Život Svetog Save

POSLEDNJI DANI KRALJA STEFANA

Inteligencija hrišćanina može se meriti njegovom svešću da mu se smrt bliži, kao i njegovom pripremom za život koji dolazi „Jer, određeno je ljudima da umru, ali posle ovoga suđenje.“ /Jevr. 9, 27/ Iako je sud, logična je naša priprema za to, dok smo još uvek s ove strane smrti. Istinski, mi nismo više uljuljkivani doktrinama o nekom ponovnom životu na zemlji /reinkarnacija/, što bi značilo: više smrti, više života, već smo uvereni u samo jedan život i samo jednu smrt na zemlji i posle ovoga sud. Ovo je lično Hristovo učenje /Luka 16, 19/. Sledeći ovo učenje, Hristovi sledbenici su upućeni na mnogobrojne aktivnosti, kojima nema ravna u svetu. Naš zemaljski život je jedina naša prilika. Filosofi, bezbožnici su obično govorili „Daj da uživamo danas, jer sutra smo mrtvi.“ Hrišćani, međutim, mogu reći: „Daj da radimo danas, jer sutra ćemo biti suđeni.“ ¹

Dva brata, Sava i Stefan, sigurno su ispunili svoje dane dobrim radom u mudrom očekivanju smrti. Stefan je pošao primerom svoga oca, a još više je sledio primeru svoga brata. Posmatrajući rad Savin, on je video njegove duhovne uspehe na svima poljima, njegov neumorni rad, njegovu neustrašivost u suočenju sa smrću i njegove natčovečanske napore u pripremanju za večni život. Sve je to uticalo da se Stefan sve više i više oduševljavao svojim bratom. Što je više stario, Stefan je sve više išao stopama svoga brata — monaha. Posle svoga krunisanja i otklanjanja bure izazvane tim događajima, on, „pravoverni kralj imađaše mir na sve strane i življaše srećno, slaveći Boga.“ Kao što beše hrabar u ratu, takav beše i u miru, vrlo vredan učenik, prijatelj toploga srca i dobrotvor, odličan pisac, prijatan sagovornik i u Boga verujući skromni čovek. Međutim, u celoj svojoj sreći i miru, on je mislio o kraju svoga života i Sudu, isto kao što je to i Sava činio. On nikada nije mogao da zaboravi i pred očima mu je stalno bila ploča koju su monasi u Studenici stavili iznad vrata svojih ćelija sa natpisom: „Seti se smrtnog časa pa nikada nećeš grešiti!“ On je voleo monahe ne samo zato što ih je i Sava voleo, već i zbog njihovog neprekidnog razmišljanja o smrti i njihovog pripremanja za drugi život u večnosti. Zaista, i on je lično želeo da postane monah. Zašto da ne? Nisu li njegov otac Simeon i brat Sava postali monasi? Čak i njegov stariji brat knez Vukan primio je monaški zavet i kao monah Teodosije umro i sahranjen u Studenici, kraj svoga oca. Jer Sava, prvi monah u njihovoj porodici, sigurno im je lepo objasnio šta znači monaštvo. Onima koji prime monaški zavet, mnogi su gresi strani i velika je milost Božja na njima.

Kralj Stefan je već prilično ostario. Zašao je već u sedmu deceniju, udovac i bolešljiv. On na kraju zamoli Savu da ga zamonaši. Sava je to odlagao. Jednom, kada se mnogo razboleo, posla glasnika po Savu. Sava dođe i molitvom ga isceli, ali ga ne zamonaši, iako je Stefan govorio da bi radije voleo da postane monah, nego da duže živi. Ne znamo razlog Savinog odlaganja bratovljeve želje ponovljene nekoliko puta. Možda je, odlažući to, Sava želeo da odloži promenu na prestolu što duže. Međutim, na kraju godine, Sava primi poruku da je Stefan na samrti. On velikom brzinom odjuri iz Žiče. Kada se približi prestonici, sretoše ga glasnici i rekoše da je Stefan umro. Rekoše mu i to da su poslednje Stefanove reči bile: „Sava, Sava!“ Rekoše da su se državni velikodostojnici okupili oko samrtne postelje kraljeve i pitali ga koji će od njegove četvorice sinova biti naslednik prestola? Kralj im je, umirući, odgovorio: „Moje kraljevstvo nije moje, već moga brata, pitajte Savu.“ Čuvši ovo, Sava se poče usrdno moliti u sebi da Bog odloži Stefanovu smrt. Molio je od Gospoda da produži dane Stefanu samo da bi mogao da primi monaški čin. „Zapovedi, Gospode, Tvome anđelu,“ moljaše on. „da vrati dušu Tvome sluzi a mome bratu, da živi samo do večeri ovoga dana, kako bi ga mogao uvesti u anđeoski red monaha, koji je on tako silno želeo.“ Po ulasku u sobu svoga brata i videvši njegovo telo, Sava stavi svoju ruku u njegova nedra i svojim prstima načini krsni znak u ime Svete Trojice na njegovom srcu. Onda glasno reče: „Ustani, moj gospodaru, i govori!“ Poče govoriti. Potom, Sava uze za ruku Radoslava, najstarijeg Stefanovog sina i dovede ga pred oca da bi ga ovaj proglasio svojim naslednikom. Tada kralj reče: „Ja mu dajem svoj kraljevski žezal, a ti mu daj svoj blagoslov.“ Sava tada obuče Stefana u monašku rizu i promeni mu ime. Od kralja Stefana postade monah Simon. Uveče monah Simon, naslonivši se na Savine grudi, „slatko predade svoj duh.“ Tako se završi zemaljski život velikog hrišćanskog kralja, velikog svetitelja, 24. septembra 1228. godine. Telo je kraljevo, sa velikom pratnjom doneto iz Rasa u Studenicu i sahranjeno blizu svetog Simeona. Posle toga, Sava razdeli milostinju sirotinji za pokoj duše svog voljenog brata, Stefana Prvovenčanog, koji je umro kao monah Simon.

1. Čak i car Dušan, najuspešniji među Nemanjićima, kad je bio na vrhuncu svoje slave, neprekidno je razmišljao o smrti on je pisao „Ja sam neprestano svestan gorkog časa smrti, kad ću morati da stanem pred moga Gospoda Hrista.“ /St. Novaković. „Zakonski spomenici, pp 472″/. Ovakav pogled nije samo srednjevekovno shvatanje smrti i poslednjeg Suda, već trajno hrišćansko učenje.