Život Svetog Save

PLAMEN LOMAČE

Turska invazija Balkana zahvatila je i Srbiju, i ako su se Srbi odupirali pritisku duže, nego i jedan balkanski narod. Smederevo, zadnja prestonica umanjene Srbije, palo je šest godina posle pada Carigrada. Jedino Crna Gora osta neosvojena. Turska invazija dokrajčila je narodne države i dinastije i uništila ljudska prava, razvitak i napredak balkanskih naroda. U takvim prilikama, Crkva postade jedini izvor snage i utočište hrišćanskim narodima, uz plaćanja zavojevačima visoke i strašne cene u krvi. Neke od najlepših crkava behu pretvorene u džamije, mnoge razorene, a skoro sve behu opljačkane i oštećene. Žiča je, takođe, bila upola razrušena i opustela. Mileševo beše opljačkano i oštećeno, ali na sreću, ne i razrušeno. Sarkofag sa Savinim netruležnim telom nije bio uznemiren ni obesvećen čak ni posle sto pedeset godina turske okupacije. Pošto je Savino telo ležalo u njemu i više od dvestotine godina srpske slobode i nezavisnosti, Mileševo je postalo pokloničko mesto, ravno Žiči i Studenici. Njega su pomagali i ukrašavali bosanski banovi, hercegovački kneževi, primorski župani, kraljevi i carevi Srbije. Mali gospodari želeli su da sebe načine velikim, a veliki da postanu još veći nekom vezom sa Savinim imenom ili njegovim grobom. Tako, Tvrtko I izabra Mileševo da se u njemu kruniše za bosanskog kralja, na grobu Svetoga Save, 1377. godine, iako je bio zaštitnik bogumila. Knez Stevan Kosača, javni bogumil, uze titulu „vojvoda Svetoga Save“. Naravno, ne treba ni spominjati o čisto pravoslavnim vladarima koji su se takmičili da što više učine za ovu svetinju, u kojoj je počivalo telo Svetoga Save.¹ U onim svetlim danima slobode, Mileševo beše istinsko srce duboke pobožnosti, prosvete i štamparske aktivnosti. Savin duh i njegov primer mnogobrojnih uspešno izvršenih zadataka i napornog rada koji je sledio iza toga, stalno beše tamo prisutan.

U mračno doba turske tiranije, međutim, Mileševo postade za hrišćane utočište i mesto dubokog pokajanja sa nebeskom utehom i nadom. Ono je ostavljeno bez ičije zaštite, na milost i nemilost muslimana. Čudno zvuči, ali je istina da su Mileševo dugo vremena štitili i sami muslimani, kao i Srbi nasilno prevedeni u islam. A ovi muslimani su to činili, pošto su i sami bili svedoci bezbrojnih čudesa na grobu Svetoga Save. Hisadžik, veliko selo muhamedanaca — poturica u blizini samog manastira, prevazišlo je sve ostale u zaštiti i odanosti prema manastiru Mileševu.² Neki od hrabrih evropskih putnika iz doba osmanlijske strahovlade u Srbiji videli su u Mileševu sarkofag Svetoga Save „Sa gomilama poklona na njemu, darovanih od muslimana“. Neki su od njih posvedočili, da su čak i neki rimokatolici iz Dalmacije i Jevreji dolazili na poklonjenje grobu Svetoga Save. Tako je trajalo sve do pred kraj šesnaestog veka. No, u to vreme Turci, Osmanlije postadoše jako ljuti na Srbe radi njihovih čestih pobuna i ustanaka. Činjenica je da se Srbi nisu nikada pomirili sa svojom teškom sudbinom robovanja. Šumski gerilci: uskoci i hajduci u zemlji s jedne strane, i izbeglice iz Srema, Slavonije i Banata sa druge, neprekidno su uznemiravali otomansku vladavinu. Ovi neposlušni podanici i borci su se napajali baš u starim srpskim manastirima, tako su Turci mislili. Kult i poštovanje Svetoga Save beše tada jako veliko, kao nikada ranije. Šta više, i povećavalo se sve više iz dana u dan zbog brojnih čudesa.

Suočavajući se sa sve češćim pobunama, tadašnji turski sultani nisu bili dovoljno mudri da upotrebe razumna sredstva za smirivanje naroda. Umesto da gase vatru vodom, oni je naprotiv pojačavahu drvima i slamom. Počeše slati sve više i više obesnih tirana, da bi mučenjima i razaranjima i krvoprolićem ugušivali pobune.

