Život Svetog Save

NEMANJA

Otac junaka ove priče zvao se Nemanja. Iako je ovo ime biblijsko, ono nikada pre nije upotrebljavano među hrišćanskim Srbima, svakako ne među onim uglednijim, prinčevima, županima i vojvodama. Svi su oni obično imali nacionalna imena kao: Mutimir, Vlastimir, Časlav, Vojislav, Bodin, Dragomir, Zavida, Tihomir i tako dalje, dakle stara slovenska imena, ali ipak sa čistim i lepim značenjem.

Ovo ime je simbol čitave Nemanjine naporne vladavine, kao ujedinitelja nacije i graditelja nacionalne države. Kad je njegov biblijski imenjak Nemija, po dozvoli persijskog cara Artakserksa, obnavljao razorene zidove Jerusalima, naredio je majstorima da „jednom rukom rade, a u drugoj da drže mač“, radi odbrane od neprijatelja koji su ih uznemiravali /Nemija, 4,17-18/. Tako je i Nemanja morao da gradi i da brani u isto vreme, sve do kraja svoje vladavine.

Po svedočanstvu hroničara, Nemanja je rođen 1113. a umro 1199. godine. Dakle, njegov život je ispunio skoro ceo jedan vek. Skoro polovinu toga svoga dugog života on je proveo boreći se za jedinstvo svoga naroda i za njegovu državu. Rođen je u Ribnici, blizu Duklje i bio je prvo kršten u rimokatoličkoj crkvi u mestu svoga rođenja, ali je kasnije ponovo kršten u pravoslavnom hramu Svetih apostola u Rasu. Njegov otac zvao se Zavida i bio je jedan od provincijskih srpskih prinčeva sa sedištem u Duklji, sadanjoj Podgorici u Crnoj Gori. Nije nam poznat Zavidin rodoslov niti njegova veza sa velikim srpskim prinčevima: Desom, Urošem, Vukanom i Bodinom. Njegovo je ime sačuvano u istoriji samo kroz ugled sina mu Nemanje.

Posle Zavidine smrti Nemanja je očevim testamentom nasledio najistočniju četvrt srpske kneževine, od Rasa do Niša. Ostala tri dela su nasledila njegova braća: Tihomir, Miroslav i Stracimir. Sva četiri brata su bila nezadovoljna svojim nasledstvom. Ostala trojica bila su sebična. Smatrali su da su dobili i suviše male teritorije, i svaki je želeo da se proširi na račun drugoga brata. Dalekovidog Nemanju je, opet, brinula pocepanost srpskih teritorija. On je sanjao samo o srpskom narodu kao celini i o državi u kojoj bi svi Srbi bili ujedinjeni. Tada je bilo nekoliko srpskih kneževina, čiji se broj uvećao podelom Zavidine države. I tako stvari odoše sa rđavog na gore. Svakoj od ovih nezavisnih, malih državica pretila je opasnost da postane plenom jačih suseda. Nemanja je želeo da to zaustavi.

Radi ostvarenja ovog ideala — ujedinjenja svih Srba u jednu Državu, sposobnu da brani i omogući kulturni razvoj, Nemanja je imao da se uhvati u koštac i sa unutarnjim i sa spoljnim neprijateljima. njegova unutarnja borba bila je uperena protiv nerazumevanja i uskogrudosti svoje braće i rodbine, a spoljna skoro sa svima susedima, velikim i malim. Sa oba ova neprijatelja svoga ideala Nemanja se borio sa promenljivom srećom. Jednom je bio pobeđen od svoje braće i kao Josif bačen u duboku jamu. Iz te jame ga je spasao na čudesan način Sveti Đorđe, i on je nastavio borbu. U sledećem uspešnom sukobu, on je primorao dvojicu svoje braće da se predaju i zakunu na poslušnost, dok je najstariji Tihomir nestao u tom sukobu. Tako je četvorna vlast iščezla. Nemanja je postao jedini vladar i naslednik Zavidine države. Miroslav i Stracimir su mu ostali verni do kraja života. Tada se Nemanja okrenu protiv spoljnih neprijatelja, opet sa promenljivom srećom. Borio se protivu Vizantije, Mađarske, Dubrovnika, Bugarske i krstaša. Mi nećemo zalaziti u detalje svih tih borbi, ali možemo reći da je on na kraju uspeo da stvori srpsku državu od Jadrana do Sofije i Pernika.

Nemanja je bio ratnik prve klase. I kao mnoge velike vojskovođe, bio je veoma religiozan. Kad god bi između ratova imao odmora, zidao je crkve. Neke od njih su prava remek dela. Kraljica njegovih zadužbina je Studenica. Ostale su: Đurđevi Stubovi na reci Limu, Arhanđel Mihailo u Skoplju, Sveti Pantelejmon u Nišu, Sveta Bogorodica i Sv. Nikola u Kosanici. Sve su to bile njegove zadužbine. Pored toga, po svojoj hrišćanskoj širokogrudosti, on je slao bogate poklone crkvama: Svete Bogorodice Evergetske u Carigradu, Sv. Dimitrija u Solunu, Svetog Petra i Pavla u Rimu, Svetoga Nikole u Bariju, Svetoga Jovana na Jordanu, Svetoga Teodosija u Palestini; Svetog Groba Gospodnjeg i drugim. A njegova darežljivost prema sirotinji i beznadežnima bila je dobro poznata i na Istoku i na Zapadu. Moćni ratnik svoje zemlje i milosrdni Božji čovek, takav beše Nemanja.

Kakve je utiske ostavio Nemanja na svoje savremenike? On je bio vrlo mudar čovek. Kada ga je vizantijski car Manojlo po prvi put sreo u Nišu, „bio je iznenađen mudrošću mladog čoveka.“¹ Dva ugledna istoričara su opisala Nemanju kao zatočenika u Carigradu. Evstatije je hvalio Manojlovu hrabrost „koji je uspeo da pokori ovaj veliki narod /Srbe/ i njihovog proslavljenog vođu /Nemanju/. Onda produžuje: „Ja sam posmatrao Nemanju sa divljenjem; on je rastom veći nego što mu je priroda darivala, vrlo visok i lep čovek.“ I Manas, drugi istoričar, isto tako opisuje Nemanju kao silnog čoveka: „Varvarin, širokih ramena i lepog izgleda čovek, on je ukrasio carev triumf, ma da dočekan od žitelja Carigrada sa porugama.“²

Sa gornjim opisom se podudaraju i Nemanjini portreti na freskama po manastirima, Srbije, Svete Gore i Bugarske. Nažalost, nigde nemamo sačuvan njegov portret kao velikog župana, već samo kao starog osamdesetogodišnjeg monaha. Čak i na ovim freskama, on je pretstavljen kao čovek klasičnih crta, dostojanstva i snage.

1. Sin cara Jovana Komnena, zvanog „Jovan Dobri“ /1118-1143/. Manojlo Komnen bio je poslednji car dinastije Komnena /1143-1180/.
2. Navedeno u Konstantina Jirečeka: Istorija Srba, knjiga I, glava V.