Život Svetog Save

ZAŠTITNIK

Istorija nudi čovečanstvu mnoge lekcije i to više onima koji vole da nauče, nego onima koji žele druge da uče. Jedna od ovakvih lekcija jeste, da je mnogo teže sačuvati nego osvojiti. Ovo se ne odnosi samo na imperije koje su stvorene osvajanjem, već i sa narodom iste krvi, vere i jezika, kada su ujedinjeni ujednu nacionalnu državu, posle dugih borbi i razjedinjenosti. Moderni primer ovoga su Nemačka i Italija, a ranije primere pokazaše Velika Britanija, Rusija i Francuska. Teškoća da se očuva nacionalno jedinstvo uvek je bila prouzrokovana centrifugalnom silom /vučom od centra ka periferiji/ naduvene i sebične aristokratije. Narodne mase, ako nisu pogrešno upućene, uvek su pomoću prirodnog inteligentnog ispita centripetalne /teže od periferije ka centru/.

Nemanja je uspeo, ne bez velikih teškoća, da ostvari, iako ne u potpunosti — jedinstvo srpskog naroda u jednoj državi. Ali uskoro po njegovoj smrti, narodna država koju je on stvorio, bila bi razbijena u paramparčad, da nije bilo od Boga poslatog zaštitnika. Taj zaštitnik bio je najmlađi sin Nemanjin, knez Rastko, kasnije monah Sava. Svojom snažnom logičnom i duhovnom snagom, Sava je uspeo da umiri Vukana, svoga starijeg brata, da ga dovede do pokajanja i da ga zamonaši. Posle ovoga, on učaše i upućivaše velikog župana Stefana, kako pre tako i posle njegovog krunisanja za kralja, dakle do kraja njegovog života. Sada, umesto sa braćom, Sava imaše posla sa svojim sinovcima što je bilo mnogo teže.

Sava je imao sedam sinovaca: tri su bila Vukanova sina, a četvorica Stefanovi. Vukanovi behu: Đorđe, Stefan i Dmitar. Đorđe se odreče svoje titule „kralja“, najverovatnije na insistiranje svoga strica Save, priznao je Stefana za pravog zakonitog kralja, a sebe nazva „veliki župan“. Sva trojica braće bila su crkvi odana i podražavala su dedu Nemanju, te su i sami zidali crkve. Čak su dvojica od njih postali monasi. U svojoj oblasti, Đorđe obnovi nekoliko starih crkava. Stefan podiže veliki manastir Moraču u Crnoj Gori, koji još uvek postoji kao velika narodna svetinja. Dmitar, takođe, sazida crkvu koja se zvala i još uvek zove, Davidovica, po njegovom monaškom imenu David.

Kralj Stefan je imao četiri sina: Radoslava, Vladislava, Uroša i Predislava. Prva trojica vladahu jedan za drugim kao kraljevi Srbije, dok je Predislav, inspirisan od svoga strica, uzeo monaški zavet i kasnije postao arhiepiskop Sava II. Po smrti kralja Stefana, Vukanovi sinovi nisu polagali pravo na srpski kraljevski presto, najverovatnije zahvaljujući mudrom uticaju Savinom. Sava je želeo da utvrdi poredak naslednog prava po liniji Stefana Prvovenčanog, dajući uvek prvenstvo najstarijem sinu umrlog oca. Zbog toga on krunisa Radoslava za kralja u Žiči. Učinivši ovo, Sava napusti Srbiju kao što smo videli, i ode na pokloničko putovanje u Svetu zemlju.

Kralj Radoslav je bio čovek blagog karaktera. Miran kao čovek, ali slab kao vladar. On je bio školovan od svoje majke Evdokije, grčke carske princeze i beše oženjen, takođe, grčkom princezom Anom Dukom, ćerkom tada najmoćnijeg balkanskog vladara Teodora Anđela, koga smo ranije pomenuli, kao krunisanog grčkog cara. Ova kraljica beše vrlo lepa žena, ali i jako uobražena dama. Tako kralj Radoslav, budući pod grčkim uticajem kako svoje majke tako i svoje žene, beše smatran od Srba više Grkom nego li Srbinom. Njegov svadbeni prsten imaše grčki natpis. Njegovi zvanični papiri bili su, takođe, na grčkom, a isto tako pečat i potpis. Smatralo se da njegov tast upravlja spoljnom politikom srpske zemlje. I, što je još tragičnije, otkrivena je njegova tajna prepiska sa Savinim velikim protivnikom Homatijanom ohridskim. Sve ove činjenice izazvaše veliko nezadovoljstvo protiv Radoslava među srpskim velikašima. Oni su mrzeli njegovu ženu, a njega su prezirali.

