Život Svetog Save

KRAJ POKLONIČKOG PUTA I ŽIVOTA

Ima jedna poslovica koju Srbi često upotrebljavaju: „Radi kao da ćeš živeti sto godina, a moli se Bogu kao da ćeš sutra umreti“ I opet još jedna: „Nema smrti bez suđena dana“.

Obe ove poslovice mogle bi se primeniti na tok života Svetoga Save. Što je više zalazio u godine, on je više radio, budno očekujući svoju smrt. Nekim ljudima on izgledaše imun od opasnosti. On lično, međutim, beše duboko uveren, da njegova smrt nije zavisila od mnogih opasnosti kroz koje je prolazio, već od Božje volje.

Opasnosti po Savu, međutim, nisu bile određene, Iz grada Mesembrije on je bio u stanju da sagleda visoke vence balkanskih planina, pokrivene dubokim snegom i mrazom. On je morao preko njih da pređe, a to beše u decembru, pred Božić. Car Asen, obavešten o Savinom iskrcavanju u Bugarskoj, posla brzo svoga vojvodu sa slugama i konjima da pomognu Srbima preko zamrznutih grebena i strmina Balkana i da ih dovedu u Trnovo, njegovu prestonicu.

Jašući na konju nekoliko dana kroz Bugarsku, Sava se utonu u duboko razmišljanje o Božjem Proviđenju. On razmišljaše da li Gospod, koji u toku njegovog života ispuni sve njegove želje, hoće da ispuni i ovu njegovu poslednju želju: da umre u tuđoj zemlji. Sada Bugarska beše poslednja strana zemlja ili polustrana zemlja, kroz koju će proći. On se plašio eventualnog Božjeg oklevanja u odgovoru na njegovu želju. Pa ipak, on ubrzo odagna od sebe strah i vrati u srce puno poverenje u Gospoda. On je imao veliki razlog da se raduje, što je živ stigao u Bugarsku, a naročito radi dobrih vesti koje je nosio caru i patrijarhu iz Nikeje. Kada srpski poklonici uđoše u Trnovo, car Asen sa svojim dvorjanima iziđe u susret sa velikom čašću. On ga odvede „u svoj topli dvor, jer je tada bilo jako hladno“. Posle kratkog odmora, Sava je vodio duge razgovore sa carem Asenom i patrijarhom Joakimom. On im reče šta je učinio za njih u Nikeji. „Bugarska patrijaršija je priznata a caru Asenu je oprošteno i zaboravljeno“, reče on. Posle čestitanja obojici domaćina, Sava otvori svoje torbe i darova cara i patrijarha skupocenim poklonima, koje je doneo sa Istoka. Njegove torbe behu pune zlatnih sasuda i bogoslužbenih knjiga, vezenih odeždi i crkvenih barjaka, kandila i krstova, svećnjaka, kadionica i kutija sa svetim moštima, ukrašenim dragocenim kamenjem i biserima. Sve se sijalo u znaku orijentalske lepote i gizdavosti. Deo toga, Sava dade bugarskom caru i patrijarhu, a veliki deo zadrža za crkve u Srbiji, za kralja Vladislava i arhiepiskopa Arsenija. I Asen i Joakim behu bezgranično zahvalni svome gostu, naročito zbog Savinog doprinosa za pomirenja između njih i Nikeje, kao i za prekrasne poklone koje dade njima. Iznad svega, oni su bili oduševljeni svetošću Savine ličnosti. Kao što čini otac svojoj deci, i Sava je doneo Bugarima velike poklone iz dalekih zemalja, a kao svetitelj, on je ispunio svetošću duše njihove, grad njihov i zemlju njihovu.

Car Asen napravi veliko slavlje u čast Savinu. Ali, sve ovozemaljske gozbe ne mogu ni taknuti nebesku svetlost u duši svetitelja. Kao psalmopevac, on je želeo jednu stvar iznad svega: „Da stanuje u kući Gospodnjoj u sve dane svoga života, da posmatra lepotu Njegovu“ /Psal. 27, 4/. Radi toga išao je na službe Božje svaki dan, a najviše u novu crkvu Četrdeset Mučenika, zadužbinu cara Asena. On je služio svete liturgije nekoliko dana, između Božića i Bogojavljenja. Propovedao je na svakoj službi. On je blagosiljao bugarski narod, kao da je njegov.

Po želji cara i patrijarha, Sava osveti vodicu u oči Bogojavljenja i poškropi tom vodicom cara i narod. Sutradan, na Bogojavljenje, Sava je služio svetu liturgiju sa patrijarhom Joakimom, uz sasluženje srpskog i bugarskog sveštenstva.

