Живот Светог Саве

ЗАШТИТНИК

Историја нуди човечанству многе лекције и то више онима који воле да науче, него онима који желе друге да уче. Једна од оваквих лекција јесте, да је много теже сачувати него освојити. Ово се не односи само на империје које су створене освајањем, већ и са народом исте крви, вере и језика, када су уједињени уједну националну државу, после дугих борби и разједињености. Модерни пример овога су Немачка и Италија, а раније примере показаше Велика Британија, Русија и Француска. Тешкоћа да се очува национално јединство увек је била проузрокована центрифугалном силом /вучом од центра ка периферији/ надувене и себичне аристократије. Народне масе, ако нису погрешно упућене, увек су помоћу природног интелигентног испита центрипеталне /теже од периферије ка центру/.

Немања је успео, не без великих тешкоћа, да оствари, иако не у потпуности — јединство српског народа у једној држави. Али ускоро по његовој смрти, народна држава коју је он створио, била би разбијена у парампарчад, да није било од Бога послатог заштитника. Тај заштитник био је најмлађи син Немањин, кнез Растко, касније монах Сава. Својом снажном логичном и духовном снагом, Сава је успео да умири Вукана, свога старијег брата, да га доведе до покајања и да га замонаши. После овога, он учаше и упућиваше великог жупана Стефана, како пре тако и после његовог крунисања за краља, дакле до краја његовог живота. Сада, уместо са браћом, Сава имаше посла са својим синовцима што је било много теже.

Сава је имао седам синоваца: три су била Вуканова сина, а четворица Стефанови. Вуканови беху: Ђорђе, Стефан и Дмитар. Ђорђе се одрече своје титуле „краља“, највероватније на инсистирање свога стрица Саве, признао је Стефана за правог законитог краља, а себе назва „велики жупан“. Сва тројица браће била су цркви одана и подражавала су деду Немању, те су и сами зидали цркве. Чак су двојица од њих постали монаси. У својој области, Ђорђе обнови неколико старих цркава. Стефан подиже велики манастир Морачу у Црној Гори, који још увек постоји као велика народна светиња. Дмитар, такође, сазида цркву која се звала и још увек зове, Давидовица, по његовом монашком имену Давид.

Краљ Стефан је имао четири сина: Радослава, Владислава, Уроша и Предислава. Прва тројица владаху један за другим као краљеви Србије, док је Предислав, инспирисан од свога стрица, узео монашки завет и касније постао архиепископ Сава II. По смрти краља Стефана, Вуканови синови нису полагали право на српски краљевски престо, највероватније захваљујући мудром утицају Савином. Сава је желео да утврди поредак наследног права по линији Стефана Првовенчаног, дајући увек првенство најстаријем сину умрлог оца. Због тога он круниса Радослава за краља у Жичи. Учинивши ово, Сава напусти Србију као што смо видели, и оде на поклоничко путовање у Свету земљу.

Краљ Радослав је био човек благог карактера. Миран као човек, али слаб као владар. Он је био школован од своје мајке Евдокије, грчке царске принцезе и беше ожењен, такође, грчком принцезом Аном Дуком, ћерком тада најмоћнијег балканског владара Теодора Анђела, кога смо раније поменули, као крунисаног грчког цара. Ова краљица беше врло лепа жена, али и јако уображена дама. Тако краљ Радослав, будући под грчким утицајем како своје мајке тако и своје жене, беше сматран од Срба више Грком него ли Србином. Његов свадбени прстен имаше грчки натпис. Његови званични папири били су, такође, на грчком, а исто тако печат и потпис. Сматрало се да његов таст управља спољном политиком српске земље. И, што је још трагичније, откривена је његова тајна преписка са Савиним великим противником Хоматијаном охридским. Све ове чињенице изазваше велико незадовољство против Радослава међу српским великашима. Они су мрзели његову жену, а њега су презирали.

