Život Svetog Save

OD TRNOVA DO MILEŠEVA

Prenošenje svetitelja posle smrti stvara snažan utisak u hrišćanskoj crkvi. Opšti razlog tome je želja svake zemlje da poseduje telo svetitelja ili njegove svete mošti, a za svoje dobro i blagoslov. Poseban razlog za ovo prenošenje svetiteljskih tela na hrišćanskom Istoku i na Balkanu beše invazija Muhamedanaca. Toga radi, mnogi srpski svetitelji behu prenošeni iz jedne zemlje u drugu, ili iz jednog mesta u drugo.¹

Sveti Sava ne beše izuzetak. Njegovo su telo želeli u Bugarskoj isto toliko, koliko i Srbija, obe sa svojih posebnih razloga. Car Asen odbi da povrati Savino telo s motivacijom u odgovoru na pismo kralja Vladislava koji je glasio:

„Ako bi telo svetitelja bez dostojne pažnje i uvažavanja bilo među nama, ti bi bio apsolutno u pravu da tražiš da bude oduzeto od nas, da bi ste ga vi tamo mogli čuvati sa više pažnje i časti. Ali, pošto je svetitelj, po Božjem proviđenju, umro u našoj zemlji, i pošto je njegovo sveto telo počastvovano od naše strane odmarajući se u hramu Božjem, zašto onda njega i nas uznemiravate vašim zahtevom?“

Primivši ovaj negativan odgovor, srpski kralj postade veoma ožalošćen. On tada napisa drugo pismo bugarskom caru i posla još nekoliko ljudi, visokih zvanja i položaja, da i usmeno obrazlože njegovu molbu. U ovom drugom pismu on preklinjaše svoga tasta, govoreći: „Oče moj, ako sam kod tebe našao ma kakvu milost, nemoj zatvarati svoje srce prema meni. Daj mi sveto telo moga strica i gospodara“

Ganut ovim drugim pismom, car Asen, zbunjen, ne znađaše šta da radi. On sazva Državni Savet sa patrijarhom Joakimom na čelu i iznese stvar pred njih, da odluče. Oni su svi odlučno bili protivu želje srpskoga kralja. „Narod u gradu, čuvši o ovome, poče da se buni“, rekoše savetnici i patrijarh. „Tada“, nastaviše oni, „tvoja crkva zadužbina, jednom obogaćena Savinim svetim moštima, biće osiromašena i degradirana. Razočarani narod prestaće da puni crkvu, kao što sada čini kad je Savino telo u njoj. Prema tome, mi se svi protivimo odnošenju njegovog tela“ .

Prihvatajući odluku svojih savetnika, Asen odgovori Vladislavu: „Pošto je bila volja Božja da svetitelj umre među nama, a mi smo takođe Hristovi sledbenici, ko sam ja onda da se suprotstavljam volji Božjoj? I, kako da se usudim da potresem grob svetitelja, pogotovu što on lično ništa nije rekao, ni reči, o prenošenju njegovog tela u Srbiju? Prema tome, sine moj, traži od mene štogod drugo zaželiš, ali me nemoj terati da činim ono, što ne mogu tako lako da učinim. Jer, patrijarh i svi moji savetnici i ceo moj narod zabranjuju mi da to učinim“.

