Život Svetog Save

DRUGO POKLONIČKO PUTOVANJE

Činiti dobro za narod, bez obzira na narod, beše osnovno geslo svih apostola i svetitelja. Jer narod, zbog prostote ili lažne propagande, ne može lako da razlikuje prijatelja od neprijatelja, ili dobro od zla.

Srpski narod, međutim, bio je svestan svega što je Sava učinio za njih, iako to oni nisu zaslužili. Srbi su ga voleli i osećali da i on njih voli. Najsiromašniji među siromašnima sećahu se sa ponosom i zahvalnošću kako je svetitelj ulazio u njihove kolibe i blagosiljao ih zajedno sa njihovom decom, deleći svojim svetim rukama blagoslov i poklone. Da, učio ih je kako da se mole i školuju svoju decu, kako da srede svoje kuće i održavaju ih u čistoći, kako da jedan drugome pomažu pojedinačno i mobama.¹ Ni jedan svetski velmoža ne bi to činio, a on je to činio sa radošću. Zaista, narod je osećao da je Savino srce veliko i da pripada svima. Kucanje toga srca davalo je novu snagu i novu radost, koja je strujala kroz srca svekolikog naroda. Prema tome, narod je bio zbunjen, jer ne mogaše da razume zašto ga Sava sada napušta, praveći od njega siročad za života.

Na ovo pitanje Sava odgovori rečima svoga Učitelja: „Bolje je za vas da ja odem od vas“ /Jov. 16, 17/. On nije otišao u Studenicu radi odmora, iako mu je odmor bio neophodno potreban, posle tako mnogo napora i problema. On nije otišao u Svetu Goru, iako je voleo da tamo ide i živi radije nego igde. Nije, dakle, išao za svojim željama, niti je bežao od svojih obaveza. On je naučio da upravlja svoj brod prema volji Božjoj, kao sluga Božji i privremeni stranac na zemlji. Vođen Duhom Božjim, on je planirao da ide u daleke zemlje, da radi među tuđim svetom za svoj srpski narod i za pravoslavlje uopšte. Završivši svoj rad u Srbiji, on je želeo sada da nastavi i okonča svoj rad u tuđoj zemlji. Srpsko ime, narod i Crkva treba da budu upoznati od svih naroda u svetu kroz njihovog najboljeg i najsvetijeg predstavnika. Ovo je bio plan Proviđenja, koji je Sava, sa ljubavlju i poslušno ispunjavao.

Sve dok se galija sa Savom mogla videti, veliki broj ljudi stajaše na obali u Budvi i klanjaše se svome dragom svetitelju, naričući i plačući zbog njegovog odlaska. Sava stajaše celo vreme na palubi, blagosiljajući obema rukama svoj narod i svoju zemlju, dok galija nije sasvim iščezla u gustoj magli. Ova magla pala je po Božjem promislu da bi zaklonila svetitelja i njegovu pratnju od morskih pirata. Obavešteni od svojih doušnika o Savinoj plovidbi, pirati behu spremni za napad i pljačku. Savina galija, međutim, uplovi neuznemiravana u Brindizi, u Italiji. Zbunjeni pirati videše u tome prst Božji, pa dođoše i padoše pred Savine noge, ispovedajući svoj greh i moleći za oproštaj. Sava ih posavetova da se u buduće okane nečasnog posla, dade im neke poklone i blagoslovi ih. Pošto kapetan broda snabde brod svima potrebama, nastaviše put, po već utvrđenom planu.

