Život Svetog Save

GORA STAROZAVETNOG ZAKONA

Neshvatljivo je kako je teško bilo narodima i narodima da prihvate veru samo u jednoga Boga. Bilo je to teže nego stvoriti velike civilizacije. Savršene civilizacije Egipta, Mesopotamije, Sirije i Grčke bile su pomračene degenerisanim obožavanjima prirodnih sila, pretstavljenim mnogim zavađenim božanstvima i izraženim u kamenu ili drvenim idolima. U toku dve generacije, Mojsije je pokušavao da prosvetli Izrailjce verom u jednoga Boga. Posle četrdeset godina napornog rada, on umre razočaran.

Dvadeset i sedam vekova kasnije, istom pustinjom proputovao je duhovni poglavar Srpske crkve, koji se svim bićem posvetio prosvećivanju svoga naroda ne samo u veri u jednoga Boga, već u Boga rođenog Spasitelja, koga je prorekao Mojsije.

Bilo je to vrlo zamorno i dugo putovanje kroz vrelu, bezvodnu pustinju, sa retkim oazama vode i palmi. Savin karavan prođe Faraonove rudnike rubina i Solomonove rudnike zlata pre nego što je počeo da se penje uz strmu i kamenitu planinu. Na visini od pet hiljada stopa, ugleda se duhovna oaza manastir Svete Ekatarine, koji je kao lastino gnezdo bio prilepljen na još višoj gori. To je Sinajska Gora, osam hiljada stopa visoka. Manastir, koji još uvek postoji, bio je ograđen visokim zidovima i osmatračnicama, ukrašen zelenim kiparisima i topolama.

Arhiepiskop sinajski, koji beše istovremeno i starešina toga manastira, dočeka srpskog arhiepiskopa sa ljubavlju i radošću. Posle zaista zaslužnog odmora, Srbi uđoše u hram Svete Ekatarine. Tamo se najpre pokloniše moštima proslavljene devojke — mučenice Ekatarine.¹ Potom, skinuvši svoju obuću, produžiše u hram Goruće kupine. To je upravo mesto sa koga je Bog govorio Mojsiju, dok ovaj čuvaše ovce svoga tasta. „I gle, kupina je gorela, obvijena plamenom, ali nije izgorela.“ I anđeo mu reče: „Mojsije, izuj obuću svoju sa svojih nogu, jer mesto na kome stojiš je sveta zemlja.“ /Druga Mojs. 3, 1/. Sava je bio veoma dirnut i bosonog često je služio svetu liturgiju na ovoj svetoj zemlji. Služio je naizmenično: na grčkom i na slovenskom.

Monasi manastira Svete Ekatarine pažljivo su slušali priče o dalekoj zemlji, zvanoj Srbija, koje su im pričali srpski monasi, Savini pratioci. Ranije oni ništa nisu bili čuli o toj zemlji. Sada se oduševiše Srbima, njihovim arhiepiskopom i narodom. Sa svoje strane oni su pričali svojim dragim gostima o istoriji svoga manastira. U rano doba hrišćanstva, pustinjaci su naselili brojne peštere po padinama ove Gore. U četvrtom veku, carica Jelena je podigla prvu crkvu na mestu Nesagorive kupine. Car Justinijan sazida veliku crkvu u slavu svete Ekatarine, kao i velike utvrđene zidove za odbranu od Beduina. Vremenom ovo mesto postade svetionik hrišćanstva, poznato po mnogim duhovnim velikanima, bogoslovima i mučenicima. Iz Savinih usta monasi sada čuše imena, pisane stvari i dela velikog broja onih, koji su tu Goru proslavili i doprineli da bude poznata i poštovana u celom hrišćanskom svetu. Imena Sv. Jovana Verhopeščnika, Sv. Nila sa njegovim sinom Teodulom, Akakija, Georgija, Anastasija i drugih koji Savi behu poznati isto tako kao i njima. Monasi behu neverovatno zadivljeni velikim znanjem srpskog arhiepiskopa, kao i njegovom prekrasnom plemenitošću i skromnošću.

Starešina manastira pokaza Savi čuvenu biblioteku, kao i mnoge svete mošti i ostala neprocenjiva blaga, darovana manastiru od kraljeva i dobrih ljudi iz celog sveta i tu sačuvana vekovima. On odvede Savu na vrh Sinajske Gore, gde je Mojsije primio od Boga dve tablice sa Deset zapovesti Starog zaveta. To mesto leži tri hiljade stopa iznad manastira. Da bi se došlo do vrha, treba se uspeti tri hiljade i pet stotina stopa. Tu je Bog gromoglasno govorio Mojsiju: „Ja sam Gospod Bog tvoj“, i takođe: „Ja sam onaj, koji jeste“. Kasnije, međutim, Gospod je govorio proroku Iliji na istom mestu: „Tihim glasom“ /Izlaz. 20, I Car. 19, 11-12/ Različiti su načini Božjeg opštenja s ljudima.