U početku 1595. godine, došlo je do promene na turskom prestolu, u Istambulu. Novi sultan Muhamed III postade turski vladar. On beše sto drugo dete svoga oca. Njegov otac, Murat III bio je „slabo stvorenje, koji je prepustio ulizicama da vladaju državom i paktiraju sa onima koji su plaćali najviše, a njime su upravljale njegove žene“. Sin njegov ne bejaše bolji od svoga oca. Obično su bludnici veliki tirani. Sultan Muhamed naredi Sinan-paši, da jednom zauvek uguši pobunu kod Srba, ne birajući sredstva. Ovaj krvoločni paša bio je obavešten da su srpski manastiri mesta u kojima je podgrejavan duh pobune protiv Turaka. On bi obavešten sa dokazima da je Mileševo postalo pokloničko mesto — ćaba čak i za muhamedance, i da su mnogi od ovih prešli u hrišćansku veru, gledajući mnogobrojna isceljenja njihovih bolesnika, kao i druga čuda na grobu Svetoga Save. Stoga, Sinan-paša naredi da se telo Svetoga Save prenese u Beograd i da se tamo spali.

Izvršilac ovog pašinog naređenja beše neki Ahmed beg Okuzi. Ovaj brutalni sluga još brutalnijeg gospodara, veran svojoj okrutnoj prirodi, učini sve to na zverski način. On prvo načini vojni obruč oko samog manastira Mileševa. Onda primora monahe da izvade drveni kovčeg iz sarkofaga sa telom svetiteljevim. Kovčeg staviše na konje, koje su terali sami monasi, jer su se Turci plašili da se i dotaknu samog kovčega. I tako krenu tužna povorka. Uz plač i ridanje, monasi behu maltretirani i svaki Srbin ili Srpkinja, koje su usput sreli bili su ubijani ili nasilno odvedeni, kako bi bili onemogućeni da o ovome jave hajducima u šumi. Tako je radi svega ovoga, povorka silno narasla dok je stigla do Beograda. Na mestu zvanom Vračar, na periferiji Beograda, beše pripremljena lomača. Na nju staviše drveni kovčeg sa svetim telom. I tu 27. aprila 1595, godine, telo Svetoga Save bi spaljeno i pretvoreno u pepeo. Neobično veliki plamen podiže se prema nebu i osvetli ceo grad i mogao se videti daleko preko Dunava. I dok su Turci urlali od zadovoljstva a porobljeni Srbi u Beogradu plakali i molili se, dotle slobodni Srbi preko Save i Dunava, hajduci i uskoci po planinama, spremaše svoje mačeve za osvetu svetitelja.³

Sinan paša je spalio telo Svetog Save, ali je uvećao njegovu slavu i uticaj. Apsolutno neznanje je triumfovalo u razaranju kaveza iz koga je golub već davno, davno izleteo. Ali, radost Turaka beše kratkotrajna, jer dok se plamen stišavao, njih uhvati iznenadni strah i svi se razbežaše svojim kućama, zaključavši vrata za sobom. Na Vračaru pak, nekoliko monaha klečeći iz daljine posmatrahu plamen i čekahu da uzmu pregršt svetog pepela i odnesu natrag u Mileševo. Međutim, živi duh svetitelja posmatrao je pobednički iz nevidljivog sveta dole na vatru. Jer Savina želja za života beše da bude mučenik iz ljubavi prema Hristu. Sada mu se i ta želja ispunila. Tako, sa osmehom pobednika, Sava oprosti Sinan-paši i blagoslovi svoj srpski narod.

Gospod je na mojoj strani,

Ja se neću plašiti,

Šta čovek može meni da učini? /Ps. 118, 6/.⁴

1. U Mileševo su slali svoje poklone čak i rumunski vladari, da bi primili blagoslov od Svetog Save. Na primer, moldavski vojvoda Vasilije, svojom zapovešću od 11. Juna 1643. godine, naredi da se svake godine daje iz njegovog ličnog budžeta trinaest hiljada zlatni aspri. A vojvoda Jan Radul, svojom naredbom od 29. maja 1665. godine, ostavlja zaveštanje da će godišnje davati deset hiljada zlatnih aspri „manastiru Mileševu, gde telo Svetog Save leži u miru.“ /P.J.Šafarik p.p. 116/.
2. Hisarić, zvano Crni Kamen, beše tvrđava, koju podiže kralj Vladislav, po svoj prilici u cilju zaštite manastira Mileševa.
3. U devetnaestom veku, po oslobođenju Srbije od turske vladavine, knez Miloš Obrenović 1823. godine odredi dan Svetog Save za narodni praznik. Po zakonu od 1841. godine, dan Svetog Save 27./14./ januara beše određen za praznik svih srpskih škola i prosvetnih ustanova.
4. Ubrzo po spaljivanju tela Svetog Save, Turci ubiše dvojicu od uglednih srpskih crkvenih velikodostojnika. Episkopa vršačkog Teodora pogubiše zverski, a od njegove kože načiniše bubanj. Srpskog patrijarha Jovana ubice su odvele okovanog u lancima u Carigrad i tamo ga obesili na Jedrenskoj kapiji.

Sa engleskog preveo

Sveštenik Živko S. Babić