Život Svetog Save

PRVO POKLONIČKO PUTOVANJE

Sava ne beše u dugoj žalosti za preminulim bratom. A ako je malo i žalio, to ne beše zbog njegove smrti — on je znao da je njegov brat nastavio da živi — već zbog rastanka od tako plemenitog i jakog saradnika u svima njegovim planovima oko privođenja Srba Bogu kao svete nacije.

Posle sahrane kralja Stefana, Sava pozva u Žiču najstarijeg Stefanovog sina Radoslava da bi ga krunisao. Na zidu Velike crkve behu otvorena nova vrata, kroz koja je novi kralj trebao da uđe. Radoslav dođe i prođe kroz nova vrata i bi primljen sa ljubavlju od svoga voljenog strica. Sava ga pouči da sledi svoga dedu i oca, zakle ga da bude dosledan hrišćanin u veri i vladanju, i krunisa ga u prisustvu srpskih velikodostojnika i mnoštva naroda. Posle krunisanja, kralj Radoslav iziđe kroz ista novootvorena vrata. Posle toga ta vrata se zaključaše zauvek. Simbolično značenje ovoga je u tome: kraljevska zakletva treba da bude zatvorena i sačuvana u crkvi pred Gospodom. Nikada ne sme biti izmenjena ili izneverena.

Tada se Sava poče spremati za odlazak u Svetu Zemlju. To beše njegova davnašnja želja. Pošto je Srbiji osigurao novog zakonitog kralja i video ustaljen mir i poredak, on oseti da je nastao pravi trenutak da ostvari svoju davnašnju pobožnu želju. Kralj Radoslav pak, sa svima svojim velikodostojnicima, preklinjao ga je da ih ne ostavi. Oni su strahovali da se Sava neće vratiti, što bi za njih bio veliki nedostatak. Sava ih ohrabri, blagoslovi i krenu prema jadranskoj obali, gde je vladao njegov sinovac, veliki župan Đorđe, sin Vukanov. Đorđe je već bio pripremio lađu u Budvi za svoga strica. Blagoslovivši narod, Sava se ukrca u laću i okrenu lice prema Jerusalimu.

Dogodilo se, da je baš u to vreme nemački car Fridrih II poveo Šesti krstaški rat. Ovaj car beše unuk Fridriha Barbarose, prijatelja Nemanjinog. Bio je hrabar ratnik i vešt diplomata. U isto vreme, on beše jedini od krstaša, koga papa nije blagoslovio. I pored toga, on je jedini uspeo da oslobodi Jerusalim i Svetu zemlju bez prolivanja kapi krvi. Sklopio je ugovor sa arabijskim sultanom te su Jerusalim i Sveta Zemlja bili punih petnaest godina slobodni. Ovaj rat je poznat kao beskrvni krstaški rat.

Tako, Sava nije imao nikakvih poteškoća da stigne u Jerusalim i da putuje po Svetoj Zemlji. U Jerusalimu ga primi sa bratskom ljubavlju patrijarh Atanasije. On ukaza Savi i njegovoj pratnji gostoprimstvo u svojoj rezidenciji za sve vreme boravka u Svetoj Zemlji. Sava je služio svete liturgije u hramu Vaskrsenja nekad sa patrijarhom, a nekad sam. Potom ode na Sion, gde je Gospod imao zadnju Večeru i gde je oprao noge svojim učenicima. Posetio je i Getsimaniju, gde se Isus u agoniji molio svome nebeskom Ocu. Tu, u tom istom maslinovom voćnjaku, Sava je, pun tuge, padajući ničice, slavio ožalošćenog Spasitelja sveta. On je pratio svojim mislima tako živo, kao u stvarnosti svoga izdanog Gospoda do kuće Kajafine, gde je Pravednik bio osuđen od neprijatelja pravde, ponižavan, tučen i pljuvan. On ga pratio i u gradsku dvoranu, gde Ga je guverner Pilat proglasio nevinim, ali je ipak dozvolio da bude šiban i ponižavan od strane rimskih vojnika i na kraju razapet. Sava se penjao i stazom Bola, u pravcu Doloroze, do Golgote. Tamo, kleknu pred Raspećem i svojim toplim suzama nakvasi zemlju. Onda siđe dole, uđe u Grobnicu, gde je zamislio mrtvo Isusovo telo kako leži u grobu, dok mu je duša bila u Adu. On preživljavaše, isto tako, Njegovo vaskrsenje, blistavu belinu anđela i potresnu radost žena mironosica. Posle toga, pope se na Goru Sionsku, odakle se vaskrsli Gospod, u prisustvu svojih učenika, uzneo na nebo, praćen svetim anđelima. U svojoj duši Sava je ceo ovaj događaj jasno preživljavao i čuo veliko proroštvo anđela: „Ovaj isti Isus, koji se uznosi na nebo, doći će na isti način, kako ste ga videli da odlazi na nebo.“ /Dela ap. 1, 11/ Predstavljajući vidljivo Hristovo uznošenje na nebo kao krunu Njegove misije na zemlji, Sava osećaše veliku radost što je baš veleljepnu Žiču posvetio Hristovom vaznesenju. Tako, svom svojom ustreptanom dušom, Sava prođe kroz najdublji ponor Hristovog strašnog mučenja i poniženja, sve do najvišeg vrha Njegove slave. I najzad, ispunjen radošću, vrati se sa mesta Vaznesenja u oltar Vaskrsenja.

I ovde, iako obuzet silnim utiscima i vizijama, naš svetitelj pokaza svoj praktični razum. Koristio je svaku zgodnu priliku da čini milostinju i dobra dela u ime svoga Gospoda. U dva takva slučaja samo Proviđenje mu je pomoglo jednom u Akri, a drugi put u Jerusalimu. Za vreme minulih krstaških ratova, Latini su nasilno preuzeli pravoslavnu crkvu u Akri, koja je ranije pripadala manastiru Svetoga Save Osvećenog i gde su poklonici vekovima bili prihvatani. Sava odmah otkupi tu crkvu od Latina i vrati je pravom, zakonitom vlasniku. Zbog te Savine pažnje prema manastiru, koji je njegov imenjak pre više vekova“ osnovao, monasi te svete obitelji i danas primaju srpske poklonike sa posebnom pažnjom i bratskom ljubavlju.

Drugi slučaj je sledeći: Muhamedanci držahu u svom vlasništvu kuću sa Gornjom Sobom, u kojoj je Gospod sa svojim učenicima proslavljao svoju Poslednju Večeru. Sava je bio ožalošćen i iznenađen saznanjem, da je jedno od najsvetijih hrišćanskih mesta u rukama nehrišćana. Posavetovavši se sa patrijarhom, on bez odlaganja otkupi to mesto za veliku sumu zlata i zavešta Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Posle dužeg boravka u Jerusalimu, Sava zamoli patrijarha za dozvolu i blagoslov da može posetiti i ostala sveta mesta u Palestini. Patrijarh mu sa radošću dade pismo sa preporukom i požele mu srećan put. Sa ovim pismom, naš svetitelj napusti zidove Jerusalima.