Život Svetog Save

IZMIRITELJ

Sava odluči da se vrati u Srbiju. Učinio je to teška srca. Dvadeset godina je prohujalo od kako se povukao od sveta i našao duhovni mir u Svetoj Gori. Iako strana zemlja, ona mu je prirasla za srce više od zemlje svojih predaka. Ali on ne beše čovek koji ugađa sebi, već Bogu. Imajući na umu Hristove reči: „Blago onima koji mir grade, jer će se sinovima Božjim nazvati“ i obećanje dato ocu da će njegovo telo preneti u Srbiju, Sava prikupi svu snagu da ponovo gazi uzburkanim talasima sveta. Samo za kratko vreme, mislio je on.

Kada otvoriše Simeonovu grobnicu, osam godina posle smrti, nađoše njegovo telo celo, sačuvano od truleži. Sava pozva nekoliko najpoznatijih otaca Svete Gore da pođu sa njim. Uzeše kovčeg sa moštima i krenuše na naporni i daleki put — za Srbiju.

Obavešten o ovom, veliki župan Stefan izađe na grčku granicu da sretne Savu. Pratili su ga njegovi sinovi, raški episkop sa mnogo sveštenstva, plemstva i državnih velikodostojnika. Braća padoše u naručje jedan drugome sa nežnim osećanjem i suzama. Onda se Stefan pokloni pred Savom i kovčegom svoga oca, kao i pred Savinim uvaženim pratiocima, izljubi im ruke i zamoli blagoslov. Svetogorski oci, naviknuti na skromnost samo među sobom, bili su iznenađeni kad tu istu skromnost videše i među svetskim velikašima. Zbog toga su još od prvog susreta zavoleli Stefana, starijeg brata njihovog putovođe — Save. Garda velikog župana Stefana postupila je takođe po primeru svoga gospodara.

Posle kraćeg odmora krenuše u povorci sa sveštenicima, pevajući pobožne pesme i praćeni neprekidnim zvonjenjem zvona i kađenjem. Usput se narod stalno pridruživao i pevao od radosti. Jer, gle, njihov nekadašnji moćni gospodar i vladar Nemanja pod kojim su uživali mir i blagostanje, vraća im se sada kao moćni svetitelj, da bi ih zaštitio uznemirene i osiromašene zbog bratske nesloge i svađe. Svi su sada bili ispunjeni nadom i iščekivanjem dobra. Premda je veliki starac bio telom mrtav, on je kao moćni svetitelj, bio živ i jači sada nego onda kada ih je ostavio. Svetitelji su uvek jači nego kraljevi i carevi. Osim toga, tu je bio i njegov prekrasni sin, Sava, o čijem su svetačkom životu i nesebičnom radu već kružile legende kroz srpski narod. Narod nije znao kome više da se divi i ukaže veće poštovanje, ocu ili sinu. Oni obojica dolaze nazad kao Božji blagoslov i neprocenjivo blago, da obogate zemlju.

Na kapiji Studenice povorku je dočekalo sveštenstvo sa igumanom Dionisijem, koga je još Nemanja postavio na tu dužnost. Posle zaupokojene liturgije, proslavljeno telo svetog Simeona sahranjeno je u mermernoj grobnici, koju je on još za života pripremio, prilikom

gradnje Studenice. Princ Vukan, sa svojim sinovima i unucima bio je takođe prisutan. On je pozdravio Savu sa velikim poštovanjem ne kao svoga brata, već kao svoga duhovnog oca i gospodara.

Posle kraćeg odmora Sava otpoče služenje svečanih liturgija svakoga dana, sa usrdnim molitvama za pokajanje i jaču ljubav među braćom. Na svakoj službi je propovedao, opominjući, upozoravajući, poučavajući i tešeći velike i male. Svetogorski oci su mu pomagali u ovim službama. Oni su bili oduševljeni veličinom i lepotom mramorne crkve Studenice i očarani ljubaznošću i gostoprimstvom srpskih monaha i naroda. Po Savinoj želji, oni su razgovarali sa srpskim monasima u svakoj zgodnoj prilici o svetome životu koji vodi u spasenje i večni život U Studenici se zadržaše do sledeće slave — Svetog Simeona.

U međuvremenu Sava je razgovarao sa svojom braćom, Stefanom i Vukanom privatno. Biograf opisuje rezultate tih razgovora ovako. „Kroz Savino prisustvo“, kaže on, „dva brata se ujediniše u velikoj ljubavi.“ Slušajući svetitelja, Vukan se osećao postiđenim, jer se ogrešio o zapovest svoga oca. On je uveravao, da pobuna nije bila po njegovoj želji, već po nagovoru njegovih velmoža. Tako prestade neprijateljstvo među braćom i zavađeni narod zadrža ih u uspomeni kao pomirenu braću, te nastaviše da žive u ljubavi.

Uspostavljeni mir među braćom bio je još više učvršćen na dan slave Sv. Simeona, kada je sveto miro ponovo počelo da teče iz tela svetiteljevog, tu, u Studenici, kao nekada u Hilandaru. To je bio plod Savinih neprekidnih molitava: „O Gospode, Spasitelju moj, skrušeno Ti se molim, proslavi ovog svog svetitelja na Zapadu, u njegovoj rodnoj zemlji, kao što si ga proslavio na Istoku, u Svetoj Gori. Kao što si ga proslavio u stranoj zemlji, proslavi ga i u našoj rođenoj. Neka bi vera ovoga naroda bila ojačana Tvojim čudom, a ovi ljudi koje sam doveo sa Istoka, da se uvere da smo i mi na Zapadu istinske sluge Svete Trojice. Sa nadom u Tebe ja sam doveo ove ljude. Nemoj me izneveriti u mojim očekivanjima.“

Tako se Sava molio, i posle molitve poteče sveto miro. Prijatan miris ispuni Veliku crkvu. Narod je bio iznenađen, a svetogorski monasi počeše naglas slaviti Boga, isto kao i u Hilandaru, kad se prvi put desilo ovo čudo. Narod, u zaprepašćenju pade u crkvi ničice. Stefan i Vukan, plačući zagrliše jedan drugoga. Brzo doneše bolesnike da ih pomažu svetim mirom radi isceljenja. Zatim otpevaše hvalu Bogu. Veliko slavlje se nastavilo nekoliko dana, a narod je hitao sa svih strana da vidi ovo čudo i da hvali Gospoda i svetog Simeona. Svi su se osećali kao da su bili izgubljena srca pa ga sada našli.

Posle toga Svetogorci zaželeše da se vrate kući. I Sava je nameravao da se vrati sa njima, ali ga Stefan preklinjaše da ostane. „O, sveti oče, nemoj nas ostaviti u ovom času, već produži boravak među nama, da bi uspostavio mir i poredak Božjim zakonom u narodu tvoje otadžbine. Bog je poslao tebe, ja u to verujem, da dovršiš ono što naš časni otac ne dovrši. Ja ću ti biti poslušan kao tvoj sluga. Sava se osećao nemoćnim da se suprostavi ovom mudrom apelu. Tako Svetogorci napustiše Studenicu bez njega. Veliki župan i Sava, kao i mnogi drugi obdariše ih bogatim darovima. Posle ovoga, oni se oprostiše i praćeni počasnom stražom do granice, odoše u Svetu Goru. Tada je ceo srpski narod duboko zahvaljivao Bogu i Svetom Savi.