava viknu oduzetome „U ime Gospoda našega Isusa Hrista, govorim ti, sine moj, ustani i hodaj!“ I, odjednom, oduzeti ustade i pođe. Sava potom otvori vrata od crkve i pusti čoveka da ide isceljen i radostan. Monasi i narod se divljahu, slaveći Boga.

Vest o ovom čudu razglasi se kao vatra kroz celu zemlju. Ništa na svetu ne uskomeša narod tako silno kao čudo. Posledica ovoga beše, da bolesni pohrliše odasvuda u Žiču i Sava nastavi da ih isceljuje pomoću molitve, polažući na njih ruke i miropomažući ih.

Tako Gospod proslavi svoga slavopojca i njegov rad, a Žiča posta veoma čuvena kroz Svetoga Savu čak i pre svoga završetka.