Живот Светог Саве

ОЧАЈНИЧКО ГОЊЕЊЕ

У овом свету љубав је неодвојива од бола. Већа љубав, већи бол у случају растанка.

Расткови пратиоци, ловци узалудно су тражили младог принца целог следећег дана. Уплашени због нестанка свога господара, они се тешка срца вратише у Рас. Њихова страшна вест пала је као гром из ведра неба на народ који се још увек веселио, а посебно на Немању и Ану. Њихова радост претвори се у дубоку тугу и гласно нарицање. Неки су чак и помишљали да су дивље звери растргле и појеле Растка.

Велики жупан, савлађујући сопствени бол, тешио је супругу говорећи: „Господ, који нам га је дао, помоћи ће да га видимо опет.“ Затим позва свога војводу и нареди му да узме неколико официра и сместа крене у правцу Солуна, па чак и до Свете Горе, ако је потребно, да нађе Растка и врати га кући. Даде војводи и лично писмо за хепархоса /војног гувернера у Солуну/, молећи и њега за помоћ да се Растко нађе и врати назад. У противном биће нападнут војском.¹

И ова група српских племића на хатовима крену преко балканских планина и долина у потери за Растком. Гувернер Солуна прими их са почастима. Он је, свакако, био узнемирен Немањиним писмом. Било му је много стало до пријатељства са моћним српским владаром, те отпоче са детаљним претраживањем града и околине. На путевима су постављени стражари, путници су контролисани, транспортна кола заустављана, а полиција је била на узбуни. Међутим, све је било без успеха. Стари монах је био исувише вешт. Он је знао све тајне стазе далеко од града.

Гувернер затим написа оштро писмо Проту — управнику Свете Горе, упозоравајући га да поступи одмах по Немањином захтеву, „да не би наш пријатељ и отац дечаков постао наш непријатељ.“

После заморног путовања кроз шумовито полуострво Халкидика, српски коњаници најзад стигоше у Свету Гору. Ту сазнаше да је група српских монаха допутовала у манастир Светога Пантелејмона, тада зван Солунски манастир. Тако продужише узбрдо до мањег конака. И тамо, најзад, нађоше Растка. Још је носио своје световно одело. Они га поздравише са поштовањем и сузама радосницама. Војвода позва Растка на страну и дуго су разговарали. Он му је описао бол и очајање старих родитеља, саветујући му да послуша наређење Великог жупана, те да се спреми и одмах са њима крене кући.

Ухваћен тако не припремљен у своме плану, Растко је молио војводу да га остави овде. „Ви сте човек од моћи, драги војводо, преклињао је он, и ако само хоћете Ви можете умирити мога оца и допустити ми да останем и остварим оно зашто сам дошао овде.“ Не само да је попустио, војвода се још више разљути и запрети да ће га конопцима везати и као заробљеника одвести назад. Видећи да је немогуће убедити

тврдоглавог и савесног војводу, Растко га загрли и рече му. „Нека буде воља Божја“ и обећа да ће идућег дана бити спреман да пође са њима. Убедио је војводу да не брине и да се лепо одмори. Међутим, у својој глави, заједно са игуманом, скројио је план још смишљенијег заваравања трага. Наиме, после пола ноћи игуман нареди јеромонаху да одведе Растка у капелу торња пирга и да га замонаши. Јеромонах учини како му је заповеђено: узе прописане монашке завете од Растка, постриже га, обуче у монашку црну ризу, прочита молитве и промени му име Растково ново име беше Сава. Његов последњи имењак, свети Сава Освећени — Јерусалимски, живео је у шестом веку.

Кад се војвода пробуди ујутру и не нађе Растка, разбесни се на монахе, нарочито на оног старог Руса, који је наговорио Растка да побегне из дома У Свету Гору. Његови војници се нису могли уздржати у својој разјарености па су почели да вређају па чак и да туку монахе. Чувши ову гужву, и кукање испребијане браће, Сава се појави на малом прозору цркве на кули, позва војводу, баци му пред ноге свежањ са својим племићским оделом заједно са својим постриженим власима и рече. Однеси ово мојим родитељима и реци им да си ме видео као монаха под именом Сава.“ Даде му и писмо за своје родитеље, обавештавајући их о свему што се догодило, и молећи их да му опросте и да га забораве.

Сада војвода беше сасвим немоћан, јер по црквеним законима Источне цркве, кад обичан грађанин постане монах, не може бити кажњаван од световних власти. На њега се не може ставити рука.²

У очајању војвода сада повика: „О, ти, без милости, камена срца! Преварио си свога оца, па сада и нас. Како се не бојиш Бога?!“ Такве и још друге прекоре упућивали су и остали официри испред куле. Викали су и плакали. Сава такође плакаше.

После све ове гужве, потерници напустише Русик, окрећући се често не били још који пут видели Саву на прозору куле.

Тога незаборавног јутра принц Растко је отишао заувек а Сава ступа на позорницу драматичне историје Свете Горе, Србије и Православља уопште.

1. Војвода, војни командант, епархос — гувернер провинције која се зове на грчком епархија, у српском изговору епархија. Сада је употребљавамо само за црквена подручја са епископом на челу.
2. Често се дешавало у раној историји православних, да је ривал, краљ или цар био приморан да постане монах, да би спасао свој властити живот, да би уступио своме брату или сину престо. Тако су, на пример, учинили византијски цар Јован Кантакузен, бугарски цар Борис, српски велики жупан Немања, краљ Радослав, краљ Стефан Урош, краљ Драгутин. Чак и брачна веза беше тада, као и сада, разрешеном, ако муж и жена узму монашки завет.