Život Svetog Save

BOG OTKRIVA SVETITELJA

Poznato je da u Istočnoj crkvi niko ne može biti proglašen svetiteljem, ako ga Bog kao takvog nije pokazao. Nema sumnje da je Sava u viziji video svoga počivšeg oca živog u velikoj slavi Ispunjen strepnjom i radošću posle te vizije, on dođe iz Isposnice u Hilandar da pripremi godišnji parastos ocu Namerno pozva Prota, sve igumane velikih manastira i najčuvenije duhovne oce Svete Gore. U međuvremenu okiti grobnicu i pripremi sve potrebno. Kada pozvani i nezvani dođoše u velikom broju, Prot sa mnogobrojnim sveštenim licima održa parastos. Posle večere u hilandarskoj velikoj sali svi zaželeše da odu na počinak. Međutim Sava zamoli Prota da sa grčkim i drugim monasima nastave svenoćno bdenije u zatvorenoj crkvi, bez Srba. „A ja odoh, oče, reče on, „u Pirg sa svojim monasima da činim isto na našem maternjem jeziku. I kada ugledaš znak od moga pokojnog oca, molim te, pozovi me.“ Prot nije razumeo značenje Savinih reči, ali ipak posluša i uđe u crkvu sa Grcima, Đurđijancima i Rumunima, sveštenomonasima i monasima. Sava, neuobičajeno, dade ključ od crkve Protu. Druge ključeve dade vrataru i posla ga na odmor. On lično ode u svoju keliju i moljaše se svu noć. Molio je Gospoda da i drugima otkrije slavu njegovog oca, koju je samo njemu otkrio tajno u Isposnici. Drugim rečima: da otkrije svetiteljstvo Simeonovo na očigled drugih, stranih ljudi. „Jer šta će mi pomoći, o Gospode, ako se ja sam radujem u Tvojoj milosti prema mome ocu? Pokaži to, molim te, svima javno.“ Tako se Sava molio, dok se bdenije služilo u zatvorenoj Velikoj crkvi.

U zoru, kada je sveštenstvo svečano pevalo: „Slava Bogu na visini…“ desi se čudo: Sveto miro, prijatnog mirisa koji ispuni celu crkvu, poče da teče iz tela svetog Simeona. Monasi u ushićenju povikaše: „Gospode, pomiluj! Gospode, pomiluj nas!“

Videvši ovo čudo, Prot se seti Savinih reči da ga pozove kad vidi znak, te brzo posla po Savu. Čim Sava stiže, pade na grob i glasno plakaše, slaveći Boga.

Pretpostavljamo da će čitaoci razumeti Savinu genijalnu zamisao. Čvrsto uveren da će Bog uslišiti njegove molitve, i otkriti ostalima slavu Simeonovu, on nije želeo da Srbi, već stranci budu svedoci toga, i da oni to prvi objave. Protu ovo Božje čudo nije bilo ništa manje iznenađenje od Savine uverenosti da će Bog ovo učiniti. „Gospod ispunjava volju onih koji ga ljube,“ uzviknu Prot.

Posle prvog iznenađenja Prot se, sa svima monasima beskonačno radovaše, jer je Bog, u svojoj neograničenoj milosti, učinio jednog od njih — skromnog monaha — velikim svetiteljem, kroz koga je cela Sveta Gora bila nagrađena još jednim ukrasom više i još jednim zastupnikom pred Bogom. Sava napuni flašu sa mirisnim uljem iz tela svetog

