Život Svetog Save

PASTIR I PREDVODNIK

Mnoštvo svetaca ostaje nepoznato ljudima; poznati su samo Bogu. Hristovo carstvo na nebu bilo bi žalosno i malo, kada bi se sastojalo samo od onih svetitelja, čija su imena zabeležena u kalendaru. Bog ne otkriva svetu sve svoje svetitelje, već samo neke, koje verske, vremenske ili narodne potrebe iziskuju. Kroz čuda ovih nekoliko otkrivenih svetitelja, Bog nastoji da oživi, ojača, i opravda veru ljudi raznih zemalja ili mesta. Istorija Srpske crkve dokaz je ove istine.

Vrativši se kući sa pokloničkog putovanja, Sava odmah ode u Studenicu. Žurio je da bude na vreme za godišnji parastos svome bratu Stefanu. Posle službe, grobnica pokojnog kralja monaha beše otvorena i telo je nađeno celo i nepromenjeno. Iz njega se osećao prijatan miris. Ovo otkriće je ispunilo sav narod velikom radošću. Svi su shvatili da je to novi Božji blagoslov na njihovoj zemlji. Jer, gle radosti, Svemogući ju je obogatio novim svetiteljem.

Sava je odmah znao šta treba da radi. Bez oklevanja, on prenese telo sa velikim počastima u Žiču. Jer, Žiča je bila zadužbina kralja Stefana. Prema tome, bilo je pravilno i logično da to bude mesto za počinak njegovom telu, mislio je Sava. Tako kralj Stefan, koji postade monah pre svoje smrti, po imenu Simon, postade, posle svoje smrti svetitelj, sveti Simon. Narod ga, međutim do današnjeg dana naziva: sveti Kralj.

U ovom slučaju, Sava vide novi dokaz Božjeg blagoslova i milosti. Tako, osnažen sada više nego ikada, on ponovo ode u veliku misiju da propoveda Jevanđelje, lečeći moralne rane grešnika i ujedinjujući ceo narod u veri i ljubavi u jednu osvećenu zajednicu pred Bogom. U manastirima on objašnjavaše monasima razna manastirska pravila koja su postojala u Aziji i Palestini, predlažući im da prihvate ona koja su najbolja i najpogodnija za zemlju. Još od početka njegova ideja je bila, da od manastira načini ne samo mesta za pripremu ličnog spasenja jednog broja monaha, već i primerne centre svetog života i praktičnog rada, korisnog za narod. One koji su na vlasti upozoravao je da ne budu gordi i drski, već da se boje Boga, da budu „blagi, milostivi i da vole ljude, ne dozvoljavajući da iko bude nasiljem zlostavljan.“ On takođe, upozoravaše bogataše da se ne oslanjaju suviše na prolazno bogatstvo, već da „obogate sebe dobrim delima“, osobito darežljivošću prema siromasima. „Vi ste stvoreni od iste zemljine prašine kao i oni i vi zavisite od Boga koliko oni od vas,“ govoraše Sava. Učio ih je da budu postojani u veri, bogati u ljubavi i da ne vraćaju zlo za zlo, već da dele svoje odelo i hleb sa beznadežnima, ne prezirući ni jednog čoveka iako je neznatan. On je naročito isticao dve vrline: milostinju i moralnu čistotu. Zlo moralne nečistote bilo je u ono doba razuzdano svuda po Evropi, i, avaj, čak i među novim slovenskim narodima na Balkanu. Sava je žestoko osuđivao one koji su svoja tela prljali nezakonitim, nemoralnim odnosima vanbračnog života, preljubom i drugim prljavim delima. Često sa suzama, on preklinjaše takve grešnike da se okanu svojih nečistih navika, kojima se samo demoni raduju. „Jer Bog nas nije pozvao u nečistotu nego u svetost.“ /I Sol. 4, 7/. Neprekidno, on upućivaše sve Srbe, ljude i žene da neguju zakoniti brak u časti i da uživaju u zakonitoj deci.

Savina plemenita težnja bila je da od Srba načini sveti narod, po Gospodnjoj izreci: „Budite savršeni kao što sam ja savršen“ /II Moj. 19, 2; Pet. 1, 16/. Kada je Gospod upravljao Izrailjem, narodom za koga se pretpostavljalo da će postati svet kroz žrtvenu krv teladi, koliko tek On očekuje da hrišćanski narod postane sveti kroz krv Njegovog jedinorodnog Sina! Možda je Sava i suviše mnogo očekivao od naroda, koji se još uvek kolebao između bezboštva i hrišćanstva na jednoj, i između pravoslavlja i jeresi na drugoj strani. Međutim, i proroci i apostoli bili su tako uporni. „Budite kao što sam ja“, pisao je sveti Pavle i u svojim poslanicama nazivao je sve hrišćane „svetima“. Ono što je u prvom veku propovedao Pavle, Sava je to činio u trinaestom. On je svojim Srbima isto tako mogao da kaže:

„Budite kao što sam ja,“ jer on beše svetao primer u radu i učenju. Sledeći Hristovo učenje: „Radi i uči“ /Mat. 5, 19/, Sava je prvo radio, pa onda učio. Budući takav, niko ga nije mogao okriviti kao hipokrita, što je inače bio slučaj sa mnogim učiteljima koji nisu bili i radnici.

Narod je slušao svoga pastira bez pogovora, kajao se i promenio. Jer, ljudi su takvi: ako zahtevaš od njih da budu malo bolji, oni će ostati tamo gde su; ali, ako staviš pred njih savršen primer i zahtevaš od njih da budu vrlo dobri, oni će te više i radije poslušati. Kao i obično, Sava je imao mnogo više muke sa učenima. Ipak, većina ga je rado sledila. A svi oni, ispravni i neispravni, gledali su u njemu svog duhovnog predvodnika, „kao upaljenu Božju svetiljku koja je svojim zracima grejala i osvetljavala.“

1. Sava je mnogo patio zbog nesklada u propovedanju i životnoj praksi i u Vizantijskoj i u rimskoj crkvi. Radi toga je uvek naglašavao potrebu pravilnog verovanja i ispravnog života. Bio je neumoran u opominjanju sveštenstva da vodi računa o svom moralnom životu. Najbolja beseda neće biti korisna ako joj vladanje propovednika protivureči. Kakav pop takva i beseda. /Kvalis orator, talis oracio/.