Такве су прилике дочекале Саву по повратку са Истока. Знајући интимно свога синовца, Сава га је волео и покушао све што је могао да сачува краљевство од расула. Али, ускоро дође до промене у одмеравању снага на Балкану. Године 1230. бугарски краљ Асен потуче цара Теодора Анђела код Клокотнице, зароби га и ослепи. Овим догађајем, Радослављев положај постаде неодржив. Он са својом женом побеже преко њему наклоњеног Дубровника у Дурацо, у Албанији, где је са породицом своје жене нашао склониште. Али, и тамо беше лоше среће. Његова жена, као нова Делајла заљуби се у француског војводу и бестидно побеже од свога мужа. Тако, несрећни краљ Радослав, напуштен од свих и остављен без ичије помоћи, без новца и пријатеља, у туђој земљи, у страху чак и за свој голи живот, није знао шта да чини. Његов отац беше мртав, његов брат беше му непријатељ, његов таст — сада слепи заробљеник у Бугарској, а његова жена, сада жена некога другог. Његова једина нада остала му је у његовог светог стрица. Због тога он одлучи да се врати у Србију и затражи заштиту свог јединог пријатеља. Сава га заштити од непријатеља и одмах потом га замонаши са именом Јован. Овим чином, у најмању руку, његов живот је постао сигуран.

Његова жена, бивша краљица Ана, убрзо се разочара у свог новог такозваног мужа, напусти га и повуче се у православни манастир, где је живела и завршила свој живот као монахиња.

Политичка група, међутим, која је прогласила Радосављевог млађег брата Владислава за краља, очекивала је Архиепископову сагласност. Људи из те групе су врло добро знали да Сава има за собом народ и да без Саве и народа, нови краљ не би могао седети на своме престолу, већ би лебдео у ваздуху. Сава беше јако огорчен овим насилним и незаконитим поступком. Ипак његов циљ је био да сачува народ и државу од распада. Пошто је спасао Радосављев живот, он се онда не устротиви ономе што се већ догодило и што се није могло исправити. Он мудро удеси женидбу Владислава са Бјелославом, ћерком бугарског краља Асена.¹ Сада беху отворена и трећа врата у Жичи и Владислав беше задњи краљ кога је Сава лично крунисао, упутио, посаветовао и благословио.

После свега овога, уморан и разочаран, Сава се повуче у своју Испосницу у Студеници. Имао је предосећање да је то био његов последњи пут. Тамо, у самоћи, он се обрати Богу чудном молитвом, да му дозволи да умре у туђој земљи. Зашто, ми то не знамо. Можда, као добар психолог, он је мислио да ће његова смрт изван Србије бити најснажнији протест против српске неслоге. Или је, можда, мислио, да би његова смрт у туђини могла да буде бољи чистач савести српског народа и приволети га да боље чува његове законе и учење, као што су неки ранији вођи Балкана чинили.² Или, можда, пошто је био спречен да оствари све оно што је желео да учини за свој народ, он се молио Богу да му дозволи да иде изван Србије и да отуда ради за свој народ.

Највероватније, сва ова три разлога условила су његову чудну одлуку, јер, просветљени ум Савин увек је знао шта је најпотребније да чини за Србе.

1. Савино прорицање поносном цару Теодору у Солуну се обистини. Цар оде у рат против Бугара. Краљ Асен га потуче, ослепи па тек онда му даде своју кћер за жену. То је био један од парадокса времена

2 Ликург, краљ Спарте.

Достојанствена карактеристика истински великог човека лежи у његовој сталној бризи да изабере себи достојног и доброг наследника. Највећи желе да њихови наследници буду још већи од њих. Он, који је изнад сваке величине и достојанства желео да Његови апостоли чине чак и већа дела, него што је Он чинио. /Јов. 14, 12/. Мале душе, са материјалистичким погледом на живот, не маре за оне који ће доћи после њих, мислећи као онај саможиви краљ. „После мене — потоп!“

Сава је годинама био обузет бригом како ће међу својим ученицима наћи најдостојнијег наследника себи, који би био у стању да настави његов рад. Свакако се молио Богу да му у томе помогне и покаже знак

