Život Svetog Save

SMRT SIMEONOVA

Prema drevnom običaju u Istočnoj crkvi, kad osoba umire, rodbina, prijatelji i susedi dolaze na uzajamno opraštanje. Oni kažu: „Oprosti mi, dragi … /ime/. Umiruća osoba odgovara: „Ja ti opraštam. Neka ti je i Bogom prosto. Oprosti i ti meni.“

„Blagoslovi me i budi od Boga blagosloven.“

„Bog te blagoslovio i ja te blagosiljam.“

„Moli se za mene.“

„Moli se i ti za mene.“

Takva je slika bila pored Simeonovog samrtnog odra. Ležeći na tvrdoj asketskoj postelji na podu, 6. februara, u groznici, on zatraži Sveto pričešće. Tako se pričešćivao svakog jutra za sedam dana, živeći samo od toga. Nije uzimao nikakvu drugu hranu.

Sava je, sa bezgraničnom ljubavlju negovao svoga oca danonoćno. Najzad Simeon reče: „Moje najvoljenije čedo, videlo očiju mojih, uteho i zaštito moje starosti! Znaj, čas rastanka našeg je došao. „Tada dade Savi poslednje uputstvo u vezi manastira i svoje sahrane. Želeo je da njegovo telo bude, po mogućstvu, preneto u Srbiju, u grobnicu koju je sebi pripremio nekoliko godina ranije, u Studenici. Još je molio Savu da ga ne zaboravi u svojim molitvama. „Ja znam, sine moj, da što god ti zaželiš od Boga biće ti dato. Sada su mojoj duši tvoje molitve najpotrebnije.“ Sav uplakan, Sava je molio svoga oca: „da se moli u drugom svetu za sve nas, decu Božju, za svoj narod po krvi, za zemlju i crkve koje je podigao.“ Najposle, pade na kolena i zatraži oproštaj i blagoslov svoga oca. Simeon položi svoje ruke na glavu sina i reče: „O, moj blagoslove, neka si blagosloven!“ Posle ovoga, sva bratija se okupi oko samrtne posteljine svoga dobrotvora da traži blagoslov i oproštaj. Kada je u crkvi jutarnje bogosluženje bilo pri kraju, starac iznenada zapeva: „Blagosloven je Gospod. Neka sve živo veliča Gospoda.“S ovim rečima blaženi starac predade svoj duh Bogu.

Sava pade na lice svoga oca i umi ga suzama umesto tople vode.“ Dugo mu je ljubio ruke pa ih onda prekrsti na grudi i uredi sve ostalo po običaju.¹

Vest o Simeonovoj smrti brzo se raširi po celoj Svetoj Gori, te se sakupi veliki broj monaha u Hilandar. Opelo je služio Prot, uz sasluženje monaha raznih nacija sa upaljenim voštanicama u rukama. Po završenom opelu, sahraniše telo Nemanjino u Velikoj crkvi hilandarskoj. Tako je 13. februara 1199. godine umro bivši veliki župan Srbije a sada skromni monah Simeon — Stevan Nemanja. Umro je u stranoj zemlji, ali u svome srpskom manastiru.

Simeon i Sava su pokazali svetu najveličanstveniji primer roditeljske i sinovske ljubavi. Rođeni sin postao je duhovni otac svome zemaljskom ocu. Po biblijskoj izreci: „Umesto otaca tvojih, biće sinovi tvoji“ /Psalam 45, 16/. U srpskom narodu, ljubav među decom i roditeljima uvek je negovana i cenjena. Nikad nije bilo međusobnih nesporazuma. Neka bi dao Bog da tako bude i u budućnosti!

