Život Svetog Save

POČETNIK

Po monaškim pravilima, kandidat mora da bude iskušenik nekoliko godina pre nego što postane monah. U Svetoj Gori iskušeništvo traje duže nego u drugim manastirima u svetu. Rastko je međutim, postao monah bez iskušeništva, zahvaljujući pritisku okolnosti. On je proveo u Rusiku samo nekoliko dana, više kao gost nego kao iskušenik, pre nego što se promenuo iz Rastka u Savu. Pa ipak, on je kao monah prošao kroz sva teška pripremanja, smatrajući sebe vrlo mladim, poslednjim među svojom braćom.

U Rusiku Sava ostade kratko vreme, najviše nekoliko meseci. Onda je premešten u Vatoped, jedan od najstarijih velikih manastira u Svetoj Gori, posvećen Blagovestima. Bilo je to ovako: Kada je na Blagovesti bila slava manastira Vatopeda, iguman pozove starešinu manastira Rusika, moleći ga da sa sobom povede i Savu.¹ Tom prilikom, Sava je napravio tako divan utisak na svu bratiju, da iguman zatraži od Save da ostane stalno sa njima. Mladi monah ne mogaše reći ni da ni ne već ostavi svome starešini da odluči. Tek kada su se dva igumana složila da ostane, on je ostao u Vatopedu ne nekoliko dana ili meseci, već punih devetnaest godina. Bila je za Savu neprocenjiva korist što je ostao baš u Vatopedu, a ne u nekom drugom slovenskom manastiru. Tu je on naučio odlično grčki. Tamo je bila bogata biblioteka o svetim ocima pravoslavne crkve na originalnom grčkom jeziku. Tamo se kao na izložbi mogao posmatrati vrhunac prefinjene vizantijske civilizacije, umetnost, arhitektura, slikarstvo, poezija, horska muzika, duborezi, kamenorezi, tekstil, lepo pisanje, stvari od zlata, srebra i bakra, takođe znalačko krojenje i šivenje, kuvanje i razni drugi zanati, čak i učenje o lepom ponašanju. Jer Vatoped beše uzor, kao carski manastir, zidan, preziđivan i ukrašavan od svih careva počev od Konstantina, Teodosija, Arkadija, do poslednjeg člana dinastije Paleologa. Jedini car koji ne samo da nije pomagao, već razorio, budući kasnije podražavan od muhamedanaca, bio je Julijan Otstupnik² U takvom centru duhovnosti i civilizacije, Sava je imao retku priliku da izgradi svoj karakter po uzoru na najbolje primere koje je video i najbolje knjige koje je čitao. Kada se sve ovo ima u vidu kao i činjenica da je Sava kasnije, sa ocem, dobio od Vatopeda veliki deo zemlje na kome su njih dvojica podigli srpski manastir Hilandar, svako će uočiti prst Božji u Savinom preseljenju iz Rusika u Vatoped. Da, mi čvrsto verujemo da ova promena mesta nije došla Savinim izborom, niti njegovom čežnjom za slavom i gramžljivošću za novcem njegovog novog starešine, već dalekovidošću promisla Božijeg.

* * *

Vratimo se ponovo Rasu. Po povratku, vojvoda izloži Velikom županu šta se desilo sa Rastkom i dade mu svežanj sa njegovim odelom i postriženim vlasima. Nemanja i Ana počeše po drugi put oplakivati svoga sina, kao da je mrtav. Princ Rastko je zaista bio mrtav, ali je monah Sava bio živ. Kraljevski dvor u Rasu ponovo se pretvorio u kuću jadikovanja. Savlađujući svoj teški bol, Nemanja napisa Savi pismo, moleći ga da dođe kući, makar i na kratko vreme. Uz to, posla mu prilično veliku svotu novaca za lične potrebe, za manastir i za siromašne. Kao nežni i mudri otac, a poznavajući ljude, on je želeo da Sava ovim poklonima stekne sebi prijatelje u tuđoj zemlji. Sava je to i uspeo.

