Život Svetog Save

OLUJA SVUDA UNAOKOLO

Među pravoslavnim narodima na Balkanu beše običaj, da, kada neko počne da zida kuću, a siromah je, svi se susedi skupe da pomognu bilo radom, novcem ili materijalom. I kada se kuća završi, oni uživaju svi u radosti svoga suseda. Avaj, ponekad u istoriji, kroz vekove, može se naći i poneki bogat hrišćanski vladar koji se raduje rušenju onoga što je njegov sused, „brat u Hristu“, sagradio.

Događaji u Žiči, koji su postavili solidan temelj nezavisnosti kuće srpskog naroda i njegovog duhovnog i nacionalnog bitisanja, izazvali su buru zavisti i bes svuda okolo. Najdrskiji protest stiže od mađarskog kralja Andrije II i arhiepiskopa ohridskog Dimitrija Homatijana.¹ Bugarski car Asen II nije protestvovao odmah, iako mu nije bilo drago. Latinski kralj u Carigradu, iako ljut zbog novog kraljevstva, beše u to vreme vrlo nesposoban da učini ma šta konkretno te je samo besneo. Papa Kalist II odmah je pismom napao ovo i dao punu vlast arhiepiskopu barskom nad svima crkvama i manastirima u Primorju, u Srbiji i Bosni i Hercegovini i to ne samo nad latinskim, već i nad pravoslavnim. — „tam Latinorum quam Graecorum sive Sclavorum.“² Teodor Anđel, moćni knez Epira i Albanije, međutim, primio je vesti iz Žiče, kako izgleda bez velikog uzbuđenja, jer je bio prezauzet drugim problemima, te ne htede da kvari svoje odnose sa Stefanom. Vrlo je moguće, takođe, i zbog toga što mu je brat Manojlo bio oženjen srpskom princezom Komninom. Ipak, lično beše na strani Homatijana, jer je planirao da ga ovaj kruniše za cara.

Mađarski kralj Andrija beše i titularni kralj Srbije, bezvredna titula koju je kraljevima Mađarske darivao papa. On ne htede da ispusti ovu titulu i da je daje ma kome drugome. Kratko vreme pre toga, on se vratio iz Palestine sa krstaškog pohoda, bez ikakve slave. Sad, ako bi mu i ovo bilo oduzeto, bio bi to još jedan udarac njegovom sujetnom ponosu. Prema tome, on je ne samo protestvovao, upotrebljavajući reči, nedostojne kralju, nego je čak objavio i rat novom kralju Srbije. Stefan je pokušao sve da bi izbegao rat, ali sve beše uzalud. Onda on zamoli Savu da ide do Mađara i da ih umiri. Sava ga posluša i ode. Po predanju, on srete kralja Andriju u Bahki, na mestu gde je kasnije podignut manastir Kovilj Sv. Arhanđela.³ Kralj Andrija primi Savu sa počastima. I tamo, kao i u slučaju Streza, Sava poče govoriti jevanđelskim jezikom, potsećajući kralja na Hristovo učenje: „Što god želiš da ljudi čine tebi, čini i ti njima,“ i mnogo više u tom smislu. Za vreme ovog razgovora, Andrija se naljuti i poče upotrebljavati uvredljive reči na adresu Stefanovu. Sava se molio u sebi, isto što bi činio u slučaju bure, da bi je otklonio. I zaista, Bog mu pomože, kao što je pomogao i proroku Samuilu /I Sam. 12, 16/. To se desilo na ovaj čudan način. Sava otsede malo dalje od vojnog logora pod šatorom sa svojom pratnjom. Toga dana beše pripekla strašna žega. Kralj je slao Srbima hranu i vino svakoga dana. Jednoga dana Sava posla svoje ljude da potraže malo leda, radi velike žege. Ali kralj ne mogaše led da nađe. Tada se Sava pomoli Bogu za led i, po toj čudotvornoj molitvi, pade led u velikim količinama i pokri zemlju oko srpskog šatora. Sava napuni sud sa ledom i posla kralju sa porukom: „Ja tražih led od tebe, kralju, i ti ga ne mogaše nabaviti. Ja zatim zatražih od našeg Tvorca, koji poseduje svu silu i sva bogatstva. I gle, On mi dade, i ja sada tebi šaljem.“