Šta se dalje dešavalo sa Savom? Jednoga dana, on stajaše u maslinjaku, duboko zamišljen. Iznenada, u mislima dođe mu slika one tajanstvene žene iz Carigrada, koja mu je rekla o onom skrivenom blagu u blizini Hilandara. To je bilo u vreme kada mu je novac bio najpotrebniji za dalje zidanje u Hilandaru i za milosrđe. On brzo dozva jednog od svojih učenika, te odoše na rečeno mesto i počeše ašovima kopati. Samo što su počeli, ašov dotače dva metalna ćupa puna zlatnika. Zahvaljujući Bogu, Sava uze blago i razdeli ga na četiri dela. Jedan posla u Evergetis, u Carigradu; drugi zadrža za Hilandar, a ostalo posla siromašnim manastirima u Svetoj Gori, pustinjacima i usamljenicima po ćelijama. Sve ovo, i mnogo više je činio za pokoj duše svoga oca. Vest o Simeonovoj smrti ispunila je dubokom tugom srce velikog župana Stevana i svih Srba. Stevan posla veliku sumu novca Savi da razdeli za pokoj duše njihovog oca. Sava je ovo, svakako, upotrebio u najbolje svrhe. Spasao je tri čuvena manastira u Svetoj Gori: Karakal, Ksiropotam i Filotej. Karakal je bio teško zadužen kod Lavre. Pošto nije mogao da plati, a da ne bi izubio samostalnost, bratstvo Karakala je molilo bratstvo Lavre da imaju milosti prema njima. Ovi su se, međutim, poneli nebratski, i preuzeli su Karakal u svoje vlasništvo, a igumana i bratstvo izbacili napolje. Nemoćni u svojoj nevolji, monasi iz Karakala obratiše se Savi za pomoć. Čuvši njihovu nevolju i duboko pogođen nepravdom hrišćana prema hrišćanima, Sava odmah isplati Lavri ceo njihov dug, i tako njima povrati slobodu i nezavisnost.

Ksiropotam, budući veoma nezaštićen od pljačkaša s mora, u blizini pristaništa Dafni, bio je često napadan i najzad razoren od razbojnika i pirata.² Zamoljen za pomoć, Sava obnovi njihov lepi manastir sa zgradama okolo, otkupi njihova oteta imanja i plati živopisanje crkve. Crkva je posvećena danu svetih Četrdeset mučenika /22. marta/.

Čestiti hrišćanin po imenu Filotej, otpočeo je da zida novi i veliki manastir u Svetoj Gori. Ali je na polovini radova morao da prekine zbog nedostatka sredstava. Nemajući nikome drugome, on se obrati Sv. Savi za pomoć. Sava ode da vidi radove, popravi plan, poboljša ga i dade dovoljnu sumu novaca tom blagočestivom čoveku, tako da manastir ubrzo bi završen i Bog se proslavljaše u njemu od tada do danas. Taj manastir postoji i danas i zove se Filotej.

Sva tri ova manastira bila su kasnije veoma napredna zahvaljujući Savinoj darežljivosti. I sva tri manastira su upisala Savu za svog utemeljača.

Sve ovo Sava je činio ne zbog svoje sujete nego iz ljubavi prema Hristu i za spomen svoga oca Simeona. On je ovo i još mnogo drugih dobrih i velikih dela činio sa radošću za spomen svoga velikog i voljenog roditelja.³

1. Po prastarom običaju, sveštenik koji obavi opelo, prekrije telo belim pokrovom. Na ovom pokrovu on nacrta crnom kredom skicu ljudske lobanje i napiše na tome inicijale od četiri grčke reči: IS HS NI KA,
2. Malo pristanište Dafni nalazi se u blizini manastira Ksiropotama. Dafni je bila mitološka nimfa, pretvorena u lovorovo drvo. Ovim imenom, Dafni, zovu se žbunovi od lovorike sa prijatnim mirisom, koji rastu u velikim količinama na Svetoj Gori.
3. „Sv. Simeon je ponos naše /srpske/ srednjevekovne istorije. Izgleda da je njegov ugled u srednjem veku bio čak veći od ugleda Svetoga Save… Srbi su tada zvani: „narod Svetog Simeona“. /Vasilije Marković: „Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjevekovnoj Srbiji.“, str. 64./.