Život Svetog Save

MEĐU VERNICIMA I NEVERNICIMA

Jedan narod ne može postići mnogo samo nacionalnim idejama, niti mi hrišćani možemo govoriti o nacionalnoj religiji ili nacionalnoj teologiji. O nacionalnim crkvama da, ali svakako ne i o nacionalnoj religiji. Pojedinci, čak i u naše hrišćansko doba, mešaju ova dva pojma. U svom šovinističkom nastojanju, oni žele da ožive bogove svojih mnogobožačkih predaka, pa makar to činili i u mašti. Jer nacionalna religija ne može biti drukčija nego bezbožnička.

Prvi srpski arhiepiskop je ovo vrlo dobro znao. Kad je on stvarao Srpsku nacionalnu crkvu, on nije time želeo da rasplamsava šovinizam među Srbima a još manje da podgreva njihovu bivšu pagansku veru. On je samo želeo da kroz nacionalnu organizovanu crkvu učini svoj narod dostojnim članom univerzalne pravoslavne Hristove porodice. On je lično bio prožet duhom hrišćanskog ekumenizma. Kao takav, on se oseća kao kod kuće, u svakoj pravoslavnoj zajednici svake rase i jezika.

Iz Jerusalima Sava ode u Aleksandriju. Aleksandrijski patrijarh, budući dobro obavešten o srpskom arhiepiskopu, njegovom kraljevskom poreklu, njegovom svetom životu u Svetoj Gori i njegovom hirotonisanju u Nikeji od strane patrijarha carigradskog, dočeka ga sa bratskom ljubavlju. Što je više s njim razgovarao, sve ga je više voleo i poštovao. Sava je upoznao patrijarha i njegovo sveštenstvo o Srpskoj crkvi i narodu. Svi su ga pažljivo slušali sa velikim interesovanjem, jer je mnogo što šta od toga za njih bilo novo. Sa svoje strane, patrijarh je odgovarao na mnoga Savina pitanja o apostolskoj Aleksandrijskoj crkvi, o njenoj organizaciji i uređenju. U međuvremenu, Sava je odlazio da služi u crkvi Svetoga Marka, apostola i osnivača velike crkve u gradu. Takođe u velikoj crkvi Svetoga Mine, kao i u Crkvi Svetoga Kira i Jovana, dvojice mučenika. U svakoj od ovih, on je ostavio poklone i, kao i uvek, delio sirotinji milostinju.

Pošto se nalazio u Aleksandriji, Sava je želeo da poseti mesta, gde su živeli veliki oci pustinjaci, o čijem životu je on kao mlad monah čitao i čiji su neverovatni asketski podvizi bili podrška njemu na njegovoj monaškoj podvižničkoj stazi. Patrijarh se obradovao ovoj njegovoj želji i dade mu iskusne putovođe i tumače. Išli su na kamilama kroz peščanu i besputnu pustinju i posetili su manastire na granici Libije, Tivaidu, Skitos i Nitreju. Sava je već iz knjiga znao imena svih proslavljenih podvižnika u ovim mestima. U svojim molitvama i mislima sa njima razgovarao kao sa živima. Posetio je njihove grobnice i ulazio u njihove uske ćelije i pećine. Pavle, Antonije, Sisoje, Makarije, Pamvo, Onufrije, Pafnutije, Senobije, Pimen, Lot, Jefrem, Arsenije i cela armija Hristovih vojnika, sada je stajala pred Savinim duhovnim očima. Oni su se borili ne protivu ljudi, već protivu demona i telesnih požuda, trudeći se neumorno da postignu čistotu srca koje im je omogućilo da opšte sa anđelima i duhovima. Sava ih je proučavao i posmatrao sa divljenjem kao duhovne gorostase, koji su prezirali uobraženje i zablude sveta i zbog toga bili od nekih ismevani kao „ljudi Hrista radi.“ Ipak, u njihovoj „ludosti“ oni su bili često traženi za učitelje kraljeva i patrijaraha. Plemići i kneževi dolazili su im iz daleke Galije i Rima, da od njih što više saznaju o Bogu i duši.

