Život Svetog Save

SAVA ARHIEPISKOP

Život našeg svetitelja je pokazao da je on bio mudar u planiranju i istrajan u izvršavanju. Posle skoro dve godine moljenja i planiranja u tišini Svete Gore, on se ukrca u lađu i, sa nekoliko odabranih monaha otplovi iz Hilandara prema Istoku, ali ne u Carigrad, već u Aziju. U Carigradu su još uvek vladali latinski kralj i rimokatolički patrijarh. Pravoslavni patrijarh i car su živeli u Nikeji, u Aziji.

Car bejaše Teodor Laskar a patrijarh Manojlo Saranten. Ovaj Teodor ne beše član ni jedne od vizantijskih dinastija, sem što je bio zet bivšeg cara Aleksija III. Dakle, on nije nasledio carsku krunu, već ju je zaradio hrabrošću u odbrani Carigrada protivu Latina kao vojskovođa za vreme vladavine dvojice careva: svoga tasta i Aleksija Duke. Borio se kao lav do poslednjeg trenutka. Čak i kada je video da carevi, jedan za drugim napuštaju grad, on nastavi sam borbu. Ali došao je kraj, kako borbi tako i slobodi Carigrada. On se morade povući ispred nadmoćnijeg neprijatelja i ode u Aziju da bi nastavio borbu protivu duplog neprijatelja: Latina na jednoj i muhamedanaca na drugoj strani. Jednom prilikom, pođe mu za rukom da u Brusi tako snažno pobedi latinsku vojsku kojom je komandovao Henrih Flanders, da se Latini nikada više ne usudiše preći Crveno more dok je on bio u životu. Potom, potuče u bitci Turke pod sultanom Karkhosruom. Kad ovaj sultan izazivaše hrišćane na dvoboj, Laskar hrabro iziđe lično i u dvoboju ubi izazivača. Posle ovakvih veličanstvenih pobeda, Teodor Laskar beše krunisan za cara Vizantije u Nikeji 1206. godine. Držao je visoko u slavi zastavu cara Konstantina Velikog i vladao neuznemiravano do kraja svoga života.

Car se obradova jako što će videti Savu. Delimično stoga, što su bili neki dalji rođaci /jer carica i Stefanova žena bile su rođene sestre/. Mnogo, pak, više zbog toga, što je čuo o Savinom i Simeonovom svetom životu. Patrijarh Manojlo se radovaše još i više susretu kraljevića monaha, o kome je slušao mnoge legende. Tako, doček u Nikeji beše zaista dostojanstven i prisan.

Sava se takođe osećao srećnim, što je u Nikeji. Ne zbog velike lepote grada, koji se sa dva druga grada u Maloj Aziji, Nikomidiji i Brusu takmičio za prvenstvo, već zbog važnosti ovog grada u istoriji hrišćanstva. Ovde je održan Prvi vaseljenski sabor, na kome su oci Crkve, pobedivši jeretike, sastavili naš Simvol vere, to jest, stavili u nekoliko rečenica neoborivu istinu, da Bog nije poslao svetu velikog čoveka u ličnosti Isusa Nazarećanina, već svoga jedinog Sina, „Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog,“ rođenog u ličnosti Isusa Hrista, Spasitelja sveta. Posle nekoliko dana gošćenja, božjih službi u hramovima, razgovora i razgledanja grada, Sava iziđe pred cara i patrijarha i izloži im duhovne potrebe srpskog naroda. On im objasni napore svoga oca i brata u nastojanjima da zaustave zverske napade od strane Rima, direktne ili indirektne protivu pravoslavne Srbije, kao i o razornom dejstvu Bogumilske Jeresi. Objasnio im je da će obe ove organizacije imati na Balkanu razorno dejstvo sve dotle, dok srpski narod, kao isturena brana Pravoslavlja prema Zapadu, bude bio bez svoje, narodne hijerarhije. Prema tome, hitno je i važno, ojačati i ohrabriti Srpsku crkvu, dajući joj sopstvenog arhiepiskopa. Samo dobro organizovana i osnažena Srpska crkva, bila bi u stanju da takođe snažno pomogne normalizovanje stanja u Bugarskoj crkvi, koja je tada bila žalosno potčinjena rimokatolicizmu.

