Život Svetog Save

OTAC POSLUŠAN SINU

Na kraju, Sava je pobedio i Nemanja je poslušao. U martu 1196. godine, Veliki župan sazva Sabor u Rasu i objavi svoju nameru da napušta presto. Starac je ovaj Sabor pozdravio više kao otac, nego kao vladar, oslovljavajući prisutne sa: „draga deco moja!“ Onda je opisao pretešku situaciju srpskog naroda i srpske države onda kada je on Božjim proviđenjem postao njihov poglavar pre četrdeset godina. Zatim ih je potsetio kako su bili ometani unutrašnjim raspravama, zbunjivani jeretičkom propagandom, neprestano ugrožavani od jačih suseda i bili razbijani i dovođeni do siromaštva i potčinjenosti. Zaista, vrlo nezavidna situacija! Potsetio ih je i na to kako je on Božjom pomoću i narodnom saradnjom uspeo da pokori neprijatelje, da proširi srpsku državu „uzduž i popreko,“ i da ostvari jedinstvo skoro celog srpskog naroda. Najzad, sve je preklinjao da se boje Boga, da čuvaju pravoslavnu veru, zakon i poredak koje je on uspostavio, da budu verni novom Velikom županu, njegovom nasledniku; da poštuju crkvene sveštenoslužitelje: episkope, sveštenike i monahe, pa završi svoj govor rečima:

„Držite čvrsto pravdu i bratsku ljubav među sobom i ne zaboravite milosrđe. Mir svima!“

Posle toga, predstavio je Saboru svoga mlađeg sina Stevana, govoreći: „Uzmite ovoga mesto mene. On je plemenita grana moga stabla. Ja ga postavljam na presto, koji je Hristos meni podario.“

Svome starijem sinu Vukanu dao je primorsku provinciju, južnu Dalmaciju, da upravlja sa titulom princa. Onda obojici sinova uputi divnu opomenu: „Sinovi moji,“ reče, „položite nadu u Boga i nemojte se gorditi svojom mudrošću i snagom. Nemojte biti zabrinuti kada vas Bog kažnjava ili pokara; jer Bog kažnjava one koje voli, da bi ih napravio boljim. Dajem vam ovu zapovest, koja je odozgo. Ne mislite zlo jedan drugome, već imajte pravu ljubav među sobom. Jer, onaj koji ne voli svoga brata, ne volani Boga, a Bog je ljubav.“ Onda, usled velikog plača i kuknjave naroda, ožalošćenog zbog rastanka od svoga moćnog vladara i oca, Nemanja produži u crkvu Svetog Petra i Pavla sa svojim sinovima, državnim velikodostojnicima i vojvodama. Raški episkop Kalinik srete ga na vratima crkve. Na kraju molitve obojica, episkop i Veliki župan, položiše ruke svoje na glavu Stevana, koji je klečao i blagosloviše ga kao novog velikog župana Srbije. „A sada,“ reče Nemanja, „dajte mi priliku da sa vama zajedno večeram kao običan građanin.“ Na večeri, Nemanja je srdačno i toplo razgovarao sa svima kao sa svojom decom. Posle večere, on razdeli mnoge poklone svima prisutnima, prema njihovom zvanju i dade bogatu milostinju siromasima.

Sledećeg jutra rano, episkop Kalinik zamonaši oboje, Nemanju i Anu, oblačeći ih u crne rize i izmeni im imena, nazvavši Nemanju Simeon, a Anu Anastasija. Ovo se dogodilo na Blagovesti, 25. marta 1196.godine. Ubrzo posle ovoga obreda, Simeon i Anastasija se rastadoše. Simeon ode u svoj manastir Studenicu, a Anastasija u svoj manastir Presvete Djeve, blizu Kuršumlije. Tako otpoče novi život za oboje.

U Studenici, Simeon življaše kao običan monah otprilike osamnaest meseci, pridržavajući se strogo svih propisa za molitvu, post, učenje i rad. Skinuo je jedan veliki teret, ali je natovario novi. Za ovo vreme, on ustanovi nov ekonomski poredak u manastiru, poveća broj monaha, napravi sebi grobnicu u Velikoj crkvi i postavi dostojnog jeromonaha Dionisija za igumana nad svima. Onda se oprosti zauvek sa svojom zemljom i narodom, i stiže u Svetu Goru 8. oktobra 1197. godine. Veliki župan Stefan sa drugim srpskim velikodostojnicima ispratio je svoga oca sve do grčke granice. Ponovo usledi vrlo dirljiv rastanak sa Stevanom i celom pratnjom. Sa nekoliko najvernijih prijatelja, slavni starac produži kroz grčku teritoriju i stiže u Vatoped drugog novembra 1197. godine.

Vatopedski iguman ga dočeka sa bratijom uz velike počasti i radost. Odmah svi odoše u crkvu, dok su zvona stalno zvonila, da prinesu blagodarnost Gospodu Bogu. Tada se otac i sin sretoše. Posle desetogodišnjeg rastanka, i čežnje, padoše jedan drugom u naručje. Rastali su se pre dugo vremena kao Veliki župan i princ Rastko, a sada se sretaju kao monah Simeon i monah Sava u stranoj zemlji. Simeon star osamdeset i četiri godine a Sava dvadeset sedam… kao snežna zima i rascvetano proleće, ali srca podjednako obasjana Božjom ljubavlju. Roditelji i deca nikada ne mogu da osete u toj meri svoju međusobnu ljubav kao posle dugog rastanka. Pri novom susretu uvide da je ona neizmerna.

Prot, čuvši za dolazak Velikog župana, spusti se iz Kareje. da pozdravi dostojanstvenog gosta. Simeon u svojoj poniznosti načini poklon pred njim, a Prot kleknu ispred Simeona, pozdravljajući i grleći jedan drugoga. Ovo je bio veliki događaj u istoriji Svete Gore, jer dotle ni jedan veliki vladar pravoslavne nacije nije došao na područje Presvete Bogorodice, kao monah među siromašne monahe.¹

Došli su i igumani svih većih svetogorskih manastira sa mnoštvom crnorizaca-monaha da vide i pozdrave nekadašnjeg čuvenog vojskovođu i vladara, a sada skromnog monaha sličnog njima. Željan da što više upozna monaški život, Simeon se živo interesovao o njihovom iskustvu na putu ka spasenju. Ni jedan nije otišao bez poklona donetih iz Srbije. Starac je sobom doveo brojne mazge i konje natovarene skupocenim poklonima korisnim za crkvu i za bratiju. Od toga, najveći deo, dve velike korpe zlata i srebra dade Vatopedu. Posle toga, Sava odvede svoga umornog oca u kuću, koju je podigao za njih dvojicu, koji će od sada ostati nerazdvojni do kraja života.

1. 150 godina kasnije, još jedan vladar je živeo i umro u Vatopedu. Bio je to vizantijski car Jovan Kantakuzen. On je, međutim, došao u manastir ne dobrovoljno kao Nemanja, već beše zbačen sa prestola kao uzurpator od zakonitog cara Jovana Paleologa, uz pomoć srpskog cara Dušana Silnog. Jovan Kantakuzen je bio prvi grčki vladar, koji je glupo doveo Turke na Balkan kao svoje saveznike protivu Srba hrišćana. Njegovo monaško ime bilo je Joasaf. Kao monah on je napisao istoriju svoga vremena, i divnim rukopisom prepisao je komentar na jevanđelja Jovana Zlatoustog. Time je pokazao da je bio bolji kaligraf nego car i vladar.