Sava ostade u Sinajskom manastiru više od dva meseca. Za vreme posta, služio je svete liturgije u oltarima samoga manastira, a svake subote je odlazio na najviši vrh Gore zvani Horiv, gde bi u molitvi provodio celu noć. Nedeljom rano, on je silazio u manastir radi liturgije.²

Na Vaskrsenje, oba arhiepiskopa služili su svečanu liturgiju u manastiru svete Ekatarine. Posle toga Srbi su se pripremili za odlazak. Sava je dao poveću svotu novaca manastiru, da se u njemu sećaju u svakodnevnim molitvama srpskog naroda i njegovih vođa. On takođe primi nekolike poklone od starešine. Tada se oprosti od svojih domaćina. Veze uzajamnog poznanstva, poštovanja i ljubavi, ostvarene Savinom posetom ovom svetom mestu, vezale su Savu večito za Sinajsku crkvu. Tokom vremena, neki srpski monasi živeli su u bratstvu Sinaja, a Sinajci posećivali Srbiju i čak su imali svoj vlastiti manastir u našoj zemlji.³

Sada Sava opet krenu put Jerusalima. U ono vreme, ljudi su se retko usuđivali da preuzmu poklonička putovanja u tako daleke zemlje kao što je Sinajska Gora, jer je putovanje bilo nesigurno, zbog mnogih opasnosti koje su na putevima postojale. Zbog ovakvih poduhvata, Savi su se pri povratku još više divili, i sveštenici i narod u Jerusalimu. Mnoštvo naroda u grupama pohrli da i ovog puta vidi i pozdravi ove odvažne Srbe i njihovog duhovnog predvodnika. I sam patrijarh u crkvi Vaskrsenja govorio je tom prilikom o Srbima sa velikim oduševljenjem. Na svečanom bogosluženju ispred Svetog Groba, patrijarh, kao da je bio nebom inspirisan proročki reče o Savi i o njegovom narodu „Ovo su novi apostoli koji su do sada od Boga bili sakriveni. Oni su praktični izvršioci Jevanđelja Hristovog. Oni su novi mučenici, nosioci Krsta i stradanja Gospodnjeg i, u prkos tome, oni Ga pratiše verno i revnosno. Oni prolivaju svoju krv i daju živote svoje za Njegovu ljubav.“ Tako, sv. patrijarh Atanasije proreče slavu i mučeništvo Savinog naroda kroz buduće vekove i generacije.

Narodne mase su ponovo pratile Savu gdegod se on kretao ulicama Svetog Grada, pozdravljajući ga kao starog prijatelja. Opet, dobrom voljom i sa osmehom na licu, Sava im deljaše poklone. Nije mogao da ode, a da ponovo ne navrati u manastir Mar Saba. Bratstvo ovog manastira zavolelo je Savu, a kroz njega i ceo srpski narod. Od tada pa kroz vekove u tom bratstvu bilo je i Srba monaha. Po povratku u Jerusalim, Sava iznenadi patrijarha Atanasija svojim namerama da želi posetiti Vavilon, do koga se putuje duže i sa mnogo više opasnosti nego do Sinaja. „Ovaj čovek“, reče patrijarh gledajući Savu, premorenog i u poodmaklim godinama života, „izgleda da traži mučeništvo i smrt.“ Blagoslovivši jedan drugoga suzama uzajamne ljubavi i tako se rastadoše.

1. Sveta Ekatarina beše poreklom iz kraljevske porodice. Ona mučenički postrada za Hrista u Egiptu u trećem veku.
2. Horiv je najviši vrh Sinajske Gore. Tamo ima starodrevna kapela posvećena Sv. Proroku Iliji, koji je, po predanju, na tom mestu govorio s Bogom. /1 Car. 19, 8/.
3. Neki od srpskih monaha koji su živeli u Sinajskom manastiru, prevodili su ili pisali knjige o duhovnom životu, koji su upražnjavali Sinajski oci. Sa svoje strane, Sinajski Oci su često posećivali Srbiju. Oni su za svoju ličnu upotrebu koristili manastir koji se nalazio između Bitolja i Kičeva. Manastir je osnovao i sazidao srpski knez, koji je najverovatnije bio na pokloničkom putovanju u Sinaju.