Život Svetog Save

BRAT PROTIVU BRATA

Postoji zdrav socijalni princip koji donosi mir i sreću među ljudima. On je izražen rečima Svetoga Pavla: „Čašću jedan drugog većim činite.“ /Rimlj. 12, 10/. Simeon i Sava su se striktno držali ovog pravila. Simeon je smatrao Savu većim od sebe. I jedan i drugi činili su sve što je moguće da drugoga učine većim i slavnijim od sebe, na putu spasenja. Na ovom pozitivnom i jevanđelskom pravilu, Sveta Gora je počivala od samoga početka. Suprotno ovome, postoji i antisocijalni — Kajinski princip ličnog uobraženja i lažne slave, što neminovno gura društvo, porodicu, naciju ili imperiju u nered, zlo i bedu. Ovaj kobni nesporazum izbio je i uzeo maha među dvojicom kraljevske braće u Srbiji, posle smrti njihovog oca, sv. Simeona. Krivica je svakako bila do Vukana. Dok su se njegov otac i brat u Sv. Gori natčovečanski trudili da spasu svoje duše, on je činio sve što je mogao da izgubi svoju!

Nezadovoljan svojim podređenim položajem od dana kada je njegov mlađi brat naimenovan velikim županom u Rasu od strane oca, Vukan je planirao osvetu i podvalu. Njegova žena, rimljanka, potpomagala je njegov kobni plan. On se, ipak plašio da se pobuni protivu Stevana za vreme Nemanjinog života, iako je Nemanja bio samo običan monah. On se, možda, dobro sećao šta je bugarski car Boris, kao monah, učinio protivu svoga bludnog sina i naslednika Vladimira, kada se ovaj povratio paganizmu. Boris obesi mač o pojas preko svoje crne rize, požuri u prestonicu, oslepi svoga sina i baci ga u tamnicu, povrati red u državi i vrati se natrag u manastir. Zašto Nemanja — Simeon ne bi učinio isto sa svojim sinom buntovnikom? Tako je razmišljao Vukan i zato čekaše. Ubrzo posle Simeonove smrti, on poče da ostvaruje ovaj svoj plan. Sa iznajmljenom vojskom tuđinaca on napade Stefana. Iako ga je Veliki župan nekoliko puta pobeđivao, on je uporno napadao, dok najzad, uz pomoć Mađara nije pobedio Stefana. Kad je pobedio i proterao Stefana iz zemlje, Vukan je želeo da se kruniše za kralja. Zatražio je krunu od pape, koji je tada jedini držao arsenal kraljevskih kruna. Zakleo se i na vernost papskoj crkvi. Papa mu pošalje krunu po mađarskom arhiepiskopu Kalokiju, sa nalogom da prevede sve Srbe u katoličku veru. Sa ovim se nije slagao Emerik /Imri/, mađarski kralj, koji je polagao pravo na titulu kralja Srba, iako je bio saveznik s Vukanom u borbi protivu Stefana. Zbog toga on ne dozvoli papskom delegatu da sa tom misijom ide Vukanu. Uskoro posle toga Emerik je bio zauzet teškom borbom sa bratom Andrijašom. U ovoj borbi on pogibe, a Andrijaš uze mađarski presto. Ovaj novi kralj, još ambiciozniji od svoga brata, konačno spreči papskog delegata da obavi svoju misiju među Srbima. U međuvremenu Stefan, videći Mađar-sku, Vukanovog saveznika, tako oslabljenu unutrašnjim borbama, udari snažno protivu Vukana i otera ga čak do jadranske obale i povrati svoj presto i sve pokrajine. Ovo se zbilo 1204. godine.

Ove četiri godine iscrpile su i unazadile Srbiju, upropastile ekonomiju, smanjile stanovništvo, oslabile snagu, a polja ostala neobrađena. Zbog nereda, nesigurnosti, gladi, veliki broj Srba se otselio u strane zemlje.

U to vreme, sukobi među braćom izbijali su na sve strane. u svet kao epidemija. Ovo se nije dešavalo samo u Srbiji i Mađarskoj, već isto tako i u Bugarskoj i Vizantiji. U Bugarskoj su tri brata neprestano držala jedan drugom nož pod grlom: Asen, Petar i Jovan. Prvu dvojicu pobi treći brat Jovan zvani Kalo Jovan — Lepi Jovan i sam sebi prisvoji titulu „car Bugarske.“ Najgore od svih, prošla je Vizantija. Tamo su bratoubilačke borbe dovele najzad carevinu pod jaram najnehumanijeg osvajača Carigrada. To su bili latinski krstaši četvrtog krstaškog rata.