Duboko impresionirani Savinim izlaganjima, obojica car i patrijarh, rado prihvatiše njegov predlog kao vrlo razuman i hitan Oni zatražiše od Save da naimenuje kandidata za položaj srpskog arhiepiskopa. On im odgovori da izaberu jednog iz njegove hilandarske pratnje, pošto je svaki od njih dostojan tako visokog položaja i odgovornosti. Na to car reče: „Svi ovi oci i braća su časni i sveti ljudi, ali moja duša hoće tebe od Boga, jer tvoj život od ranog detinjstva je poznat svima nama.“ Sava pokuša da ubedi svoga slavnog domaćina o svojim slabostima i nedostojnosti za takav položaj, ali bezuspeha. Časni pratioci se jednoglasno saglasiše sa carem. I patrijarh je oduševljeno insistirao na tome, rekavši Savi. „tvoj narod tebe treba, jer ti imaš mudrost vezanu sa autoritetom. Biće, uz Božju pomoć, tebi mnogo lakše nego ma kome drugom. I pomisli dalje: kakva je korist da čovek spasi samog sebe kroz pustinjsku usamljenost. dok ceo narod očekuje spasenje.“ Sava se branio toliko dugo, da je čak i car počeo da negoduje. Najzad, Sava popusti i reče. „Neka bude volja Božja kroz vas na meni grešniku.“ I tako vaseljenski patrijarh Manojlo, uz sasluženje grčkih episkopa i mnogobrojnog grčkog i srpskog sveštenstva i đakona, a u prisustvu cara Teodora i njegovih civilnih i vojnih velikodostojnika, hirotonisa arhimandrita Savu Nemanjića za prvog srpskog arhiepiskopa. Ovaj istorijski događaj desio se 1219. godine, osam stotina devedeset četiri godine posle Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji. Toga dana, obezglavljeni organizam Srpske crkve po prvi put je dobio duhovnog poglavara.

Posle Savinog posvećenja, car je priredio veliki prijem za svoje počasne goste i radovaše se toliko, da su njegovi ljudi bili za čuđeni tolikim carevim oduševljenjem. Šta više, car dade bogate poklone patrijarhu, episkopima i sveštenicima, koji su uzeli učešća u Savinom posvećenju. Toliko on beše oduševljen Savinom pojavom.

Ali tada, novi srpski Arhiepiskop iznenadi cara i patrijarha novom molbom. Naime, on zatraži da u budućnosti srpski arhiepiskop treba da bude biran od strane srpskih episkopa. Kao objašnjenje za ovu svoju molbu, on napomenu da je razdaljina između Srbije i Azije veoma velika, nesigurni uslovi putovanja i, uglavnom, uznemirenost u svetu u ovom vremenu. Kako car, tako isto i patrijarh behu odlučno protivu ovakvog predloga. Ali, posle Savinih argumenata i, pošto se uveriše da je on veoma zabrinut za jedinstvo i snagu cele Pravoslavne crkve, najzad se složiše. Patrijarh napisa gramatu¹ sa sledećim tekstom:

„Ja, Manojlo, vaseljenski patrijarh grada Konstantinopolja, novog Rima, u ime Gospoda našega Isusa Hrista, posvetio sam Savu, Arhiepiskopa svih srpskih zemalja, i dao mu u ime Božje vlast da posvećuje episkope, sveštenike i đakone na teritoriji njegove zemlje; da veže i oprašta grehe ljudi i da uči i krštava u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Prema tome, svi vi pravoslavni hrišćani slušajte njega, kao što ste slušali mene.“

Primajući gramatu, Sava se zahvali patrijarhu i u dugom razgovoru postavi patrijarhu mnoga praktična pitanja u vezi upravljanja Crkvom. Iskusni patrijarh je mudro i rado odgovarao. Nekoliko puta je i služio svetu liturgiju sa arhiepiskopom Savom. Savu su molili da i sam služi svete službe u raznim crkvama, što je on rado činio. Narod se tiskao da primi njegov blagoslov. Jer, ovaj „varvarin“je govorio bolje grčki nego mnogi Grci. On je oduševljavao i učene i neuke svojim duboko duhovnim besedama, prefinjenim manirima i dobrodušnošću. Za vreme bogosluženja ili idući ulicama Nikeje, Sava je mislio na velike oce Nikejskog sabora, kao što su: sveti Nikola, Atanasije, Aleksandar, Spiridon, Jevsevije, Ahilije, Jakov nisibijski, Pafnutije i drugi, koji su u ono istorijsko doba služili u istom gradu i u prisustvu Konstantina Velikog. Sa najsrdačnijom blagodarnošću Bogu, on je ponavljao zakletvu, da će se verno držati Simvola vere koji su ovi oci, učeni Duhom Svetim sastavili tu, u Nikeji, po kojoj se on sada kreće, praćen mnoštvom veselog hrišćanskog sveta.

Najzad, Sava se oprosti od cara junaka i, sa blagoslovom patrijarha, krenu na put. I car i patrijarh su sa divljenjem i ljubavlju gledali na srpskog arhiepiskopa punog energije i elana. Da li je Sava tada, posmatrajući sa zahvalnošću svoje plemenite domaćine, mogao predvideti, da će prilikom svoje druge posete Nikeji zateći drugog cara i drugog patrijarha? Zaista, ovaj je svet mesto sastanaka i rastanaka.

1. Gramata — akt, zvanični dokumenat.