Život Svetog Save

OSUJEĆENA ŽENIDBA

Što se više ide sa Zapada na Istok, sve se više nailazi na običaj ranih ženidbi. Srpski roditelji su nastojali da im se sinovi žene čim navrše godine, koje pravoslavna crkva propisuje. Sentimentalni razlog za ovo je, što roditelji žele da što pre dočekaju unučad, moralni razlog, da sačuvaju decu od iskvarenosti i, najzad, praktični, da dobiju što pre pomoć u poljskim radovima i zanatima — dva glavna zanimanja Srba od pamtiveka. Pravoslavna crkva, čak i u naše vreme dozvoljava ženidbu od sedamnaest godina.

Naročiti razlog Nemanje i Ane da vide Rastka oženjenog još u sedamnaestoj godini bio je taj, što su oni bili u već poodmaklim godinama.

Posle dve godine oni ga pozvaše da dođe u prestonicu.¹ Prestonica Velikog župana bila je u Rasu, gradu u uzanoj, ali plodnoj dolini, okruženoj padinama,² blizu stare crkve Svetih Apostola, u kojoj je Nemanja bio kršten po pravoslavnom obredu.³

Daleko od carskog luksuza kasnijeg modernog doba, balkanski kraljevi i vladari u Nemanjino doba, živeli su skromnim životom. Slično je bilo čak i na dvoru veoma civilizovane Vizantije. Prema istorijskim podacima i pesmama, veliki župan Nemanja bio je veoma bogat vladar. Posedovao je „sedam kula srebra i dukata.“ Pa ipak, kao hrišćanin i ratnik on je voleo skroman život. Njegova rezidencija je bila veliki četvorougaoni prostor, ograđen zidom sa osmatračnicama na svakom uglu, radi bezbednosti. U sredini toga dvorišta bila je njegova dvospratna kuća sa podrumom. Podrum je služio za držanje vina, voća i druge hrane. Led je pravljen za vreme zime u specijalnim bazenima. Prvi sprat je bio sazidan od kamena. Veliko ognjište je služilo kao kuhinja. Trpezarija je bila ukrašena plafonom u duborezu. Po udubljenjima i uglovima bilo je smešteno posuđe, tanjiri, zlatom izvezene drvene kašike, čaše za vino od keramike, volovskih rogova ili od kovanog zlata i drugih predmeta. Oko sinije, niskog stola za ručavanje — ljudi su sedeli na niskim drvenim tronožnim stolicama. Gornji sprat je bio od drveta, malterisan iznutra. Savijene slamarice, jastuci i vuneni pokrivači — ćilimi držani su preko dana u brojnim udubljenjima u zidu. Spavalo se na drvenom patosu. Bilo je i drugih odeljenja manjih i većih, sa ofarbanim ormanima za odela i oružje. O čivilucima su visili štitovi, opreme i lukovi, nadžaci, oklopi i drugo oružje, koje je prekrivalo zidove. Tu je bila i mala kućna kapela, ukrašena skupocenim ikonama i svećnjacima. Ispred ikone svetog prvomučenika Stefana danonoćno je gorelo kandilo. To je bila Krsna slava Nemanjinog doma. Postojala su i posebna odeljenja za blisku rodbinu i prijatelje.⁴

U dvorištu, pored glavne kuće, nalazila se i jedna velika jednospratna zgrada za državnu Skupštinu, druga za strane posetioce i treća za službenike, sekretare, tumače, kurire, gardu i poslugu. Spolja, oko zidova, bio je još jedan prostorni pojas, zaštićen još jednim zidom i utvrđenjima. Tamo su bile zgrade za vojsku, sokole, nosače štitova, pazitelje lovačkih pasa i konja i tako dalje. Izvan ovih zidova bilo je i drugih zgrada, baraka i šatora za smeštaj i ishranu posetioca i siromašnih.

Praćen svojim plemićima Rastko doputova u očev dom, u kome se rodio. Poljubi ruke svojim roditeljima, a oni njega toplo izgrliše i izljubiše. Majka je plakala od radosti, a otac je s ponosom posmatrao svoga mezimca, čiji stas sada beše kao i njegov. Tu, pred njima, stajaše opet on, njima najdraži, najvoljeniji i najomiljeniji! Svojim iskusnim i pronicljivim pogledom Nemanja je dugo merio Rastka visokog i tankovijastog mladića, sa kestenjastom kosom i plavim očima, prijatnog, živahnog, uspravnog, sasvim odraslog ratnika. Zaista, izvanredan mladić, sazreo za ženidbu, mišljaše otac.

I otpoče slavlje koje je trajalo danima i nedeljama. Mali župani, kneževi, vojvode, zastavnici, časnici, vojnici i obične mase naroda prekrilile su grad Ras i dvor Velikog župana, željni da vide i pozdrave Rastka Nemanjića, najpopularnijeg i najomiljenijeg od svih velikaša.

