Život Svetog Save

USPEŠNA MISIJA

Iako je vizantijska carevina tada bila u opadanju, njena prestonica na Bosforu je blještala basnoslovnom lepotom kao i uvek. Čak ni danas sa lepotom Carigrada ne mogu se porediti ni Napulj, ni Bombaj, ni Aleksandrija. Međutim, i ovde, kao svuda, nažalost, ova veličanstvena civilizacija bila je potkopana i narušena nestankom ljudskih karaktera. Žalosna je činjenica, da je čovek sposobniji i spremniji da pre i lakše usavrši stvari nego samog sebe. Ovo se da lako uočiti u svakoj visokoj civilizaciji. Što je jedna civilizacija više cenjena, to su slabije ljudske moralne vrednosti. Pad Vizantije počeo je naglo posle smrti Manojla Komnena 1180 godine. Dinastija Anđela zamenila je dinastiju Komnena. Međutim, carevini nije bila potrebna promena dinastije već su nedostajali veliki i plemeniti karakteri.

U carskoj prestonici i Sava i Simeon su uživali ugled velikih karaktera. Na dvoru su primani kao carevi rođaci. Jer, Evdokija, ćerka tadanjeg cara Aleksija Anđela, bila je žena velikog župana Stevana, Savinog brata. Zato je ova druga Savina poseta izazvala veliko interesovanje kod svih društvenih slojeva.

Car Aleksije je bio veoma prijatan čovek. Primio je Savu „sa velikim simpatijama.“ I njega i ostale sa kojima je dolazio u dodir, Sava je oduševljavao svojim gospodskim držanjem svojstvenim samo princu i upadljivom duhovnošću jednog Božjeg čoveka. Prvo pitanje koje je car, posle uobičajene dobrodošlice, postavio Savi, bilo je: „Je li sveti stari čovek, tvoj otac i moj prijatelj, još uvek živ?“ Zatim, duboko uzdahnu pa nastavi: „On je čovek blagosloven od Boga. Pošto je pobedio zemaljsko, on se sada trudi da zadobije i nebesko.“

Čovek obično ili duboko poštuje velikane, ili im zavidi. Aleksije, koji je iznad svega voleo lep provod sa prijateljima, iskreno je cenio Savu i Simeona. Uzdahnuo je što ne može da ih sledi.

Sava predade caru pismo od Simeona. Ono je ostavilo na cara veliki utisak, jer dolazi od svetog čoveka. Šta su Simeon i Sava tražili od cara? Prvo, da potvrdi Hilandaru kupovinu zemlje od Vatopeda, to jest, da Zigos, sa svim njegovim metosima i vlasništvom pređe odmah u vlasništvo srpskog manastira Hilandara, zajedno sa kelijama i zemljom, koju je Sava kupio u Sv. Gori i priključio Hilandaru. Drugo, da da potvrdu, da će obnovljeni Hilandar biti uvek nezavisan srpski manastir, tako da ni Prot niti iko drugi spolja može imati ma kakvu vlast nad njim. I treće, da da svoju ličnu carsku palicu ili pečat da se čuva u Hilandaru, kao simvol carevog prisustva. Kada u buduće bratija izabere novog igumana ona bi mu predala carsku palicu, koju bi on primio kao da prima iz ruku samoga cara, primajući time punu i neospornu vlast.

Car Aleksej, bez oklevanja ispuni sve što je Sava tražio. Pripremio je povelju na pergamentu sa svojim zlatnim pečatom i potpisom. Zajedno sa tim, predade Savi svoju carsku palicu, koja je predstavljala njega lično i njegovu carsku vlast. Taj dokumenat i palica se i do danas čuvaju u Hilandaru.¹

Za vreme boravka u Carigradu, Sava je otseo u manastiru Presvete Bogorodice Evergetske, Darodavke. On i njegov otac su bili utemeljači ovog manastira. Oni su ga obnovili iz ruševina i izdržavali svojim prilozima. Prema tome, srpski monasi su se osećali u ovom manastiru kao kod svoje kuće. Tamo je Sava mogao da nastavi život po monaškim pravilima. Odatle on ode da razgleda veliku crkvu Svete Sofije, Vlakhernu i druge proslavljene crkve i grobnice hrišćanskih mučenika u Carigradu. Pored toga često je išao u dvor na razgovor sa carem. Car i carica su se interesovali za svoju ćerku Evdokiju i zeta Stevana, pošto je Sava bio bolje obavešten od srpskih glasnika koji su češće dolazili u Svetu Goru nego u Carigrad. Interesovao ih je takođe duhovni život i verski problemi u Srbiji. Oboje su se radovali Savinim vestima. Na njihovom poslednjem sastanku, Aleksej reče Savi: „Oče, ja sam ispunio sve tvoje molbe, a sada ja tebe molim, da nas se sećaš u svojim molitvama Gospodu.“ Rekavši ovo car predade svome gostu kesu zlatnika za njegovog oca Simeona. Sava se oprosti od Aleksija pa ode da se oprosti i sa Njegovom Svetošću vaseljenskim patrijarhom. Po povratku u manastir Evergitis, desi se Savi neobičan događaj. Dok je delio milostinju siromasima, jedna nepoznata žena stade pred njega i reče: „Božji čoveče, Sveta Majka Evergetska naredila mi je da ti otkrijem jednu tajnu, koja će ti koristiti u tvom radu. U Svetoj Gori, blizu tvoga manastira, na tom i tom mestu, nalaze se zakopana dva ćupa dukata. Potraži, i naći ćeš ih. Upotrebi to u slavu Božju.“ Po nestanku ove misteriozne žene, Sava je, čudeći se ostao dugo zamišljen.

Po povratku u Svetu Goru, Sava, sav srećan, izljubi ruke i rukave svome ocu mnogo puta i izvesti ga o svemu.² Pokaza mu carsku palicu i pergamentsku povelju, kojom se dodeljuje sve što su tražili za Hilandar. Simeon je bio veoma zadovoljan.³ Odmah napisaše pismo Stefanu, izveštavajući ga o svemu šta su uradili, stavljajući Hilandar pod njegovo starateljstvo.

Posle toga, sav iznuren, veliki starac opruži svoje umorno telo na slamaricu, sa kamenom pod glavom umesto jastuka. Osećao je da mu se kraj približuje.

1. Prava i privilegije Hilandara potvrdilo je nekoliko vizantijskih careva. Njihovi edikti /ukazi/ sa ličnim potpisima i pečatima sačuvani su u manastiru.
2. Poljubiti ruke i rukave starijoj osobi i onih od vlasti i ugleda, jeste istočnjački običaj praktikovan i kod hrišćana na Balkanu, kao izraz poštovanja.
3. Hrisovulja grčka reč, bukvalno znači: zlatni pečat. Prinčevi, carevi i sultani su stavljali na važna dokumenta zlatan pečat sa svojim imenima i titulama.