Život Svetog Save

PRIČA O ČUDNIM DOGAĐAJIMA

U hrišćanskoj crkvi, zajednica svetitelja bila je oduvek shvaćena u univerzalnom smislu kao zajednica vidljive i nevidljive Crkve. Svetitelji u telu veruju u Hrista, a svetitelji u drugom svetu očevidci su slave Njegove. Razlika između njih nije u vrsti, već u stepenu vizije i sile.

Sveti Simeon, kao monah na zemlji, bejaše duhovni sin Savin, ali posle svoje smrti i proslavljanja, kada je svrstan sa svetiteljima u nebeskoj Crkvi, on postade duhovni otac i zaštitnik duha Savinog. Fizički odnos u fizičkom svetu se ne menja, ali kada se dva sveta uzmu u obzir, ovi se odnosi menjaju. Dva glavna dokaza Simeonovog svetiteljstva na nebu bila su: tečenje mira iz njegovog tela, isceljujućeg ulja, koje je pomoglo mnogim bolesnicima, i čuda pomoću kojih je on nekoliko puta spasao srpski narod od opakih neprijatelja. Čuda isceljenja bolesnika mirom koje je isticalo iz njegovog tela bila su mnogobrojna. Sve dok je Sava bio u Srbiji, miro nikada ne prestade da teče. Ali, čim Sava napusti Srbiju, nešto se dogodi, što je protumačeno znakom, da je duša Simeonova takođe napustila Srbiju i otišla zajedno sa Savom.

Jednoga dana, kada je Sava bio u Hilandaru zaposlen kao i obično, stražar sa kule javi da se „grupa konjanika približava manastiru sa morske strane. Brzo je naređeno da zvoni naročito zvono na uzbunu, pozivajući bratiju koja su izvan manastira da se povuku unutra i da zatvore kapije. Jer, u ono doba, monasi na teritoriji Presvete Bogorodice živeše u stalnom strahu od morskih razbojnika, pljačkaša i ubica. Posle izdate naredbe o zatvaranju kapija, bratija stajaše u pripravnosti i usrdno se moljaše. Onda, u nemom strahu ču se ponovo glas stražara, koga je bratija sa strepnjom očekivala. I gle čuda, učini im se da on govori srpski sa došljacima preko zida. Malo zatim ču se glas sa kule: „Glasnici Velikog župana. Otvarajte kapije!“ Tako, posle straha i nesigurnosti, nastade radost i blagodarnost Bogu!

Srpski konjanici uđoše na srpsko tle — na tle Hilandara Odoše prvo u crkvu, praćeni monasima i, posle molitve, Sava ih odvede u trpezariju. „Sve je dobro u Srbiji i Veliki župan šalje svoje pozdrave“, — rekoše oni i predadoše Savi Stefanovo pismo. U pismu je stajalo sledeće: „Posle tvog uvaženog odlaska, moj gospodar, naš otac Simeon, okrete svoje lice od nas. Njegovo sveto miro prestade da teče. Čuda isceljivanja, kojima smo bili snaženi i tešeni, od tada se nisu više videla, Mi smo se mnogo molili, apelujući na njegovo roditeljsko srce, ali on ne htede da nas čuje. Da li se ovo dogodi zbog naših greha, pa se Bog naljuti, ili zato što ti nisi sa nama, da nas očistiš od greha, mi ne znamo. Zato te ja, tvoj nedostojni brat, preklinjem, pogledaj na moje suze i budi milostiv. Dođi k nama, voljeni od Boga i našega oca. Dođi, da se moliš sa autoritetom našem ocu Simeonu, da dozvoli ponovo tečenje mira iz njegovih svetih moštiju pomoću Duha Svetog kao ranije, i tako osnaži i obraduje nas, njegove sluge.“

Ovaj dirljivi apel nije ipak uzbudio Savu mnogo, kao što se očekivalo. Čak i kada bejaše dečak od sedamnaest godina, on se nije poveo za sličnim osećajnim pozivom svojih roditelja. A sada, kao zreo čovek, od skoro pedeset godina, mnogo manje bi se poveo za apelom svoga brata da se vrati kući. Ali, ipak, ne ostade ravnodušan i bezosećajan na ovaj apel brata. Glasnici su dodali još mnogo čega, objašnjavajući muke Velikog župana i nezadovoljstvo naroda. Narodne mase veruju, da je Savinim napuštanjem zemlje i sveti Simeon zaustavio tečenje svetog mira, svakako zbog neke Stefanove krivice. Neprijatelji Župana bili su veoma aktivni u vođenju propagande, te on bejaše u vrlo nezavidnom položaju.

Sava je potpuno razumeo situaciju i bio je spreman da iziđe u susret bratovim željama makar upola. A to znači, da mu momentalno pomogne molitvom, ali ne i vraćanjem kući. Jer, kada je napustio Srbiju on je već imao gotov plan, kako će najkorisnije i najviše pomoći srpskom narodu. Prema tome, on napisa dva pisma: jedno svome ocu Simeonu, a drugo svome bratu Stefanu.

Izgleda čudno da se piše umrloj osobi. Ipak, Sava to učini. Jer, natprirodno i prirodno nisu oštro odvojeni u savesti verujućeg vizionara, kao što je pak to kod onih sa malo vere. U crkvenoj istoriji zabeleženo je nekoliko takvih slučajeva. U pismu svetom Simeonu, Sava reče: „O, ti svetitelju, kao što ti je od Boga naređeno a od nas preklinjano, prezri naše grehe i neposlušnost prema tebi. Učini, dakle, da sveto miro ponovo poteče iz tvoga tela u grobnici kao ranije, na radost i olakšanje tvome narodu, koji je sada u velikoj žalosti!“ U pismu bratu Stefanu Sava po prvi put otkriva svoju genijalnu zamisao o nezavisnosti Srpske crkve, hrabreći i tešeći brata.

Pisma su poslata po hilandarskom bratu, visokoprepodobnom poštovanom jeromonahu Ilarionu. Došavši sa srpskim glasnicima u Srbiju, Ilarion predade jedno pismo Velikom županu, a drugo, reče on, biće otvoreno i pročitano u Studenici. U ovom manastiru Stefan sakupi mnoge svoje dvorane, ministre i vojskovođe, praćene mnoštvom naroda. Svi bejahu radoznali da čuju kakva je poruka stigla od Save. Posle svečane liturgije, Ilarion dođe sa litijom do grobnice Simeonove, otvori Savino pismo i pročita ga naglas. Svi prisutni drhtaše u strahu, slušajući kako živ čovek piše umrlome. Posle pročitanog pisma, ču se šuštanje, kao da voda žubori. I, gle čuda! Sveto miro ponovo poteče iz grobnice. I ne samo iz grobnice, već takođe i iz freske svetitelja iznad grobnice. Posle trenutnog straha i zaprepašćenja, nasta nezapamćena radost, koja ispuni srca svih prisutnih.

Potom Stefan napisa pismo bratu Savi u znak blagodarnosti. U njemu on se u potpunosti saglasi sa Savinim planom o stvaranju nezavisne Srpske crkve, poslavši dovoljnu sumu novca za Savina buduća putovanja, te sa čašću i poklonima isprate oca Ilariona u Svetu Goru.

1. Ovaj Ilarion, Savin učenik, bio je kasnije zetski episkop i osnivač manastira Vranjine /Sv. Nikole/ na malom istoimenom ostrvu u jezeru Skutari.