Takve su prilike dočekale Savu po povratku sa Istoka. Znajući intimno svoga sinovca, Sava ga je voleo i pokušao sve što je mogao da sačuva kraljevstvo od rasula. Ali, uskoro dođe do promene u odmeravanju snaga na Balkanu. Godine 1230. bugarski kralj Asen potuče cara Teodora Anđela kod Klokotnice, zarobi ga i oslepi. Ovim događajem, Radoslavljev položaj postade neodrživ. On sa svojom ženom pobeže preko njemu naklonjenog Dubrovnika u Duraco, u Albaniji, gde je sa porodicom svoje žene našao sklonište. Ali, i tamo beše loše sreće. Njegova žena, kao nova Delajla zaljubi se u francuskog vojvodu i bestidno pobeže od svoga muža. Tako, nesrećni kralj Radoslav, napušten od svih i ostavljen bez ičije pomoći, bez novca i prijatelja, u tuđoj zemlji, u strahu čak i za svoj goli život, nije znao šta da čini. Njegov otac beše mrtav, njegov brat beše mu neprijatelj, njegov tast — sada slepi zarobljenik u Bugarskoj, a njegova žena, sada žena nekoga drugog. Njegova jedina nada ostala mu je u njegovog svetog strica. Zbog toga on odluči da se vrati u Srbiju i zatraži zaštitu svog jedinog prijatelja. Sava ga zaštiti od neprijatelja i odmah potom ga zamonaši sa imenom Jovan. Ovim činom, u najmanju ruku, njegov život je postao siguran.

Njegova žena, bivša kraljica Ana, ubrzo se razočara u svog novog takozvanog muža, napusti ga i povuče se u pravoslavni manastir, gde je živela i završila svoj život kao monahinja.

Politička grupa, međutim, koja je proglasila Radosavljevog mlađeg brata Vladislava za kralja, očekivala je Arhiepiskopovu saglasnost. Ljudi iz te grupe su vrlo dobro znali da Sava ima za sobom narod i da bez Save i naroda, novi kralj ne bi mogao sedeti na svome prestolu, već bi lebdeo u vazduhu. Sava beše jako ogorčen ovim nasilnim i nezakonitim postupkom. Ipak njegov cilj je bio da sačuva narod i državu od raspada. Pošto je spasao Radosavljev život, on se onda ne ustrotivi onome što se već dogodilo i što se nije moglo ispraviti. On mudro udesi ženidbu Vladislava sa Bjeloslavom, ćerkom bugarskog kralja Asena.¹ Sada behu otvorena i treća vrata u Žiči i Vladislav beše zadnji kralj koga je Sava lično krunisao, uputio, posavetovao i blagoslovio.

Posle svega ovoga, umoran i razočaran, Sava se povuče u svoju Isposnicu u Studenici. Imao je predosećanje da je to bio njegov poslednji put. Tamo, u samoći, on se obrati Bogu čudnom molitvom, da mu dozvoli da umre u tuđoj zemlji. Zašto, mi to ne znamo. Možda, kao dobar psiholog, on je mislio da će njegova smrt izvan Srbije biti najsnažniji protest protiv srpske nesloge. Ili je, možda, mislio, da bi njegova smrt u tuđini mogla da bude bolji čistač savesti srpskog naroda i privoleti ga da bolje čuva njegove zakone i učenje, kao što su neki raniji vođi Balkana činili.² Ili, možda, pošto je bio sprečen da ostvari sve ono što je želeo da učini za svoj narod, on se molio Bogu da mu dozvoli da ide izvan Srbije i da otuda radi za svoj narod.

Najverovatnije, sva ova tri razloga uslovila su njegovu čudnu odluku, jer, prosvetljeni um Savin uvek je znao šta je najpotrebnije da čini za Srbe.