Iako je bio strastan lovac, car se uzdrža od odlaska u lov između Božića i Bogojavljenja, oduševljavajući se više razgovorima sa Savom, nego ma čim drugim. Po osvećenju vode Bogojavljenske, car zamoli svog uglednog gosta da ne žuri sa odlaskom kući. „Sačekaj, sveti Vladiko“, reče on, „kraj ove oštre zime i, odmarajući se, ostani kod nas kao u svojoj kući do Vaskrsa“. Rekavši ovo, car poljubi Savine ruke i ode u lov.

Uveče istog dana, na Bogojavljenje, Sava oseti groznicu. Sledećeg dana, temperatura mu se naglo poveća. On beše svestan da mu se bliži smrt. Ali, umesto da bude tužan ili uznemiren, on brzo poče da radi, da završi ono, što još ne beše gotovo. Sada su za njega minuti bili dani, a dani godine. On pozva neke od svojih učenika i predade im sve torbe i sanduke sa skupocenim poklonima određenim za Srbiju. Potom napisa „pismo kralju Vladislavu, a drugo arhiepiskopu Arseniju. I, pošto blagoslovi sve svoje učenike i verne saputnike, on ih posla u Srbiju. Oni otputovaše žalosni, bez njihovog voljenog oca. Zatim Sava prikupi sav preostali novac i dade ga da se razdeli sirotinji u Trnovu. Svoje lične odežde i stvari, on predade svojim učenicima, neke za njih a neke za arhiepiskopa Arsenija. Premda je napisao pisma kralju i Arhiepiskopu, on posla po svojim učenicima i uputstva u vezi sa crkvenim pitanjima. On im poveri neke od svojih zabeležaka o raznim verskim običajima i praksi, kao i o kulturnom i socijalnom životu raznih naroda i kraljevskih dvorova na Istoku. Preporučio je svojim zemljacima da izaberu ono što je najbolje i najplemenitije.

Patrijarh Joakim beše vrlo zabrinut Savinom bolešću, u toliko više, kada je čuo Savu da kaže kako će se uskoro preseliti ka Gospodu On predloži da bi cara trebalo obavestiti, ali se Sava s tim ne složi. Najzad, umirući, svetitelj izrazi od srca zahvalnost patrijarhu na njegovoj pažnji i zamoli ga da ga ostavi samoga. Joakim zagrli Savu i iziđe sa suzama u očima. Samo srpski monasi, kao senke u uglu sobe, motrili su na svog voljenog oca. Sava se molio „O, Gospode, oče moj, kako je velika Tvoja sila, kako je slatka Tvoja ljubav“. „Neizmerna je bila Tvoja milost prema meni, kako onda izmeriti Tvoju milost prema svim Tvojim stvorenjima?“ „Zaista, nema tame za Tvoje oči, nema zbrke u Tvojoj mudrosti niti poređenje sa Tvojoj lepotom. Ti si me vodio od moje mladosti Svojom desnom rukom i hranio me mlekom i medom Tvoje mudrosti. Ja sam bio samo oruđe u tvojim rukama, u privođenju jednog Tvog naroda Tvome nebeskom stadu. O, milostivi Bože, blagoslovi narod moga oca sv. Simeona i učini ga velikim u svetosti među narodima. Ja Tebe slavim, Tebe veličam, o moj Gospode, jer si Ti ispunio i moju poslednju želju: da umrem u tuđoj zemlji. Oprosti mi moju sumnju. Sva dobra koja primih od Tebe, dadoh drugima i sada, poslednje dobro, moju dušu vraćam u Tvoje ruke. Budi milostiv mojoj grešnoj duši, o Hriste moj Gospode i odnesi je da prebiva sa mojim ocem Simeonom, posredstvom Tvoje Presvete Majke Djeve Marije i svih Tvojih svetitelja“.

Posle molitve, Sava uze sveto Pričešće i još uvek nastavi da se moli šapućim glasom za mnoge ličnosti i narode po imenu, i za znane u prošlosti i za neznane u budućnosti.

Onda, u zoru sledećeg dana, 14. januara 1235. godine, učenici koji su pazili na njega čuše tajanstveni glas kako govori:

„Raduj se, slugo Moj, ljubitelju istine!“ I malo kasnije, opet

„Hodi moj dobri i voljeni slugo, primi nagradu koju sam obećao svima koji Mene vole“.

U tom momentu, Sava se osmehnu radosno i predade svoju svetu dušu Bogu. Učenici njegovi brzo staviše zapaljenu sveću kraj njegove glave po starodrevnom običaju i prekrstiše njegove ruke preko prsiju. Takav beše rastanak duše od tela, predodređene za besmrtni život i slavu.