Život Svetog Save

STEFAN PRVI KRUNISANI KRALJ

Ima dana u istoriji jednog naroda koji ostanu neuporedivi i zauvek u sećanju, kao odlučujući u sudbini toga naroda. Takav dan je bio dan Vaznesenja Gospodnjeg-Spasovdan, 1220. godine, Toga dana, prvi srpski arhiepiskop beše ustoličen i prvi srpski kralj beše krunisan u Žiči. Oba ova događaja imala su podjednaku važnost. puna nezavisnost srpskog naroda i crkve od stranih država. Oba ova dostignuća bila su dela Svetoga Save.

Toga dana, Sava je služio svetu liturgiju u velikoj crkvi „sa svim episkopima, starešinama manastira i mnoštvom sveštenika “ Episkopi najpre njega uvedoše u arhiepiskopski presto. Onda, posle velikog vhoda, Arhiepiskop uze osvećenu krunu i stavi je na glavu Velikom županu Stefanu. Posle toga stavi mu i kraljevski plašt na ramena. Najzad ga pomaza svetim mirom i pričesti ga u oltaru. Onda objavi „Stefan, kralj svih srpskih zemalja i Primorja“. Narodu oduševljenju vikaše: „Amin, amin — živeo kralj Stefan!“

Potom kralj pozva sve prisutne za trpezu kao svoje goste. Po Savinom naređenju, najsiromašniji behu dovedeni do kralja da bi primili poklone i da bi se i oni mogli radovati sa svima prisutnima.

„Pravoverni kralj radovao se kao nikada pre,“ kaže biograf. Radovao se iznad svega veličanstvenosti Žiče, koja će učiniti njegovo ime pred Bogom i pred srpskim narodom besmrtnim zauvek. Mnogo puta je prilazio bliže crkvi da bi je bolje razgledao i spolja i iznutra. Razgledao je svaki kutak i luk do poslednjeg detalja. Izuzev Carigrada, takva se crkva nije mogla videti na celom Balkanu. U priprati su bila živopisana dva portreta: Jedan Stefanov a drugi Radoslavljev, njegovog starijeg sina i naslednika. Stefanov portret pokazuje čoveka lepog izgleda sa crnom bradom i skupocenom kraljevskom krunom sa biserima i zlatnim kićankama. Takvu krunu su kasnije nosili svi srpski kraljevi i carevi. Na toj slici ne vidimo kraljicu, kao što smo navikli da vidimo u svakoj kraljevskoj zadužbini. Čak i Nemanja je živopisan u Studenici sa svojom suprugom Anom. Razlog otsutnosti Stefanove žene na fresci u Žiči je verovatno taj, što je ona bila rimokatoličke vere.

U istoj priprati na zidu je bilo napisano kraljevo ime i ukaz.¹ Ukratko, ovaj napis objašnjava povod i razloge radi kojih je kralj sazidao Žiču i nabraja dotacije za izdržavanje manastira.

Oduševljen izvrsnom lepotom Žiče, kralj je bio neopisano radostan. Biograf kaže: „On se nije toliko radovao kraljevskoj kruni ili brilijantnom kraljevskom plaštu. Pravi uzrok njegove radosti beše Žiča i mnoštvo naroda, koji se divio i u njoj Boga slavio.“²

Stefan je bez sumnje bio duboko pobožan čovek. Uopšte rečeno, on je bio zaista veliki čovek, i pored nekih ljudskih grešaka, koje je on ranije ili kasnije počinio. On se zbog ovih svojih grešaka iskreno kajao pred svojim duhovnim ocem Savom, i primio oproštaj. Za njega kaže dalje istoričar: „Nemanjin naslednik, sin mu Stefan, beše mudar i talentovan čovek, dobro obrazovan u vizantijskom duhu. On beše vešt diplomata i razuman ratnik. Bez ikakve sumnje, on je bio jedan od najdarovitijih ljudi među svima Nemanjićima.“³

Sledećeg dana, Sava je održao veliku besedu sa svoga arhiepiskopskog trona u prisustvu kralja i njegovih pratilaca. Sava je, kao i obično, počeo sa nabrajanjem osnovnih principa hrišćanske vere. On je prisutnima uputio sledeće reči: „Braćo i prijatelji, deco moja u Gospodu, čujte reči moje sa pažnjom i ljubavlju radi vašeg dobra.“ Prvi deo besede beše duboko teološki, a drugi pastirski. Posle objašnjenja hrišćanske vere najjasnije što je bilo moguće, on govoraše o jeresima i pogrešnom učenju, koje je đavo posejao među Srbe, kao kukolj po žitu. Pozva svakoga koji je pao u jeres da se vrati pravoj veri, govoreći: „Mi ćemo ga brzo izlečiti ovom pravom verom u Boga!“ Na ovo dođe od prisutnih gromoglasan odgovor: „Mi verujemo, Vladiko, kako nas ti učiš!“ Onda je Arhiepiskop zatražio od svih prisutnih da za njim ponove tri puta pravoslavni Simvol vere: „Verujem u jednoga Boga…“, do kraja. Potom zatraži od prisutnih da ponavljaju za njim „Mi prihvatamo sve vaseljenske sabore Crkve i sve što su oni odbacili, odbacujemo i mi, i što god su oni prokleli, proklinjemo i mi. Mi poštujemo Časni krst na kome je bio razapet Hristos, naš Život. Mi poštujemo ikone Hrista i Njegove Presvete Matere. Mi uzimamo sveto pričešće u oba vida, sa čvrstom verom, da čineći tako, mi uzimamo pravo telo i pravu krv našeg Spasitelja. Mi poštujemo, isto tako, crkve i ikone svetitelja. Mi ćemo se pridržavati tradicije svetih apostola i svetih otaca.

Beše to jedinstven prizor, koji se može uporediti jedino sa događajima na reci Jordanu, kada sveti Jovan Krstitelj vikaše narodu: „Pokajte se!“ I svi oni koji su pripadali jeresima iskreno se pokajaše i pitaše Savu šta treba da čine.

Kralj Stefan je bio veoma dirnut. On je uvek mislio o svome mlađem bratu da je neobičan čovek, ali nije nikada očekivao da će Sava zaorati tako duboku brazdu.

1. Na tom istom zapisu na zidu određeno je da svi budući srpski vladari treba da budu krunisani u Žiči. Isto tako i da svi episkopi i igumani budu tamo posvećivani.
2. Nezavisnost srpske crkve i države koju je ostvario Sveti Sava, brzo je prihvaćena od naroda s namerom, da i cela srpska umetnost postane nezavisna i svojstvena. Pojaviše se originalna dela iz oblasti zanatstva kao i novi stil u srpskoj crkvenoj arhitekturi, vodeći kasnije u italijansku renesansu. Samo četrdeset godina posle Savine smrti, kralj Dragutin /1276-1282/ osnova u svom dvorcu u Dabru dve zanatske radnje, jednu u kojoj su se kovali sasudi i predmeti potrebni za oltare, od zlata, srebra, slonove kosti, ukrašeni biserima; i drugu za šivenje crkvenih odeždi, zavesa i prekrivača od brokata i svile, vezenih zlatom i srebrom. Neki od ovih predmeta bili su veće umetničke vrednosti od vizantijskih. Pobožni kralj ih je obično delio crkvama po Srbiji, Bugarskoj, Grčkoj, Rumuniji, Rusiji, Svetoj Gori i Palestini.

3 K. Jireček, — isto.