1. Savino proricanje ponosnom caru Teodoru u Solunu se obistini. Car ode u rat protiv Bugara. Kralj Asen ga potuče, oslepi pa tek onda mu dade svoju kćer za ženu. To je bio jedan od paradoksa vremena

2 Likurg, kralj Sparte.

Dostojanstvena karakteristika istinski velikog čoveka leži u njegovoj stalnoj brizi da izabere sebi dostojnog i dobrog naslednika. Najveći žele da njihovi naslednici budu još veći od njih. On, koji je iznad svake veličine i dostojanstva želeo da Njegovi apostoli čine čak i veća dela, nego što je On činio. /Jov. 14, 12/. Male duše, sa materijalističkim pogledom na život, ne mare za one koji će doći posle njih, misleći kao onaj samoživi kralj. „Posle mene — potop!“

Sava je godinama bio obuzet brigom kako će među svojim učenicima naći najdostojnijeg naslednika sebi, koji bi bio u stanju da nastavi njegov rad. Svakako se molio Bogu da mu u tome pomogne i pokaže znak

Jednoga dana, nepoznat mladi čovek dođe u Žiču. On se arhiepiskopovom dvorjaninu predstavi i reče ukratko svoj život i želju. Beše došao iz Srema, jer je slušao puno o svetom životu Save žičkog i o tamošnjim brojnim monasima. On je bio oduševljen pričanjem naroda o nadzemaljskoj lepoti toga manastira, životu u njemu i čistoti, radu i neprekidnom slavljenju Boga. Zaželi da bude primljen u bratstvo kao jedan od najmanjih. Dvorjanin ga dovede pred Arhiepiskopa. Svojim pronicljivim duhom, Sava u ovom čoveku pozna duhovnu veličinu, iako još ne razvijenu, i ukaza mu svu svoju ljubav. Primi ga kao iskušenika. Kasnije, Sava je godinama posmatrao ovog mladog čoveka i vrlo se radovao što je zapazio njegovo naglo duhovno napredovanje kako u znanju tako i u izvršavanju svih manastirskih preteških poslušanija. On ga obuče u rizu i dade mu ime Arsenije. Posle izvesnog vremena, Sava ga rukopoloži za đakona, a potom za sveštenomonaha i postavi ga za starešinu Velike crkve u Žiči. Na gornjem delu zida Velike crkve, Sava napravi mali balkon sa skrivenim prozorom, kroz koji je, nezapaženo, posmatrao ponašanje monaha za vreme bogosluženja. Arsenije je dokazao da je prevazišao sve ostale u čitanju, propovedanju i istrajnoj molitvi. Sava ga je po neki put stavljao na probu pred drugim monasima, da bi se lično oni uverili o Arsenijevoj prednosti nad njima. Evo jednog primera: Sava je znao da Arsenije živi na hlebu i vodi, izuzev u praznične dane. Jednog takvog praznika, kada je trebalo da bratija dobije kuvanu hranu i po čašu vina, Sava uspe da stavi pred Arsenija činiju guste posne kaše i čašu sirćeta. Svaki drugi bi se bunio i rekao bi da je u pitanju greška. Ali, Arsenije, nezainteresovan za hranu, pojede i popi sve to bez gunđanja. Ostali monasi su se divili, a njegov učitelj se radovaše. Zaista Sava se radovaše, videći da je Arsenije otskočio u svim vrlinama — izvanredan monah i primeran čovek. Ipak, Sava beše u svome izboru još nesiguran, dok mu Bog ne otkri da je njegov izbor ujedno bio i Božji izbor.

Posle toga otkrića, Sava pozva Arsenija i saopšti mu svoj plan o ponovnom putovanju u Svetu Zemlju, kao i svoju nameru da ga postavi na svoje mesto za arhiepiskopa.