Sa velikim zaprepašćenjem kralj Andrija izmeni svoje mišljenje, dođe brzo u srpski šator, pokloni se pred Savom i oslovi ga sa: „Moj duhovni oče,“ moleći ga da mu oprosti za uvredljive reči. Nekoliko dana kralj je sedeo pored Savinih nogu, slušajući njegovo produhovljeno učenje. Najzad, kralj izrazi želju da postane pravoslavac, i Sava mu tu želju ispuni. Na rastanku, kralj obdari Savu mnogim poklonima, nekima za njega lično, a neke za kralja Stefana, govoreći: „Prenesi Stefanu, kralju Srba, tvome i mome bratu, moje pozdrave i iskrenu ljubav.“ Dade Savi i počasnu pratnju da ga otprati do Dunava. Tako Bog pomože Srbiji i Savi da umiri i otkloni preteću buru sa severa

Buru sa juga beše izazvao ohridski arhiepiskop Homatijan. On uputi poslanicu „monahu“ Savi preko Jovana, episkopa skopskog. U ovoj poslanici on okrivljuje Savu da je prekršio kanonska pravila Crkve i pogazio svoj monaški zavet i moralnu disciplinu. Nekanonski, pisaše Homatijan, bilo je što je Sava išao u Nikeju a ne u Ohrid, da traži nezavisnost Srpske crkve; nekanonski je on postao arhiepiskop pre nego što je bio episkop; nekanonska je njegova intervencija kod stranih kraljeva i knezova u vojnom i diplomatskom smislu; neetički je što je Sava napustio svoj podvižnički život u Svetoj Gori, postavši knez Crkve; neetički je njegov boravak u sredini iskušenja ljudskog društva, jašući dobre konje, prisustvujući banketima u društvu plemića i tako dalje. Pored ovog kritičnog pisma Savi, Homatijan posla svoj protest, dva puta vaseljenskim patrijarsima u Nikeji, prvo Manojlu 1220. godine, a drugo Germanu 1222.

Patrijarsi su ostavili ove obe optužbe, iako naizgled vrlo ozbiljne, bez odgovora. Jer, oni su znali kanonska pravila i crkvenu disciplinu vrlo dobro. Sava je otišao u Nikeju a ne u Ohrid, jer je arhiepiskop ohridski bio takođe potčinjen vaseljenskom patrijarhu Konstantinopolja, koji je u to vreme živeo u Nikeji kao izgnanik. Sava je postao arhiepiskop od monaha onako, kako je praksa u pravoslavnoj crkvi. Čak i neki laici behu podignuti na stepen arhiepiskopa i patrijaraha /Amvrosije, Nektarije, Fotije/. Isto tako i mnogi patrijarsi i pape, pre i posle Save, intervenisali su kod stranih vladara, sa ciljem otklanjanja ratova i međusobnog ubijanja među hrišćanima. Po potrebi srpski arhiepiskop je bio prinuđen da se kreće u svakom društvu, kao što su činili i apostoli. Međutim, on je držao najstrožiji asketski život u prilikama pod kojima je živeo, ne želeći da to pokazuje. Naprotiv, Savin svetački život bio dobro poznat od Mađarske pa sve do Nikeje. Prema tome, Homatijanove optužbe protivu Save behu svuda shvaćene kao ništavne i nevažeće. ⁴

Tako, bura beše umirena, opasnost prođe i Sava nastavi svoj plodonosni rad. Zahvaljujući njemu, Srpska crkva i srpsko kraljevstvo su tada stajali čvrsto i sigurno, pod jedinom zaštitom Hrista Svedržitelja.

1. Ohrid je postao sedište arhiepiskopa od vremena Samuila velikog slovenskog kralja Makedonije /† 1014/. Grčki car Vasilije, zvani Makedonski, ukinu nezavisnost Ohridske arhiepiskopije i stavi je pod patrijarha carigradskog. Međutim, on nije mogao ukinuti njen slovenski karakter, te od nje stvori misionarski centar za slovenske narode. Nažalost, odmah posle njegove smrti 1025. godine, crkva u Ohridu se izopači i postade antislovenska i isključivo crkva grčke provincije.

2 Bar — mali grad u Crnoj Gori. Rimski episkopi u tome mestu sami su sebe nazivali: „Primas Serbie /Starešina Srbije/. Sada je to, međutim, vrlo mala dijeceza, sastavljena uglavnom od Albanaca.

3. Manastir Kovilj se nalazi u istoimenom selu u Bačkoj, na levoj strani Dunava. Pre Drugog svetskog rata bio je to ženski manastir sa četrdeset monahinja.
4. Oko deset godina kasnije, Homatijan, u pismu patrijarhu Germanu, visoko je uzdizao Srbe, „narod koji se odlikuje pobožnošću, jevanđelskim životom i plemenitim vrlinama svake vrste.“ Međutim, on je izbegao da kaže da je sve to zasluga Save u toku njegovog desetogodišnjeg rada. / V. Marković, str. 90/. ča.