Život Svetog Save

BEGUNAC

„Taština nad taštinom, sve je taština“, zapisao je dvadeset jedan vek pre Rastka jedan stari car, koji je bio ogrezao u zadovoljstva ovoga sveta. Približujući se mračnom grobu, i ne očekujući posle smrti ništa drugo osim kazne Božje, ova njegova beznadežnost bila je prirodna.

Sedamnaest vekova pre Rastka, indijski princ Gautama Buda, živeo je životom veselim i punim zadovoljstava. Imao je sina i ženu. Posle svoje tridesete godine, on se razočara u taj život, napusti svet i porodicu, pa se povuče u šumu kao prosjak monah. Od tada poče ubeđivati svoje zemljake da je sve što postoji taština i da jedino spasenje od toga u nepostojanju i ništavnosti.

Isto tako je i savremenik našeg princa, Franjo Asiški prošao kroz sve zagađene vode razvratnog života, pre nego se osvestio, i radi ljubavi prema Hristu napustio sve to varljivo šarenilo sveta.

Ipak je slučaj Rastka teško upoređivati. Jer je on već u svojoj sedamnaestoj godini sagledao svu taštinu sveta. I bez probanja svetskih uživanja, on je sagledao njihov bolni kraj. Bez činjenja i jednog ozbiljnog greha on je znao kobne posledice. Iako se uzdržavao od svake fizičke pohote, on je na drugima posmatrao njihovo razarajuće dejstvo.

On je bio bezazlen u duši i telu kao jutarnja rosa. O Rastku, kaže stari biograf: „On je posmatrao i video kako su carstva i zemaljsko bogatstvo, svetska slava i luksus bučni, promenljivi i propadljivi; on je isto tako sagledao svu vidljivu lepotu kako iščezava kao senka.“

Rastko se u takav svet razočarao. Neobično inteligentan i veoma osetljiv, on je video sliku sveta kako se neprestano menja, točak ljudske sudbine se brzo okreće, a bezdana jama smrti guta sve. Je li onda smrt jedina stvarnost, a život slučajan u ovom svetu? Ili obrnuto. Hristos je otkrio i dokazao da je obrnuto. Stoga je Rastko želeo da svoju dušu zaruči za Gospodara života. Onda je jasno zašto je on izbegao svako drugo zaručenje. Njegova mlada duša je čeznula za najboljim, najsigurnijim i najuzvišenijim. Svetogorski monasi su samo pomogli da raste seme, koje je već bilo proklijalo u Rastkovom srcu.

Jedan jedini razlog zbog koga se mladi princ neko vreme kolebao bila je ljubav prema svojim dragim roditeljima. Ali je čak i ova veza popustila kada je čuo reči starog monaha, koji je, naglašavao Hristove reči: „Onaj koji voli oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan.“/Mat. 10, 37/.

Sada se čak i taj nevini i bezazleni Rastko rešio da zavara trag svojim roditeljima. Svakako ne bez unutrašnjeg bola i stida. Napravio je vešt plan da pobegne. Možda je ova strateška igra bila

i delo pronicljivih monaha — ne znamo. Lov je bio samo varka. Monasi su otišli ranije, dogovorivši se sa Rastkom gde da se sastanu. Lovačka grupa je stiša na ivicu šume u zalazak sunca. Rastko je rekao svojim pratiocima da večeraju a potom da odu na drugu stranu šume i da nagone divljač, a on će je, sa nekoliko poverljivih drugova, dočekivati. Posle obilne večere mladi ljudi podremaše. Rastko to iskoristi pa uzjaha najbržeg konja i ode na ugovoreno mesto gde su ga čekali monasi. Sada su svi na konjima hitali u stranu daleku zemlju.

Tamna noć je pokrivala Balkan, koji je već bio utonuo u san. Uzrujana srca, kraljević Rastko, begunac od zaslepljujućeg sjaja ovoga sveta hitao je u budućnost koja je još bila obvijena neizvesnošću.

1 Agioritis je običan naziv za monaha iz Agion Oros /Sv. Gore/.