Život Svetog Save

DUHOVNA MOĆ UJEDINJENA SA VLAŠĆU

Upadljiva karakteristika duhovnog čoveka jeste njegovo nezadovoljstvo sa samim sobom. Kada je podignut na visoki crkveni položaj, mimo svoje volje, on smatra sebe umanjenim, skoro kažnjenim. U međuvremenu, Sveta Gora dala je svakoj drugoj pravoslavnoj Crkvi po nekoliko vrlo poznatih episkopa, arhiepiskopa, pa čak i patrijaraha. Ni jedan od njih, uključujući tu i Savu, nije napustio Svetu Goru dobrovoljno.

Car Teodor i patrijarh Manojlo se pokazaše veoma mudri, iskreno želeći dobro Srpskoj crkvi, što su insistirali da Sava bude njen prvi arhiepiskop. Majka crkva u Carigradu nije uvek pokazivala materinsku darežljivost prema crkvenim provincijama i nije se rado odricala svojih prava i vlasti. Međutim, car i patrijarh u Nikeji učinili su to rado i sa ljubavlju, kao da su bili nadahnuti Svetim Duhom. Oni su shvatili da za džinovski rad treba duhovni džin. Sava je zaista iskreno odbijao ovaj položaj. Bila mu je teška i pomisao da se rastane od Svete Gore u kojoj se decenijama pripremao, i svoju dušu obogatio svima tamošnjim vrlinama, da bi bila dostojna nevesta svoga nebeskog Verenika. Ipak, ovoga se puta njegova želja nije ispunila i što je bilo odlučeno, nije se moglo poništiti. Tako, vrativši se u Svetu Goru lađom, njegova duša beše prekrivena oblakom tuge.

U Svetoj Gori Sava beše dočekan sa velikom radošću. Hilandar se napuni mnoštvom crnorizaca iz svih manastira, ćelija peštera „svi željni da prime njegov blagoslov, ali tužni što će se rastati od njega.“ Nigde u svetu episkop nije toliko poštovan i uvažavan kao u Svetoj Gori. Prot lično i svi igumani pozvaše Savu da služi svetu liturgiju i da rukopoloži nove sveštenike i đakone. Svuda su ga pozdravljali kao svoga starog prijatelja i dobrotvora. Mnogi od njih su ga se još sećali kao bosonogog dečaka, koji je pomagao svima i svugde. I svi su ga znali kao najstrožijeg asketu, najpraktičnijeg starešinu i najdarežljivijeg sabrata, tako da su zaista bili ponosni njime. Jer, eto on, kao jedan od njih postade arhiepiskop. Radovalo ih je i to što je svet na sve strane, i pored svih svojih slabosti, tražio i trebao monahe iz Svete Gore, i što je poštovao njihovu duhovnu snagu i cenio njihove vrline. Sa svojim svetlo-suznim plavim očima, Sava bejaše u dubokoj ljubavi sa svakim od ovih satrudnika za Božju ljubav: uvek gotov da zaplače, radujući se i tugujući u njihovoj radosti ili tuzi. Kad posvršava sve što su ga molili da učini, on se povuče u svoju Isposnicu. Tamo, u njegovoj poznatoj mračnoj ćeliji, iznenada ga obuze neočekivana slabost. Ta ćelija u kojoj je nekada svojoj duši pravio lestvice do neba i u kojoj je sebe obogatio ličnim znanjem i riznicom božanske ljubavi, sada mu postade Getsimanija. Osećao se kao Adam, kada je bio izgnan iz Raja. U svom očajanju, on je čak i Bogu zamerio vičući:

„Gospode moj, imao sam nadu u Tebe, a sada si dozvolio da padnem tako nisko, razdvajajući me od svetaca Svete Gore. Ja nisam u stanju da učinim bilo šta dobro za narod moje zemlje!“

Gospod nije napustio svoga vernog slugu. Jedne večeri, Sava se probudi iz laganog sna, kada se pred njim pojavi Presveta Bogorodica i reče mu: „Zašto si pao u takvo očajanje kada znaš, da ja posredujem za tebe pred Carem svih, koji je moj Sin i Bog? Ustani, dakle, idi na posao, za koji te je On odabrao. Odbaci sve sumnje, jer on će te uvek pomoći!“

Osnažen ovom vizijom, Sava ustade, brzo sredi sve poslove u Hilandaru, povede sa sobom neke od najsposobnijih monaha, dostojnih da postanu episkopi, i ode u Solun. U ovom velikom gradu ostade poduže vremena, stanujući u manastiru Filokalu. Tu otpoče rad sa svojim učenicima. Prepisa Krmčiju¹ i druge knjige crkvenog prava i poretka, kao i liturgičke knjige. Kupi veliki broj grčkih knjiga, da bi bile docnije prevedene na srpski i veliki broj crkvenih odeždi, ikona i bogoslužbenih utvari. Kakav god lep predmet vide u solunskim crkvama, on pogodi umetnike da načine iste takve za Žiču i druge manastire u Srbiji. Na kraju, pomolivši se na grobu svetog velikomučenika Dimitrija, oprosti se od solunskog mitropolita i krenu za Srbiju.

Na srpskoj granici dočekaše ga njegovi sinovci Radoslav i Vladislav, Stefanovi sinovi. Veliki župan ležaše bolestan, te ne mogaše doći. Mladi prinčevi pozdraviše strica sa osobitom radošću i poštovanjem, poklonivši se pred njim, poljubiše mu ruke i zatražiše blagoslov.

Tako, posle šest stotina godina od početka primanja hrišćanske vere, prvi srpski arhijerej kroči na srpsko tle — i to kakav arhipastir!

1. Prevedeno bukvalno, Krmčija znači knjiga upravljanja. Ona je zbirka svih kanona i odredaba o veri i disciplini u pravoslavnoj crkvi. Bila je upotrebljavana u svim slovenskim pravoslavnim crkvama. Sava je kompletirao ovu knjigu raznim dopunama iz pravnih knjiga kao što su: Zonarin Sinopsis, Fotijev Nomokanon i nekih delova „Justinijanovih priča“. Savina Krmčija nije prost prevod, već dobro sređena slobodna kombinacija najboljih grčkih knjiga toga vremena.“ / Pavle Popović. „Literarni rad Svetoga Save“, Bratstvo, Beograd 1934. godine.