Život Svetog Save

HILANDAR

Čim se odmorio, Simeon zaželi da razgleda celu Svetu Goru. Ali, manastirsko pravilo je da se ništa ne može uraditi niti kuda ići bez dozvole i blagoslova starešine. Tako slavna starina, koji je u svoje vreme komandovao vojskom, sada treba da sluša običnog monaha — igumana! Dozvola je data i on krenu sa Savom i nekoliko pratilaca. Sava je želeo da ide bosonog, kao i obično. Videći ga, otac mu reče: „Poštedi me, dete moje, jer ranjavaš srce moje tim oštrim kamenjem, po kome bosonog hodaš.“ Sava posluša, obuče cipele i uzjaši konja. Nekoliko mazgi natovarenih poklonima išlo je za njima. Bili su primljeni sa svim počastima i dobrodošlicom od strane Prota u Kareji, kao i u svim drugim manastirima i ćelijama. Oni su poklone delili izdašno i tako mnogo, da su njihova imena kao utemeljača bila upisana među imena careva i kraljeva. Njih dvojica bili su nesvakidašnji posetioci za sve pa čak i za pustinjske oce, koji su pohrlili iz divljine da ih sretnu i vide. Simeon je prema njima bio osobito darežljiv.

Na povratku kući, Starac se osećao veoma umornim. Žalio se svome sinu sa uzdasima i suzama što, zbog starosti i iznurenosti nije u stanju da stoji ili da kleči i metaniše za vreme molitava, niti da posti prema propisima. Sava ga je tešio: „Ne budi tužan, oče moj i gospodaru! Ja ću postiti i za tebe, stajati i metanisati pred Gospodom. Radi toga što si me poslušao i došao ovde, ja ću se pred Gospodom moliti za tvoju dušu.“ Tako beše velika i živa ljubav među njima.

Sada se njihova neutoljiva želja za građenjem ponovo probudi. Pored tri crkve, koje je Sava ranije sam sazidao, oni sada podigoše još tri. Isto tako podigoše još konaka za bratiju i poklonike: obnoviše manastir Prosforu, koji je bio razoren od pirata i razbojnika. Zatim zasadiše nove vinograde i voćnjake. Zbog toga i nije čudo što su njihovi portreti kasnije naslikani u prirodnoj veličini na ulazu u Veliku crkvu kao novih utemeljača manastira Vatopeda.¹

U međuvremenu, Sava je pronašao starodrevne ruševine manastira Hilandara, koje su pripadale Vatopedu. Razgovarao je sa igumanom o obnovi ovog zapuštenog manastira. Za ovo je trebala dozvola vizantijskog cara. Sa igumanovim blagoslovom Sava ode u Carigrad i uspe da od cara dobije pečatom potvrđenu dozvolu, kojom se Vatopedu daje odobrenje da može obnoviti Hilandar, koji će, razume se, biti u zavisnosti od Vatopeda.

Tada se dogodi nešto neočekivano. Neki tajanstveni čovek poseti Savu i reče: „Ti voliš strance i sirote. Učinio si vrlo mnogo za tuđe manastire Svete Gore, posebno za Vatoped. Poslušaj moj savet kao jednoga koji ti govori u ime Božje. Nađi mesto i podigni manastir za svoj sopstveni narod i nazovi ga srpskim manastirom. To će

biti za mnoge tvoje sunarodnike pristanište spasenja.“ Čuvši ovo, Sava požuri da obavesti svoga oca o ovom neočekivanom savetu. A Simeon, „kao iz sna trgnut i veoma obradovan reče: „Ja verujem da je to bio anđeo poslat od Boga.“ Oni nikada ranije nisu o tome razmišljali, premda bi to bila najprirodnija stvar koju bi mogli poželeti. U protivnom, možda bi bili malo pažljiviji u trošenju svoga zlata u Vatopedu i drugim stranim manastirima.

Svoju želju u vezi sa Hilandarom predložiše igumanu. Iguman to odbi bez diskusije. Oni se tada obratiše Protu a ovaj odobri sa radošću.