Sava je hranio svoju dušu sećanjem na ove „zemne anđele i nebeske ljude.“ U njihovim upola razorenim prebivalištima, on je još uvek nalazio neke monahe — pustinjake, sa kojima je dugo i srdačno razgovarao. Oni su govorili koptski ili arapski. Bili su to monasi dostojni hvale, ali nespokojni zbog čestih brutalnih nasrtaja Muhamedanaca. Sava ih je obdarivao i molio da se mole za srpskog kralja, arhiepiskopa i narod. Radostan što je video kulu svetilju starodrevnog Svetila u pustinji, da još uvek treperi, Sava blagoslovi ove svete ljude i rastade se od njih.

Odatle karavan sa kamilama produži za Kairo. Savin dolazak u prestonicu muslimanskih sultana, izazvao je veliku senzaciju. Muslimani posmatrahu hrišćanske monahe sa ljutitim pitanjem: „Ko su ovi đauri¹ ovi nevernici koji tako slobodno ulaze u grad?“ Jer krv koju su krstaši prolili još se nije bila osušila. Sava je shvatio da se sada nalazi u osinjaku, ali se oslanjao na Boga neprekidnom tajnom molitvom. Veliki Saladin, humaniji od mnogih krstaških knezova, beše mrtav. Iako Saladinov rođak, novi sultan beše mnogo neprijateljskije raspoložen prema hrišćanima. Međutim, kad ga obavestiše da je Sava kraljevskog porekla i brat kraljev, izdade naređenje da se ugledni posetilac primi sa počastima. Šta više, naredi da se hrana za Savu i njegovu pratnju, koji su otseli u pravoslavnoj mitropoliji, šalje iz sultanovog dvora. Muslimanske mase, videći neobičnu pažnju svoga sultana prema Savi, promeniše svoje držanje, a oni su često sretali Savu, jer se u ovom gradu više živi na ulici nego u kući. Ove mase počeše da se postepeno okupljaju oko neobičnih srpskih velikodostojnika, koje je njihov suveren poštovao više nego ijednog hrišćanskog predstavnika. Ubrzo su se oduševili Savinim prijateljskim pozdravima i osmesima, a još više njegovom darežljivošću prema sirotinji, naročito prema slepima, kojih oduvek beše mnogo u Egiptu. Mitropolija je bila opkoljena izmešanom masom hrišćana i muslimana, željnih da vide srpskog svetitelja. Hrišćani sa zadovoljstvom, muslimani sa divljenjem. Sultan se radovaše, videći kako njegov narod deli prijateljska osećanja prema Savi. Zbog toga naredi da se još više namirnica i poklona šalje u Mitropoliju. Kad je saznao da Sava želi da poseti hrišćanske svetinje izvan Kaira, sultan mu dade svoju gardu. Tako Sava poseti mesto gde je Sv. Djeva živela sa detetom Isusom i Josifom, kada su se posle bekstva ispred Irodovog gonjenja, nastanili u Egiptu. Posetio je, takođe, neke koptske crkve i ustanove i dade svakoj bogate poklone.

Vrativši se u grad, Sava se pripremi da napusti Egipat i krene za Sinajsku Goru. U Egiptu on postiže ono što je nameravao da učini. Ličnim vezama on učvrsti prijateljstvo između Srpske crkve i Aleksandrijske patrijaršije. Zadobio je nove prijatelje za svoj narod među hrišćanima i među muslimanima. On sam obogati svoje znanje novim iskustvima stečenim u pustinji i gradovima. Sultan naredi svojim oficirima da Savu isprate sve do Sinajske Gore. On dade Savi mnogo retkih poklona, a Sava sa svoje strane darova obilno novcem sirotinju i one koji su mu dodeljeni kao pratnja.²

Najzad, Sava zagrli svoga dragog domaćina, mitropolita i blagoslovi njegovo sveštenstvo i narod. Mnoštvo naroda ga je pratilo sve do karavana, pozdravljajući ga sve dok ne usede na kamilu i krete dalje.

Po Savinom odlasku, narod je dugo pričao o njemu. „Nikada prijatniji hrišćanin nije nas posetio, kao što beše ovaj čovek, koji je zaista Božji čovek,“ kaže prastari biograf.

1. Đaur — arapska pogrdna reč, upotrebljavana za hrišćane ili bilo koga drugog, koji nije musliman.
2. Sultanovi pokloni Sv. Savi bili su do tada nepoznati na Balkanu /balzamovo skupoceno ulje, stvarčice od mirisnog drveta, indijske mirisne trave i ulje, šećer od šećerne trske, datule i druge stvari. /Teodosije, glava 17/.