Simeona, i posla svome bratu, velikom županu Stefanu. Tako se tužna zaupokojena služba pretvori u radosnu zahvalnost Bogu zbog darivanja novog svetitelja Svetoj Gori i pravoslavnom svetu uopšte. Dobrom Protu Dometijusu, Sava omile kao najveći junak molitve. On je često nagovarao Savu da primi sveštenički čin. Ali, Sava je to uvek odbijao, govoreći da on nije dostojan tako velike časti. Jednom reče Prot. „O, neka bi Bog dao da ja budem tako nedostojan.“ Najzad, Sava popusti i otac Dometius se radovaše. On pozva episkopa Nikolaja iz Jerisosa da dođe i rukopoloži monaha Savu. Episkop dođe u Hilandar i rukopoloži ga najpre u čin đakona a sledećeg dana u sveštenomonaha. Kad jedan monah postane sveštenomonah /jeromonah/ smatra se u Sv. Gori velikom čašću. Sava je primio ovaj čin posle navršene tridesete godine, kako je to propisano starim kanonima Crkve. Prot je bio toliko srećan i radostan da je poljubio ruku novom sveštenomonahu, iako je bio od Save mnogo stariji.

Posle toga, Sava ode u Solun po hilandarskim poslovima. Posle svih nesreća koje je ovaj grad pretrpeo, Solun je još uvek u Savino doba, bio metropola Ilirije. To bejaše divan grad, opasan visokim zidom sa sedam kula i sa izvrsnim pristaništem. Pun hrišćanskih posetilaca od vremena Svetoga Pavla, Solun se takmičio sa Carigradom u mnogobrojnim dostignućima vizantijske civilizacije u: umetnosti, arhitekturi, zidnim ukrasima, državnim i privatnim zgradama, slavnim crkvama ukrašenim freskama, čuvenim grobnicama i moštima mnogih mučenika, na čelu sa najproslavljenijim od svih, sv. Dimitrijem, zaštitnikom grada Soluna.¹

U Solunu je postojao manastir Filokalis, sa srpskim monasima čak i pre Svetoga Save. U istoriji je zabeleženo, da su srpski monasi uzeli vidnog učešća u odbrani grada protivu nomandskih pirata iz Sicilije /1185. godine/, pre nego što je Sava došao u Sv. Goru. Sava je obnovio taj manastir, bogato ga nagradio i uvek otsedao u njemu kada bi dolazio u Solun. On je bio i prihvatilište za monahe iz Hilandara.

Solun je imao dve glavne kapije, zapadnu, zvanu „Vardarska“ i istočnu, zvanu „Kalamarija“. Putujući na mazgama sa svojim monasima, Sava je ulazio na Kalamarijsku kapiju. On je najpre posetio solunskog mitropolita kir Konstantina, gde je ponovo susreo episkopa Nikolaja, koji ga je rukopoložio. Episkop je oduševljeno objašnjavao mitropolitu o novom srpskom manastiru u Svetoj Gori, hvaleći Simeona i Savu kao istinske Božje ljude. Govorio je i o čudu sa moštima prvoga, i o radu i dobročinstvima drugoga. Mitropolitje sa poštovanjem i velikim simpatijama posmatrao mladog jeromonaha. Predložio je Savi da služi sa njime u katedrali Sava je to rado učinio. Bejaše to svečana liturgija koju su služili mitropolit Konstantin, episkop Nikolaj iz Jerisosa, Mihailo kasandrijski i Dimitrije adramerski sa Savom i i mnogim grčkim monasima. Na liturgiji, mitropolit proizvede Savu u čin arhimandrita.² Sava im se zahvali i vrati se u Filokalos. Odatle napisa pismo bratu Stefanu, opisujući sve šta se desilo sa njihovim ocem za vreme zaupokojene službe. Posla mu i onu flašu sa mirisnim uljem koje je isteklo iz moštiju Svetog Simeona. Posle svega ovoga, Sava se vrati sa svojom pratnjom u Svetu Goru, sada sa većim crkvenim činom, ali i dubljim smirenjem u svome srcu pred Gospodom.

1. Sv. Dimitrije, mladi guverner Soluna, pretrpeo je mučeničku smrt za Hrista u početku 4. veka od rimskog cara Maksencija. On je proslavljen i priznat u celoj pravoslavnoj crkvi. Mnoge su bogomolje posvećene njemu. Sv. Dimitrije se smatra zaštitnikom Sibira.
2. Arhimandrit je najviši crkveni čin do episkopa. Samo monasi mogu biti arhimandriti u pravoslavnoj crkvi.