Evo još jednog novog iskušenja! Pobesnela oluja uzburka more i brod posta obična igračka besneće bure a tama obavi ceo horizont. Obuzeti smrtnim strahom, kapetan broda i svi putnici zamoliše Savu da se moli Bogu. Sava zamoli svoje učenike da ga drže uspravno, radi nestabilnosti broda, dok se on sa uzdignutim rukama k nebu poče moliti: „O, Ti čovekoljupče, ne prezri delo ruku Tvojih. Mi smo delo Tvoje, smiluj se na nas! Ne daj, Gospode, da se radi mojih greha, potope i ovi sa mnom. Ne dozvoli da dubina morska bude naša zajednička grobnica. Kao što si svoje apostole spasao bure, spasi i nas danas. Jer Ti si isti juče, danas i uvek!“ Onda načini znak krsta i snažnim glasom povika: „U ime Gospoda i Boga našeg Isusa Hrista, naređujem vam, vetre i more, da se umirite!“ I iznenada, uplašeni imenom svetim Isusa Hrista, vetrovi stadoše i more se utiša. Tada svi prisutni na brodu behu spremni gotovo da obožavaju Savu. I dok su se putnici raspitivali kod učenika za njega, njegovu zemlju i narod, veličajući ga kao anđela, Sava se skloni od njih i zahvaljivaše Bogu. Stigavši u Akru, Sava sa svojim ljudima ode u crkvu Svetoga Đorđa, koju je on u svoje vreme otkupio od Latina i vratio manastiru Svetoga Save Osvećenog. Dok se on malo tu odmarao, kapetan broda, mornari i putnici razneše vest o čudesnom spasenju od sigurne smrti molitvama srpskog svetitelja. Saznavši za ovo, starešine grada i narod dođoše da vide i pozdrave Savu. Oni mu se pokloniše i ponudiše gostoprimstvo grada, moleći za blagoslov i molitve. Tako se ime Savino i ime Srbije poštovaše kroz generacije i generacije u gradu Akri i okolini.

U Jerusalimu, Sava beše ponovo dočekan od strane patrijarha Atanasija iskreno i toplo. Srbi prvo odoše na sveti Grob našeg Gospoda, na Golgotu i u crkvu Vaskrsenja. U svima tim mestima služili su svete liturgije, slaveći ne mesta, već Njega, Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je u ovim mestima bio mučen i svoju krv prolio radi naših greha, da bi nas spasao od satanske sile, i koji je vaskrsao kao istiniti Bog.

Patrijarh je opet ukazao Savi gostoprimstvo u svojoj rezidenciji. Dva prvojerarha su dugo i srdačno razgovarali, željni da saznaju što više o Crkvi i narodu. Posle izvesnog vremena, Sava sa pratnjom pređe i otsede na Sionu u srpskom manastiru Sv. jevanđelista Jovana, koga on kupi za vreme svoje prve posete Jerusalimu.² Ponovo se mnoštvo dece i prosjaka, kako hrišćanskih tako i muhamedanskih, okupi oko Save. Oni su ga se sećali još od prve njegove posete Svetom Gradu, njegove naklonosti prema siromašnima i izdašnosti u deljenju milostinje. Nikada pre nije ni jedan strani jerarh bio tako duboko urezan u srca prezrenih i siromašnih. Oni su ga izjutra dočekivali pred manastirskim vratima, okruživali ga na ulicama, a uveče ga pratili do kuće. Oni su znali njegovo ime i napamet znali ime njegove zemlje i naroda. Obično bi vikali: „Mar Saba, smiluj se na nas!“ Sava odista imaše milosti prema njima, deleći im novac, odelo i hranu u svome manastiru na Sionu, moleći se za njih Gospodu Isusu Hristu.

Čak i kasnije, mnogo kasnije, kad god je narod Jerusalima, među poklonicima sretao Srbe, pitao je za „Mar Sabu“, veličajući ga kao pravog Božjeg čoveka.

1. Moba — znači zajednički dobrovoljni rad mnogih osoba u korist jednoga, naročito za siromašnog. Ovo je bio običaj kod Srba od pamtiveka. Sava je ovaj običaj podržao.
2. Sledeći Savinom primeru, srpski vladari i episkopi su osnivali manastire po Svetoj Zemlji. Kralj Milutin je sazidao manastir Svetih Arhanđela, koji još uvek postoji u blizini Svetog Groba u Jerusalimu. Patrijarh Joanikije sazida crkvu na gori Tavoru i manastir Sv. Ilije u Karmili. Srpski monasi u svim manastirima Palestine bili su dugo, posle Grka, najbrojniji.