Život Svetog Save

KUĆA TIŠINE

Da se potsetimo kako je Sava osnovao jedinstveni centar za duhovne vežbe i molitve u Kareji, centru Svete Gore. Ta kuća se na grčkom jeziku zove Isihastirion, što znači: Kuća tišine. Srbi je zovu: Isposnica. 1

Smrt oca možda je ubrzala ali nije bila uzrok Savinog povlačenja iz sveta u samoću. Njega nikada nije napuštala čežnja za usamljeničkim pustinjačkim životom. Baš ta želja ga je i dovela u Svetu Goru. Ona se naročito rasplamsala u njemu posle susreta sa pravim pustinjacima, povučenim u kolibe, pećine i litice Svete Gore. Neuznemiravani od sveta, neprekidani u mislima, bezbrižni za svoj telesni život, oni su bili slobodni kao ptice. Bili su samo u društvu sa Bogom, i sa divnim ubeđenjem: Samo je Bog dovoljan. To je put ka svetosti, mislio je Sava kada ih je po prvi put posetio. Vrativši se u Vatoped on je molio igumana da mu dozvoli da i on ide i da živi sa njima. Tada mu je bilo samo sedamnaest godina. Iskusnom igumanu ova molba ne beše ništa novo. To se uvek dešavalo i dešava sa mladim, oduševljenim početnicima. Oni zažele da se odjednom odvoje od sveta u samoću. Jer misle da je život sa ljudima u manastiru prepreka njihovom direktnom odnosu prema Bogu. Oni nisu dovoljno upoznati sa borbom u koju pustinjaci vode sa mnogo većim preprekama — zlim dusima. Zato iguman tada odlučno odbi Savinu želju da ide iz manastira. Objasnio je Savi da je za monaha njegovog uzrasta opasno da se hrve sam „protiv gospodara tame,“ i da to može odvesti u razočarenje i beznadežnost, čak i umni poremećaj, kao što se nekima i događalo. Međutim, sada je Sava bio već zreo čovek od trideset godina i dovoljno duhovno iskusan. On podiže malu kuću u Kareji, sa lepom malom kapelom u njoj, posvećenoj svome imenjaku Svetome Savi Osvećenom /532 godine/. Tu, u uskoj i tamnoj ćeliji on je sebe podvrgao najstrožijim podvizima, za koje je ikada čuo ili video. Isposničkim životom, sa svom strogošću, kao kamdžijom, on je šibao svoje telo i dušu bez milosti. Dan i noć, u tišini svoje ćelije, on je duboko razmišljao o svakoj rečenici Jevanđelja. S vremena na vreme metanisao je i sve svoje molitve pratio suzama. Ležao je na goloj zemlji. Postio je do granice gladovanja, umrtvljujući svaku telesnu želju i sprečavajući udaljavanje misli od Boga. Trudio se svim silama da se pomoću umnih molitava nerazdvojno prilepi za Hrista. Sam Bog zna kakve je još podvige upražnjavao, da bi svoju dušu očistio i učinio je strelom koja se probija ka nebu.

Raspet bez krsta, on je svoje telo toliko izmučio, da mu se „stomak slepio za kičmu.“ Usled toga dobio je bolest jetre, koju nikada nije mogao da izleči. Zbog toga se celog života morao uzdržavati od

slatke i masne hrane. Međutim, on je bio blagodaran Bogu, jer mu je to pomoglo da bude umeren u svemu i da stekne ono za čim je najviše čeznuo: srce ozareno nebom i neiskazani duševni mir. Imao je takođe, prekrasne vizije o nebeskom svetu. U takvoj jednoj video je svoga oca u svetosti i slavi. Simeon mu tom prilikom reče: „Ti ćeš biti odlikovan sa dve krune; jedna asketska, a druga apostolska i obojica ćemo uživati radosti nebeskog blaženstva.“ Ovo javljanje Sava je razumeo kao znak, da ode u Hilandar na grob svoga blaženog oca radi godišnjeg pomena. Što god je Sava učinio dobro u životu, želeo je da to ostane trajno i korisno za spasenje drugih. Kao što je on podražavao najveće duhovnike, želeo je da i drugi idu njegovim putem. Zbog toga on se trudio da njegova kuća tišine bude stalna bogomolja vezana za Hilandar, ali ipak nezavisna. On je napisao Pravila za tu isposnicu, odnosno za Hilandarce koji treba tu da žive. Ovo pravilo Sava je pisao svojom rukom na pergamentu i potpisao ga sa: „najnedostojniji među grešnicima Sava“. To je još uvek sačuvano i zove se Karejski tipik. Pošto tekst ovoga Pravila nije dugačak, Sava ga je uklesao na mermernoj ploči iznad ulaznih vrata Isposnice, gde i danas stoji. Glavni propisi ovoga Pravila su: Tamo će stalno živeti dva, do tri brata iz Hilandara. Ova ustanova treba da bude potpuno nezavisna od Prota, pa i od igumana Hilandarskog. Braća koja žive u Isposnici treba da drže molitvu i post kako je propisano posebno za njih, što znači: dozvoljeno im je da jedu jedanput dnevno, izuzev subote i nedelje, i bez maslinovog ulja sredom i petkom. Oni su dužni da pročitaju ceo Psaltir svake noći i sve kanone Hristu i svetitelju dana kao i Akatist Presvetoj Bogorodici. Veliki manastir Hilandar treba da snabdeva braću u Isposnici hranom i odećom. Evo već 750 godina, ovo Pravilo se striktno poštuje u Srpskoj kući tišine. Post nije nikada bio pogažen, molitve nikada ne prestaju, a zapaljena kandila nikada se ne gase. To je jedinstvena kuća molitve ne samo u Svetoj Gori, već u celom pravoslavnom svetu. Monasi Svete Gore posebno uvažavaju ovo mesto? poštuju i dive se monasima koji tamo žive. Kao što se vidi, ovo je Pravilo veoma strogo, ali je i kao takvo blaže od onoga kojim je Sv. Sava tu živeo. On je prema drugima bio snishodljiviji, znajući slabosti ljudske prirode.

Veliki neimar vidljivih crkava, dokazao je da je i u isto vreme i najveštiji graditelj ljudske duše — nevidljivog hrama Svetoga Duha.

___________________________________

1. Isihizam je poseban oblik asketizma. To je sa Sinaja u Svetu Goru doneo Grigorije Sinait u 14. veku, kao preko potreban sistem za unutrašnje duhovne aktivnosti. Isihizam je bio progonjen u Vizantiji do velikog arhiepiskopa solunskog Grigorija Palame. Progonjeni Sinajci odoše u Bugarsku i najzad se nastaniše u Srbiji. „Sedam sinajaca“ često su bili pominjani u srpskoj istoriji. U Srbiji su dočekani s poštovanjem, jer su srpski monasi smatrali Savu takođe isihastom. Sedam sinajaca /ili sinaita/ osnovali su manastire po Srbiji, po kojima su i pomrli, ostavljajući za sobom mnoge učenike. Svete mošti Grigorija Sinaita još uvek se nalaze u manastiru Gornjaku /Vraćene 1977. godine u Sv. Goru, u manastir Sv. Grigorija /Grigorijat/, koga je on i osnovao.