„O, moj sveti oče,“ zavapi Arsenije, „ostavi me na miru. Ja sam grešnik i nedostojan takve počasti. Preklinjem te, povedi me sa sobom, jer ja ne mogu podneti rastanak s tobom.“

Čuvši ovo, Sava mu poveri: „Bog mi je lično otkrio da si ti lično izabran za tu dužnost. Prema tome, poslušaj Božju zapovest!“

Posle dugog odupiranja i sa suzama u očima, Arsenije se prikloni, rekavši: „Neka bude volja Božja prema želji tvoje svetosti.“

Tada Sava predloži kralju Vladislavu da sazove Sabor u Žiči. Kada se Sabor sastade, Sava najpre reče kralju u poverenju šta namerava, „da napusti arhiepiskopski položaj i da ode i umre u nekoj stranoj zemlji.“ To je bio za kralja strašan udarac. Jer on još uvek trebaše mudru i snažnu podršku svoga strica, više nego iko drugi. Verovatno se sećao poslednjih reči svoga oca Stefana: „Moje kraljevstvo nije moje, već moga brata Save.“ On beše svestan, kakvu je nevolju i bol naneo svome stricu svojim učešćem u zaveri protiv brata Radoslava. Stideći se samog sebe i kajući se, on preklinjaše svetitelja da ga ne ostavlja. Ali, njegov velikodušni stric, bez ikakve osvetoljubivosti, blago pređe preko svih događaja i upozna kralja o svojoj nameri da napusti položaj, uveravajući ga u korisnost takvog postupka. Što u Žiči beše objavljeno pre trinaest godina, sada beše čvrsto ustaljeno. Srpsko kraljevstvo je bilo priznato, mađarski kralj umiren i sada prijateljski raspoložen, a opasnost od revolucije radi prevlasti između dva brata, beše mirno izbegnuta, Radoslavljevim povlačenjem u manastir i njegovim monašenjem. Latinski kralj u Carigradu, iako neprijateljski raspoložen prema pravoslavnom kraljevstvu Srbije, sada beše nemoćan. Stvarna pak opasnost mogla je pretiti Srbiji od bugarskog kralja Asena. Međutim, i ova opasnost prestade ženidbom Vladislavljevom sa bugarskom princezom. S druge strane, Srpska narodna crkva bila je dobro organizovana, manastiri behu u punom zamahu na duhovnom i misionarskom radu a verski i moralni nivo naroda beše na zavidnoj visini. Nabrajajući sve ove uspehe, Sava, razume se. nije kazao da su to sve njegovi uspesi, ali je to Vladislav dobro znao, iako mu o tome nije ništa govoreno. Prema tome, zaključio je Sava, njegovo prisustvo nije više bilo nezamenljivo, dok on može biti od koristi svojoj zemlji i ako bi bio van nje. Tako se završi razgovor između arhiepiskopa i kralja.

Po obavljenom razgovoru sa kraljem, Sava sazva sve episkope i upozori ih: „Molim vas da držite zauvek sve što ste videli i čuli od mene, to jest, da pazite na svoje lične živote, prvo pokajanjem i jačanjem vere po zakonima Gospoda našeg Isusa Hrista, a zatim da učite narod poveren vašoj brizi.“

Kada su, međutim, narodne mase saznale za Savinu nameru, da ih zauvek napušta, plakahu sa neutešnim bolom: „O, ti, naš dobri pastiru i učitelju, vladiko Savo, ne ostavljaj nas, svoje siročiće, usamljene, jer ko je kao ti, da bude na tvome mestu?“ To je zaista bio događaj, koji je parao srca. I Sava, nastojeći da uteši uplakani narod, i sam plakaše isto onako, kao što čini otac pri rastanku od svoje voljene dece.

Odmah posle toga, na svečanoj svetoj liturgiji, Arsenije bi posvećen za arhiepiskopa od strane Save i ostalih episkopa. Novi arhiepiskop ne beše nepoznat narodu i kralju. Naročito je bio poštovan i voljen od naroda koji je posećivao Žiču. Za njih je on bio dostojan Savin naslednik. Zbog toga, kad bi objavljeno da će Arsenije postati arhiepiskop, i sveštenstvo i narod povikaše: „Živeo na mnogaja ljeta najblaženiji gospodin Arssnije, arhiepiskop svih srpskih zemalja!“

Tako nezavisna Srpska crkva dobi svog drugog arhiepiskopa, hirotonisanog u Srbiji, od srpskih episkopa. I ako Arsenije ne beše drugi Sava, on je bio prvi do Save. Prvi i najbolji. Za narednih trideset godina, on dokaza da je bio dostojan Savin naslednik.