Po običaju, majka je prva pomenula Rastku o njegovoj ženidbi. Zatim bliska rodbina i na kraju otac. Rastko je slušao učtivo, iskreno se smešio, dajući neodređen odgovor, pazeći da ne uvredi svoje stare roditelje. U međuvremenu oni su posmatrali njegovo držanje i primetili su da je on, s vremena na vreme, otsutan mislima i da o nečemu duboko razmišlja. Uočili su da uveče napušta gozbe veoma rano. Zaticali su ga noću u kućnoj kapeli kako se, na kolenima, moli i duboko uzdiše. Među ostalim posetiocima tada se nalazila u Rasu i grupa crnorizaca — monaha iz Svete Gore.⁵ Svi su oni bili Srbi, osim jednog Rusa. I ovoga puta došli su da ponude svoje molitve i da traže prilog za manastir. I njima je darežljivost Velikog župana bila dobro poznata. Nije im ovo bila prva poseta Rasu. Nemanja ih je voleo zbog pobožne mudrosti i što su služili na slovenskom jeziku. Bili su mu potrebni monasi za manastire, pa je verovatno predlagao i njima da pronađu mlade i pobožne kandidate i povedu sobom, da ih obuče i vrate u otadžbinu.

Rastko je satima i satima razgovarao sa ovim monasima Sa znatiželjom je pitao i slušao. Vođa puta bio je najstariji monah među njima, Rus. On je govorio Rastku o prolaznosti ovoga života i o Svetoj Gori, kao pragu carstva Božijeg i najidealnijem utočištu od sujete. Rastko je gutao svaku reč.

Saznavši, preko rođaka, za ove razgovore, roditelji se zabrinuše. Ipak su živeli u nadi. Govorili su Rastku mnogo ozbiljnije naglašavajući važnost porodičnog života kako radi njegove lične

sreće, tako i radi dobra države. Predložili su mu imena najboljih devojaka, od kojih su neke bile kćeri srpskih plemića, a neke strane princeze. Svaki carski ili kraljevski dvor na Balkanu ili susedstvu bio bi srećan da da kćer za Rastka i da se time orodi sa Velikim županom, koji je tada bio vrlo bogat i moćan među vladarima u ovom delu sveta. Za sreću ili nesreću, svi su Nemanjići, osim Nemanje, počevši od Vukana i Stevana, Nemanjinih sinova, pa do poslednjeg u dinastiji, cara Uroša, sina Dušanovog, bili ženjeni strankinjama.

Rastko je bio veoma dirnut ubeđivanjem roditelja i sa najvećim poštovanjem izljubi im ruke i rukave, uzdržavajući se da kaže ni da ni ne. Ali njihova osetljiva srca naslućivala su negativan odgovor. Međutim, nada im ožive kada Rastko jednoga dana zamoli oca za dozvolu da sa svojim drugovima, ide u planinu u lov. Stari roditelji se obradovaše. Bilo im je drago što će se njihov Rastko udaljiti od crnorizaca i biti u veselijem društvu. Izljubiše ga i blagosloviše bez i jedne sumnje. Nisu ni slutili da će taj momenat ne samo osujetiti njihove planove o ženidbi, nego će to biti i njihov definitivni rastanak sa sinom.

1. Ana je bila kći srpskog bosanskog plemića.
2. Grad Ras sada ne postoji. Na njegovom mestu nalazi se sada druga grad zvani Novi Pazar. Zbog imena srpske prestonice Rasa srpska zemlja je bila često nazivana Rasija, naročito u vizantijskim i mađarskim dokumentima.
3. Stara crkva Svetih Apostola u Rasu bila je u tursko vreme pretvorena u džamiju, ali je sada opet hrišćanska bogomolja. To je okrugla crkva kao Svetog Đorđa u Solunu, veoma redak oblik crkve u pravoslavnom svetu. Mnogi veliki događaji iz srpske istorije vezani su za ovaj hram.
4. Po imenu svoga patrona — slave — Svetog Stefana, prinčevi i kraljevi iz dinastije Nemanjića stavljali su ispred svoga imena i ime Stefan, kao Stefan Nemanja, Stefan Prvovenčani Stefan Uroš, Stefan Dragutin, Stefan Milutin, Stefan Dušan.
5. Sveta Gora je srpski bukvalni prevod sa grčkog „Agion Oros“. Stranci je nazivaju planina Atos, što je prehrišćansko, pagansko ime. Sveta Gora je čudnovata zemlja poluostrvo sa mnogo pravoslavnih manastira i monaha. To je slobodna svepravoslavna republika, pod duhovnom nadležnošću vaseljenskih patrijaraha.