Ovo pismo je dokaz izuzetnog poštovanja, koje je bugarski narod imao prema Svetom Savi. Ali, ono je Vladislava učinilo očajnim i preplašenim, jer narod u Srbiji je već znao za ovu prepisku i želeo je po svaku cenu povratak Savinog tela natrag u Srbiju. Da kralj nije uspeo da ga prenese, narod bi to shvatio kao Savino nezadovoljstvo sa svojim sinovcem, čak i posle smrti. I, šta onda? Vladislav bi bio srušen sa prestola bez milosti. Najverovatnije je da je kraljica Bjeloslava takođe pisala svome ocu pismo preklinjajući, ali bez uspeha. Najzad kralj Vladislav reši da ide lično u Trnovo. I on ode sa impozantnom pratnjom plemstva i episkopa i sa bogatim poklonima. Njegov tast ga u bugarskoj prestonici primi sa iskrenom i roditeljskom ljubavlju kao tast, i sa svima počastima kraljevskog dostojanstva. Ali, Vladislavljeve misli su bile više sa svojim mrtvim stricem nego li sa svim živim narodom koji ga je okružavao. Zbog toga, on odmah produži u crkvu sv. Četrdeset Mučenika, pade preko groba Svetoga Save i moljaše se sa suzama: „Ja znam, oče moj, da te je moj greh naveo da napustiš Srbiju, i šta više, doneo ti smrt u tuđoj zemlji. Ali, oprosti mi iz ljubavi prema tvome bratu a mome ocu. Ne zaboravi svoj narod za koga si podneo toliko patnji i bola, i ne prekri me sramom i bedom. Moli Boga i tvojim molitvama pokreni srce cara Asena da mi dozvoli tvoje telo, jer ću biti prezren od svoga naroda, ako se vratim bez tebe“.

Ovu i mnoge druge molitve, Vladislav upućivaše svome stricu čistim srcem i sa uzbuđenjem. Jer gle, šta se desi! Te noći car Asen usni san koji ga je jako potresao. Sava se pojavi u snu pred njim i zapovedi mu kao od Boga, da preda njegovo telo Srbima. Sledećeg jutra, Asen pozva svoj Savet i ispriča šta je usnio. To je neprijatno delovalo na sve savetnike, a najviše na patrijarha Jaokima. Ali, posle izvesne diskusije, oni se najzad složiše da telo bude predato, jer bi u protivnom mogle uslediti kao Božja kazna neke nevolje. Prema tome, kovčeg je bio izvađen iz sarkofaga i otvoren u prisustvu dvojice kraljeva, patrijarha, sveštenstva i mase naroda. Na radost svih, Savino telo nađoše celo i neraspadnuto, a cela crkva se ispuni ugodnim mirisom. Izgledalo je, kao da je svetitelj zaspao. Iznenada, počeše se dešavati čuda: bolesni behu odjednom isceljeni i đavolom posednuti, očišćeni samo dodirom njegovog tela ili odjejanja. Vest o ovom čudotvornom isceljivanju brzo se proširi po gradu i mase naroda pohrliše u crkvu da vide i dotaknu se novog svetitelja. Patrijarh naredi da crkva bude za narod i bolesnike otvorena i danju i noću.² Car Asen sa svoje strane naredi, da kameni sarkofag bude sačuvan u čast svetitelja isto onako, kao da sveto telo leži još uvek u njemu. Kraljevski purpurni prekrivač ostaće i dalje da prekriva sarkofag, kandila i svećnjake oko sarkofaga da budu neprestano upaljeni, baš kao i pre. Posle toga car Asen načini veliku gozbu u dvoru u čast svoga zeta. U svojoj zdravici na prijemu, Asen reče Vladislavu: „Ja sam želeo da imam ovog svetitelja u svojoj crkvi kao dar Božji, zato sam tako mnogo ukrasio njegov grob, kao što si i sam video. Ali, pošto se tvoje kraljevsko visočanstvo postaralo da dođe lično, da bi me videlo kao svoga oca, neću, sine moj, dozvoliti da se vratiš ožalošćen. Ti si odista svetitelja ugrabio od mene, od Boga mi dato moje blago. Neka se raduje tvoje srce sada, a mi se takođe nadamo, da ćemo primiti Božju milost kroz njegovo posredništvo, jer smo imali veliku ljubav za njega, kako za vreme života njegovog, tako isto i posle smrti njegove.“ Čuvši ovo, kralj Vladislav zajedno sa svojim srpskim pratiocima ustade sa stola, duboko se pokloni pred carem i zahvali mu se iz sveg srca.

