Život Svetog Save

ARHIEPISKOP U ŽIČI

Misao izražena u kamenu ili naslikana ostavlja dublji utisak nego kada je samo usmeno iskazana. Istorijska je činjenica da je hristijaniziranju Rusije najviše doprinela čuvena i veleljepna crkva Svete Sofije u Carigradu, konkretno: njena fantastična arhitektonska grandioznost i unutrašnja lepota. Njen osnivač, car Justinijan, zemljak Svetoga Save, može, dakle biti nazvan apostolom Rusije, sa ne manje časti nego Sveti knez Vladimir.

Sava je dobro znao veliku korist hrišćanske umetnosti u učvršćivanju vere. No, pre Save, Nemanja je to, takođe, znao. On podiže ponosnu Studenicu, a pre toga Đurđeve Stubove. Ima priča o upadljivosti ove poslednje, a o Studenici i da ne govorimo. Dođe neki turski paša sa vojnicima da razori crkvu, ali kada uđe u nju i vide njenu impozantnu arhitekturu i freske anđela i svetitelja naslikane živim bojama, kao i harmoničnu kupolu, on se toliko uplaši, pa povika: „Bežimo brzo odavde, jer pazite, ovde stanuje sam Bog!“

Čak i Muhamedanci su svesni velike vrednosti crkvene umetnosti, ali Bogumili nisu to znali. Bogumili su mrzeli i izbegavali, a Muslimani su voleli velike džamije i takmičili se sa hrišćanskim crkvama. Zbog toga se nisu ustručavali da najlepše crkve pretvaraju u džamije, kao što su to učinili sa Svetom Sofijom i mnogim drugim crkvama na Balkanu, uključujući i Srbiju.

Kada Sava dođe u Žiču kao arhiepiskop, ustanovio je da su građevinski radovi bili završeni. Snažni toranj se probijao, nadvisujući sve i dominirajući okolinom. Crkva je imala dugačak novi srednji deo, veliki oltar i vrlo prostrano predvorje, koja su držala dva stuba. Bila je jedna velika i dve manje kupole, dve lepe kapelice s obe strane lađe i treća, vrlo mala, u tornju, koju je Sava kasnije koristio za molitvu u samoći. Cela crkva beše sazidana od kamena, iznutra omalterisana i obojena u crveno sa zlatnim prugama na svim uglovima, horizontalno i vertikalno. Crkva je bila zaštićena pravougaonim, visokim i debelim zidovima, sa mnogo kula i puškarnica namenjenih za odbranu od neprijatelja. Unutar zidova i oko velike, kao i male crkve Svetih Apostola, bile su sazidane ćelije za monahe, sa velikom prijemnom sobom i salama, kao i prostorijama za arhiepiskopa, kralja i goste.

Sve je ovo Stefan sagradio po Savinom planu i uputstvima i, razume se, Sava je ovim bio veoma zadovoljan. Ali, ukrašavanje crkve, kao što je fresko-slikanje kupola i zidova, umetnički kamen, metalni i drveni radovi, kao i crkveni nameštaj za uobičajene potrebe, — sve je to Savu čekalo. Sava je namerno sa sobom doveo veći broj umetnika iz Azije, Soluna i onih koji su pobegli iz Carigrada. Neki od njih su već radili kod Save u Hilandaru. Bili su to najbolji majstori vizantijske umetnosti. Sava ne htede da podražava mešani stil Studenice, zadužbine svoga oca, već je želeo da u Žiči pokaže najčistiji vizantijski stil, kao savršeni izraz Pravoslavlja.

Uvek „vreo u duhu“ /Rim. 12,4/, Sava je tražio od umetnika da požure što je moguće više, premda je znao vrlo dobro da je žurba neprijateljski raspoložena prema umetnosti. Iako je bio svestan svega ovoga, plašio se vremena koje je brzo letelo. Želeo je da ograničeno vreme ispuni neograničenim delima. Očekivalo gaje: Svečano osvećenje velike crkve, hirotonisanje novih episkopa, njegovo lično ustoličenje kao prvog srpskog arhiepiskopa, sastanak velikog narodnog sabora i proglas, o krunisanju srpskog kralja. Imajući sve ovo u vidu, Sava je bio u velikoj žurbi oko dovršenja Žiče. I uspe da je ipak završi. Manje važne stvari odložio je za posle ovih svečanosti. jer je žurio da ove važnije stvari obavi u vremenu od Vaskrsa do Duhova 1220. godine.

Velika masa sveta prisustvovala je osvećenju Žiče. I posle osvećenja, po pravilima, Sava je služio svetu liturgiju svakodnevno. Na devet liturgija on je hirotonisao devet novih srpskih episkopa. Neumorno je propovedao na svakoj službi. On je čestitao srpskom narodu i pozvao ga da zablagodari Bogu što sada ima svoje episkope, episkope svoje krvi i svoga jezika. Na drugoj strani, nove episkope je upućivao da budu dostojni naslednici Hrista i apostola, kako ličnim životom tako i u vršenju svoje javne službe. „Vaš život,“ — kaže on, „treba da bude tako disciplinovan, da bi mogli da služite za primer svima onima, koji su vam povereni na staranje. Jer, budite sigurni, da ćete morati dati odgovor Isusu Hristu čak i za najneznatniju ovcu svoga duhovnog stada, glavnom Arhipastiru svih sveštenika, kad se pojavite na Strašnom sudu.“ Posle ovih i sličnih uputstava i upozorenja, Sava im razdeli knjige na srpskom jeziku — Srbulje —, koje je sa sobom doneo iz Svete Gore, naređujući im da te knjige prepišu i umnože i da ih upotrebljavaju u svakom manastiru i svakoj parohijskoj crkvi u svojim svojim eparhijama. Onda ih blagoslovi i posla u njihove eparhije kao nove apostole.

Sava je posvetio Žiču Hristu Svedržitelju, čija je ogromna freska bila živopisana u velikoj kupoli, a hramovna slava određena za dan Hristovog vaznesenja, četrdeseti dan po vaskrsenju. Posle toga, Arhiepiskop posla poruku Velikom županu da dođe u Žiču na dan Vaznesenja, sa svojim vojvodama, plemstvom i državnim činovnicima, višim i nižim. Pozva, takođe, i sve episkope i sveštenstvo da dođu u Žiču. Svi su se odazvali i došli na vreme. Sa ponosom i radošću sve su oči bile uprte u Žiču, diveći se njenoj lepoti.

1. Knez Vladimir Kijevski, moćni ruski vladar /1015/, zaželeo je da upozna Ruse sa jednom višom religijom umesto starog bezboštva. Zbog toga on posla delegacije u nekoliko zemalja, sa ciljem da se upoznaju sa raznim religijama. Po povratku svaka delegacija donese svoje utiske i iskustva. Delegati koji su bili u Carigradu, govorili su sa oduševljenjem o veličanstvenoj crkvi Svete Sofije, o njenoj nenadmašnoj lepoti spolja i iznutra i o svečanim bogosluženjima u njoj. „Nismo znali da li smo na nebu ili zemlji, za vreme bogosluženja u njoj,“ govorili su oni. Oduševljen ovim izveštajem, knez primi hrišćansku veru, i izda ukaz svojim podanicima da i oni tako postupe. Rusi su tako i učinili.