U kratkom razmaku od dvadeset godina, šest careva se smenjivalo i ni jedan nije umro prirodnom smrću. Hrišćani prestonice očekivali su Božju kaznu za sve to, ali ne od hrišćana Evrope, već od nevernih Turaka iz Azije. Strašan udar dođe, međutim, sa Zapada a ne sa Istoka. Dođe kao snežna oluja za vreme vladavine cara Aleksija III Anđela, tasta srpskog velikog župana Stefana, i produži se i za vreme kratkih vladavina njegovih naslednika Aleksija IV Anđela i Aleksija V Dukljanina. Posle jednog neuspelog otpora, Aleksije III pobeže, a kasnije Aleksija IV zadaviše Latini, a Aleksije Dukljanin, neustrašivi borac, kao zarobljenik, bi bačen sa kule visoke sto pedeset stopa visoke. Posle toga, ovi, nažalost kršteni ljudi, prvoga dana okupacije svetoga grada Istočnog hrišćanstva, izmasakrirali su četiri hiljade hrišćana, iako su, tobož, došli da oslobode hrišćane od islamskog terora. Kakva ironija! Oni porobiše i opljačkaše Carigrad, pokradoše svaku kuću i ogoliše Sv. Sofiju i druge crkve, ne ostavljajući ni jedan zlatan sasud, krst, odeždu, ikonu ili kandilo. Njihovi sveštenici su gramzivo skupljali kovčege sa moštima svetaca, da bi ih odneli u Rim. Zvanične zgrade i muzeji ubrzo su ostali prazni i goli. Prostitutku sa ulice postavili su na patrijaraški presto u Sv. Sofiji. Pošto su je obukli u patrijaraške odežde, naredili su joj da peva vulgarne pesme. Zločine ovih krstaša opisali su neki zapadni istoričari opširno sa stidom, a grčki hroničar piše: „Francuzi su se ponašali neuporedivo gore od Saracena. Jer, kada se grad predao, nevernici su najmanje poštovali crkve i žene. Krvožedni i podivljali, zaslepljeni venecijanski dužd Eriko Dandolo nemilosrdno se svetio Grcima, posle grubog vređanja. Tada papa Inoćentije, sa velikim zadovoljstvom posla svoga latinskog arhiepiskopa da zameni prostitutku na prestolu najuzvišenijeg pravoslavnog patrijarha na Istoku.²

Suočeni sa teškim prilikama i Vukan i Stefan zaželeše da se zauvek izmire. Zamoliše svoga najmlađeg brata Savu, da, milosti radi, dođe, sa telom njihovog oca, da bi uspostavio mir među njima.

Podivljali krstaši, međutim, bez ikakvih poštovanja Božjih svetinja pod nebom, upadaše često u Svetu Goru sa namerom: da kradu, otimaju, pljačkaju i ubijaju. Oni su ugrozili mir i nezavisnost Svete Gore. Oni zaista nisu uzaludno stigli sa Zapada na Istok. Tražili su zlato, a gubili svoje duše. Oslobođenje Svete Zemlje bio je samo njihov izgovor.

Tada je u Hilandaru bilo već dve stotine monaha. Sava je razmišljao i dvoumio se. Ako ih ostavi same, bojao se da bi zbog straha od krstaša mogli da se razbegnu. A ako bi pak ostao u Hilandaru, mir među braćom u Srbiji i jedinstvo srpskog naroda mogu biti dovedeni u pitanje. Bio je između dve vatre i morao je da se odluči. Zbog toga požuri u ispovednicu da izmoli savet od Boga.

1. U srednjem veku, pravo prvenstva nije bilo tako poštovano kao kasnije. Nasledstvo prvorođenog sina nije bilo formulisano u zakonskoj formi. Otac je imao pravo da naimenuje za naslednika sina, koga on želi. Ovo je bila praksa među Slovenima i Grcima na Balkanu, kao i među Muhamedancima. Razlika između hrišćana i Muhamedanaca u praksi bila je u tome, što je hrišćanski vladar dodelivao ostalim sinovima neke pokrajine i položaje, dok bi novi muhamedanski sultan pobio svu svoju braću, bojeći se rivala, po receptu koranskih propisa.
2. Edvard Tibon: Istorija, promene i pad Rimske imperije, glava 60 — C.V.C. Oman: Vizantijska imperija, gl. 22.