Simeon je želeo da lično vidi to mesto, međutim, bio je suviše nemoćan da jaši na konju, te su ga stavili u nosiljku između dva konja. Videći mesto, ruševine, maslinjake i morsko pristanište Hilandara, on bejaše veoma zadovoljan. On, koji je napustio svoju zemlju i narod da bi ih zaboravio i bio zaboravljen, to jest, da bi bio mrtav za ovaj svet a živ za onaj drugi, sada se ponovo obradova. Postade mu jasno da Bog nije njega i sina doveo u Svetu Goru samo radi njihovog ličnog spasenja, već da preko njih pomogne i njihov vlastiti — srpski narod. U srcu mu se ponovo rasplamsa patriotizam. Ko je mogao biti onaj nepoznati čovek koji je Savi dao ovu ideju o srpskom manastiru u Svetoj Gori? Možda neki nepoznati srpski usamljenik ili pustinjak, a možda i anđeo sa neba. U svakom slučaju, on je morao biti glasnik Božji. I Božja volja treba da bude ispunjena, mislio je Simeon. Vatopeđani se, međutim, dugo protiviše ovome. Oni su videli svoje sopstvene gubitke, ako puste Srbe da odu. Ali pod upornim traženjem Simeona i pritiskom Prota, oni popustiše. Iguman reče svojima: „Mi smo od njih primili mnoge bogate poklone; nedozvolimo sada da odu od nas. Ako im damo Hilandar, koji je zavisan od Vatopeda, oni će nam biti prijatelji za svagda.“

Kad su vatopedski iguman i Prot potpisali dozvolu, Simeon i Sava odmah otpočeše sa radovima. Simeon najmi veliki broj zidara i umetnika iz okolnih mesta i iz daleka. U vrlo kratkom vremenu on sagradi crkvu, konake i ćelije za bratiju, jer je srebro i zlato priticalo u velikim količinama od velikog župana Stevana, koji se veoma obradovao nameri svoga oca i brata. Kad su svi radovi bili završeni, Sava preseli svoga oca u Hilandar.²

Jedan broj srpskih monaha, koji su do tada živeli u pustinji ili stranim manastirima, rado se pridruži bratstvu srpskog manastira. Zamonašiše se, takođe, plemići i sluge, koji su došli sa Simeonom. Tako se bratstvo brzo umnoži. Sava, u saglasnosti sa Simeonom, postavi za igumana dostojnog jeromonaha Metodija. Tako, po prvi put u dugoj istoriji Svete Gore, srpski narod je dobio svoj veleljepni manastir, među drugim brojnim manastirima, pravoslavnih naroda. Da bi Hilandar učinio što nezavisnijim, Sava poče kupovati zemlju koja je bila napuštena. Od Prota dobi mnoge opustele ćelije sa maslinjacima, voćnjacima i vinogradima oko Hilandara. Takođe otkupi nekoliko manjih manastira sa velikim posedima u Mileji i Kareji. Simeon je bio više nego zadovoljan sa svim onim što je Sava u tako kratkom vremenu postigao. Bio je zadovoljan što sada može spokojno da živi i da očekuje kraj života u sopstvenoj srpskoj kući, iako u tuđoj zemlji. on je u Hilandaru gledao buduću srpsku svetinju i srpsko bogatstvo. Iako je gramata, potpisana od Prota i Vatopeda, bila dovoljna kao pravni dokumenat, Nemanja je znao da je još nešto potrebno Veliki civilni autoritet treba da ovo potvrdi i da da privilegije Hilandaru da bi u potpunosti bio nezavisan srpski manastir.³

Sa ovom idejom i mislima, Simeon posla Savu u Carigrad svome prijatelju caru Aleksiju Anđelu.

1. Ove freske Simeona i Save u prirodnoj veličini, dobro su očuvane do naših dana.
2. Crkvu, koju je Sv. Sava sazidao u Hilandaru, obnovio je i proširio Knez Lazar. Čuveni grčki ikonograf Panselini živopisao je celu crkvu, tako da izgleda kao ilustrovana biblija. O ovoj crkvi je pisao ruski putopisac Barski u 18 veku „Tamo su predmeti veličanstvene lepote, kojima hilandarska crkva nadmašuje sve bogomolje u Sv. Gori“ /V. Grigorovič, Barski: Druga poseta Sv. Gori Atonskoj 1744. godine /.
3. Nije poznato značenje reči Hilandar. Postoji nekoliko pretpostavki, od kojih je najverovatnija ova: To je ime sastavljeno od dve grčke reči Heili, što znači usta i leontari, što znači lav. Prema tome, lavovska usta. Ovo ime je upotrebljavano u prastaro doba, zbog lava isklesanog u kamenu na ulazu, sa iskeženim zubima, preteći da proguta nepoželjnog posetioca.