Mi smo ranije napomenuli, kako je car Asen tražio od Save da ostane u Trnovu do Vaskrsa „kao u svojoj vlastitoj kući“. Sava nije obećao da će ostati, ali ipak ostade u Bugarskoj ne za jedan, već za dva Vaskrsa ili na žalost, ne živ, već mrtav! Bilo je divno proleće, posle drugog Vaskrsa, kada je Savino telo uzeto iz Trnova i preneto preko bugarske granice u Srbiju. Granica kakva granica?! Nikada ne beše određena granica između Srba i Bugara, već uvek pokretna i ne mnogo utvrđena, kao granica između druga dva naroda. Sveti Sava je uvek bio i ostao simbol ovog jedinstva. Srbi bejahu tužni, jer on bejaše daleko od njih, a Bugari radosni što je on sa njima. Sada su osećanja obrnuta: Srbi se raduju što su ga dobili natrag, dok su Bugari postali tužni što se rastaju od njega, U svim gradovima i selima kroz koje je povorka sa Savinim moštima prolazila, bugarski narod je žurio da se pokloni moštima, da ga dodirne, celiva i oda mu počast. Isto ovo se ponovilo na tlu Srbije. Arhiepiskop Arsenije sa mnogobrojnim sveštenstvom, državnim velikodostojnicima i nepreglednom masom naroda srete telo svetiteljevo.

Nema podataka u celoj srpskoj istoriji o tako dugačkoj i dostojanstvenoj litiji, kao što beše ova sa prenosom tela Svetoga Save iz Bugarske u Srbiju. Hiljade i hiljade naroda jurilo je sa svih strana, da se pridruži toj pratnji. Uz pevanje psalama, crkvenih pesama i molitava, litija se kretala napred, ali sve sporije i sporije, jer beše zaustavljana od narodnih masa u svakom gradu i selu koje su zakrčavale i zadržavale za izvesno vreme u želji da vide, dodirnu ili celivaju svoga svetitelja.

Kralj Vladislav podigao je crkvu u Hercegovini, zvanu Mileševo. I posle sedamstotina godina, ona je još uvek divna. Mogla bi bez sumnje da bude ukras svakog velikog grada. Kako li je morala izgledati kao nova u one dane, teško je zamisliti. On je posvetio Mileševo, poput Žiče, Bogu Svedržitelju. Pored svih njegovih vrlina i grešaka, njegova crkva zadužbina pokazuje, da je u istini bio veliki hrišćanin. Njegov lik na fresci u crkvi predstavlja ga kao čoveka sa plavim očima i kratkom bradom, ljubaznog izgleda i milostive duše. Kao znak izmirenja između njegovog strica i njega, Vladislav namerno donese Savino telo u crkvu u Mileševo, da tamo bude čuvano.

Samo pak unošenje Savinog tela u svetinju beše više radostan nego li tužan događaj. Bio je to zaista praznik celokupnog Srpstva, dan zahvalnosti Bogu.

Prošlo je preko pola veka od kako je knez Rastko napustio Hercegovinu kao svoju kneževinu i pobegao u Svetu Goru. A sada je donešen nazad kao svetitelj Sava u tu istu provinciju Hercegovinu.

Otac se vratio svojoj deci. Njegova grobnica u Mileševu postade izvor milosti, zdravlja i utehe za potonje srpske generacije. Niko i nikad ne verovaše da je on mrtav.

1. Sveta tela mnogih srpskih svetitelja bila su često pomerana iz jednog mesta u drugo, kao na pr. telo sv. Lazara, cara Uroša, arhiepiskopa Arsenija, svete Petke, Stevana Štiljanovića. Telo Kralja Stevana Prvovenčanog bilo je premeštano oko četrdeset puta. Sad ono leži u Studenici.
2. Čak i posle odnošenja Savinog tela, čudotvorna isceljenja se nastaviše da dešavaju na njegovom bivšem grobu. Tako je isceljen monah Neofit, kome su obadve noge bile oduzete On se godinama kretao puzeći, jer su mu noge bile paralizovane i oduzete. Jednoga dana, dok je spavao kraj Savinog praznog groba, Svetitelj ga probudi i ovaj odjednom ustade i poče da hoda. Ujutru, on šetaše ulicama Trnova i sav narod koji ga poznavaše, divljaše se Bogu i Svetom Savi.