Život Svetog Save

PRAVOSLAVNI SVET U ŽALOSTI

Smrt jednoga člana porodice je gubitak za celu porodicu. Smrt kralja ili narodnog heroja je gubitak za sav narod. Ali, gubitak svetitelja je gubitak za mnoge narode, pa čak i za ceo svet. Jer, istiniti svetitelj je kao nebeski svež vazduh za nežnije ljudske duše. Pored toga, postoji na Istoku narodno verovanje, da je smrt svetog čoveka kazna za jedan narod ili pak znak približavanja kazne.¹

Savina je smrt oplakivana gde god su narodi znali za njega ili samo čuli o njemu, bilo na Istoku, bilo na Zapadu, od Mađarske do Sinajske Gore, ali nigde tako, kao u Srbiji i Bugarskoj. Savino mrtvo telo bilo je sahranjeno sledećeg dana posle smrti, kao što je običaj na Balkanu. Sahranjeno je u crkvi — zadužbini Asenovoj, hramu svetih Četrdeset Mučenika i to po izričitoj carevoj želji. Saznavši za Savinu smrt, car je ostao zaprepašćen. On beše ljut na partijarha Joakima što ga nije izvestio o Savinoj bolesti. Car je stigao kasno, čak i za sahranu. Telo umrloga u litiji beše nošeno od kraljevskog dvorca do crkve. I, kakva impozantna povorka! Patrijarh sa episkopima i državnim velikodostojnicima, sa srpskim i bugarskim sveštenstvom. Praktično, celo stanovništvo Velikog Trnova beše uzelo učešća u toj povorci kroz gradske ulice, pre nego što se stiglo do crkve. Posle svečanog opela i duge procesije uplakanog naroda koji je defilovao pored kovčega, Savino telo beše spušteno u grobnicu.

Pri povratku, car Asen odmah ode u svoju crkvu da se moli na grobu svetitelja. Njegova tuga beše velika. Jedina uteha beše mu u tome, što će telo svetitelja naći svoj mir u njegovoj zadužbini, u njegovoj novoj crkvi, kao njen sveti ukras. On je napravio sarkofag od jednog jedinog kamena za Savino telo i ukrasio ga zlatnim kandilom postavljenim iznad sarkofaga i sa dva svećnjaka sa obe strane sarkofaga. Šta više, on prekri sarkofag svojim kraljevskim purpurnim prekrivačem. On je učinio tako mnogo za Savinu večitu uspomenu, da je bugarski narod bio veoma dirnut ljubavlju svoga cara prema svetitelju

Vratimo se sada u Srbiju Pored pisma koje je Sava napisao iz Jerusalima arhimandritu Spiridonu u Studenici, nema drugog traga od prepiske sa Srbijom, za period od osamnaest meseci njegovog pokloničkog putovanja sve dok njegovi učenici nisu doneli njegova poslednja pisma upućena kralju Vladislavu i arhiepiskopu Arseniju. Nije poznata sadržina ovih pisama. U njima je Sava sigurno predskazao svoju smrt u tuđoj zemlji. Najverovatnije, ova dva zadnja pisma behu Savin poslednji testamenat srpskom narodu. Kralj i Arhiepiskop skrivahu tužne vesti o Savinoj bolesti samo za sebe, ipak sa nadom u srcu. Ali, ubrzo posle toga, druga grupa Savinih pratilaca stiže sa još tužnijim vestima o njegovoj smrti.

Ova vest izazva veliku zabrinutost i duboku žalost u čitavoj srpskoj zemlji, od kraljevskog dvora do pastirskih koliba. I, pošto se narodna žalost ne stiša za duže vreme, arhiepiskop Arsenije reče kralju Vladislavu: „Ni pred Bogom ni pred ljudima nije ugodno ni pravo da telo našeg Oca ostavimo van njegove rođene zemlje, daleko od njegove Crkve i njegovog naroda. Ti i sam znaš koliki on neprocenjiv Božji dar beše za nas. Bio je ravan apostolima. On izdrža mnoge mučne poslove, napore i stradanja za ljubav svoga, srpskog naroda. On osveti našu zemlju mnogim novim hramovima, ustanovi kraljevstvo sa arhiepiskopijom i mnogim episkopijama. On stvori ustanove, uspostavi red i ostvari zakonski i bogoliki tok života. Prema tome, učini sve što je u tvojoj moći, da ga preneseš ovamo, u njegovu otadžbinu“.

Kralj Vladislav bez reči prihvati arhiepiskopov savet. Za prihvatanje ovog saveta, Vladislav imaše i drugu pozadinu. Narodne mase zajedno sa plemićima okrivljavale su ga za Savino napuštanje Srbije. Jer je on, Vladislav, ogorčio svetitelja, izazvavši nered u kraljevskoj porodici, zbacivanjem kralja Radoslava sa prestola. Prema tome, narodno nezadovoljstvo prema Vladislavu beše Savinom smrću, u tuđoj zemlji, povećano i to ogorčenje je raslo iz dana u dan.

Kralj Vladislav napisa pismo caru Arsenu, svome tastu, moleći ga za dozvolu da se Savino telo prenese u Srbiju. Ovo pismo on je poslao po službeniku visokog ranga.

1. Ovo verovanje je možda bilo zasnovano na biblijskim rečima „Pravednik je odnešen dalje od zla koje dolazi.“ /Isa. 57, 1/.