Sa blagoslovom svoga starešine, Sava je nekoliko puta proputovao Svetu Goru. Idući bos, i živeći samo na hlebu i vodi, on je posetio Kareju i prvo, iz poštovanja, posetio Prota. Posle toga je otišao u velike manastire: Kotlomuš, Iveron, Filotej, Karakal, Lavru i druge, gde je stotine monaha živelo zajedno, po monaškom pravilu zajedničkog života. Iz Lavre se popeo na vrh Atosa, odakle je mogao da vidi celu Svetu Goru, a u daljini na jednoj strani Carigrad a na drugoj Solun. Zadivljen ovom veličanstvenom lepotom Božjeg stvaranja, on kleče na kolena na ovoj najvišoj steni i sa suzama u očima zahvali Presvetoj Bogorodici, što ga je tako milostivo primila na svoju teritoriju. Silazeći sa vrha planine, Sava je posetio pećinu svetoga Petra Atonskog i dole niže, druge čuvene isposnice, skitove, ćelije i usamljene pećine. Skit izgleda kao malo selo sa kolibama ili kelijama za dva ili tri sabrata. Oni su svi imali centralnu crkvu, gde su se skupljali nedeljom i praznikom na svetu liturgiju, posle koje su imali zajednički bratski obed u trpezariji blizu crkve. Monasi po skitovima žive samostalno po svojim zgradama koje imaju sopstvene kapele. Monasi i iz skita i iz ćelija, bili su pod nadzorom jednoga od velikih manastira. Bavili su se zanatstvom /izradom drvenih krstova, rezbarija, ikona, brojanica, šivenjem i prepisivanjem/ i time zarađivali svoj hleb. Negde je bilo i malih vrtova , koje su pažljivo obrađivali. Neki su se, pak, hranili samo divljim voćem i travama. Najveći deo svoga vremena provodili su u molitvi i sozercanju /dubokom razmišljanju/. Pustinjaci su živeli odvojeno i usamljeno, skriveni od ljudi, u tišini, po drvenim kolibama, „rupama i pećinama.“ /Jevr. 11, 38/. Neki su čak živeli pod velikim drvećem u gustim šumama, ispod velikih nadnešenih stena pod vedrim nebom. Ova staništa su na veoma opasnim i strmim mestima, na skoro vertikalnim padinama Atosa. Poznata su njihova naselja Karulja i Kapsokalivija.³ Oni su stalno zauzeti molitvama i razmišljanjem. Njihove potrebe su male, a brige nikakve.

Sava je sve njih posetio, učeći se od njih svetom životu. On im je delio poklone, a koristio se njihovim učenjem i iskustvom. Ta njihova iskustva, stečena pod takvim neobičnim uslovima, duboko su uticala na Savu, i otkrivala mu svet potpuno različit od onog spoljašnjeg koga je on poznavao i njime živeo sve do toga vremena. Na ovim putovanjima, Sava je bio dva puta zarobljen od razbojnika, ali je uspeo da se oslobodi, čak je neke ubedio i da se pokaju.

Obogaćen novim iskustvom, Sava se vrati u Vatoped, tih u naravi, bogat u znanju i spreman više nego ikada da služi Bogu i svojim bližnjim.

1. Iguman znači starešina manastira. Kao i guverneri, tako su i igumani bili upotrebljavani u svetovnoj vlasti. Sada se oba ova zvanja daju samo crkvenim velikodostojnicima.
2. Car Konstantin Veliki, koji je dao potpunu slobodu hrišćanima i proglasio hrišćansku veru zakonitom u državi /†337/. Julijan Otstupnik /†363/ Teodosije /†395/, Arkadije /†408/.
3. Kapsokalivija znači palikuća. Ovo je ime dato okomitom delu Svete Gore posle Maksima Kapsokalivija iz 14. veka. On je imao običaj da zida kolibe za svoje privremeno prebivalište, pa da ih zatim pali jednu po jednu. On je bio poznat po upražnjavanju umne molitve, pomoću koje je dobijao moć predviđanja i gledanja u budućnost i daljinu.