Једнога дана, непознат млади човек дође у Жичу. Он се архиепископовом дворјанину представи и рече укратко свој живот и жељу. Беше дошао из Срема, јер је слушао пуно о светом животу Саве жичког и о тамошњим бројним монасима. Он је био одушевљен причањем народа о надземаљској лепоти тога манастира, животу у њему и чистоти, раду и непрекидном слављењу Бога. Зажели да буде примљен у братство као један од најмањих. Дворјанин га доведе пред Архиепископа. Својим проницљивим духом, Сава у овом човеку позна духовну величину, иако још не развијену, и указа му сву своју љубав. Прими га као искушеника. Касније, Сава је годинама посматрао овог младог човека и врло се радовао што је запазио његово нагло духовно напредовање како у знању тако и у извршавању свих манастирских претешких послушанија. Он га обуче у ризу и даде му име Арсеније. После извесног времена, Сава га рукоположи за ђакона, а потом за свештеномонаха и постави га за старешину Велике цркве у Жичи. На горњем делу зида Велике цркве, Сава направи мали балкон са скривеним прозором, кроз који је, незапажено, посматрао понашање монаха за време богослужења. Арсеније је доказао да је превазишао све остале у читању, проповедању и истрајној молитви. Сава га је по неки пут стављао на пробу пред другим монасима, да би се лично они уверили о Арсенијевој предности над њима. Ево једног примера: Сава је знао да Арсеније живи на хлебу и води, изузев у празничне дане. Једног таквог празника, када је требало да братија добије кувану храну и по чашу вина, Сава успе да стави пред Арсенија чинију густе посне каше и чашу сирћета. Сваки други би се бунио и рекао би да је у питању грешка. Али, Арсеније, незаинтересован за храну, поједе и попи све то без гунђања. Остали монаси су се дивили, а његов учитељ се радоваше. Заиста Сава се радоваше, видећи да је Арсеније отскочио у свим врлинама — изванредан монах и примеран човек. Ипак, Сава беше у своме избору још несигуран, док му Бог не откри да је његов избор уједно био и Божји избор.

После тога открића, Сава позва Арсенија и саопшти му свој план о поновном путовању у Свету Земљу, као и своју намеру да га постави на своје место за архиепископа.

„О, мој свети оче,“ завапи Арсеније, „остави ме на миру. Ја сам грешник и недостојан такве почасти. Преклињем те, поведи ме са собом, јер ја не могу поднети растанак с тобом.“

Чувши ово, Сава му повери: „Бог ми је лично открио да си ти лично изабран за ту дужност. Према томе, послушај Божју заповест!“

После дугог одупирања и са сузама у очима, Арсеније се приклони, рекавши: „Нека буде воља Божја према жељи твоје светости.“

Тада Сава предложи краљу Владиславу да сазове Сабор у Жичи. Када се Сабор састаде, Сава најпре рече краљу у поверењу шта намерава, „да напусти архиепископски положај и да оде и умре у некој страној земљи.“ То је био за краља страшан ударац. Јер он још увек требаше мудру и снажну подршку свога стрица, више него ико други. Вероватно се сећао последњих речи свога оца Стефана: „Моје краљевство није моје, већ мога брата Саве.“ Он беше свестан, какву је невољу и бол нанео своме стрицу својим учешћем у завери против брата Радослава. Стидећи се самог себе и кајући се, он преклињаше светитеља да га не оставља. Али, његов великодушни стриц, без икакве осветољубивости, благо пређе преко свих догађаја и упозна краља о својој намери да напусти положај, уверавајући га у корисност таквог поступка. Што у Жичи беше објављено пре тринаест година, сада беше чврсто устаљено. Српско краљевство је било признато, мађарски краљ умирен и сада пријатељски расположен, а опасност од револуције ради превласти између два брата, беше мирно избегнута, Радослављевим повлачењем у манастир и његовим монашењем. Латински краљ у Цариграду, иако непријатељски расположен према православном краљевству Србије, сада беше немоћан. Стварна пак опасност могла је претити Србији од бугарског краља Асена. Међутим, и ова опасност престаде женидбом Владислављевом са бугарском принцезом. С друге стране, Српска народна црква била је добро организована, манастири беху у пуном замаху на духовном и мисионарском раду а верски и морални ниво народа беше на завидној висини. Набрајајући све ове успехе, Сава, разуме се. није казао да су то све његови успеси, али је то Владислав добро знао, иако му о томе није ништа говорено. Према томе, закључио је Сава, његово присуство није више било незаменљиво, док он може бити од користи својој земљи и ако би био ван ње. Тако се заврши разговор између архиепископа и краља.

По обављеном разговору са краљем, Сава сазва све епископе и упозори их: „Молим вас да држите заувек све што сте видели и чули од мене, то јест, да пазите на своје личне животе, прво покајањем и јачањем вере по законима Господа нашег Исуса Христа, а затим да учите народ поверен вашој бризи.“

Када су, међутим, народне масе сазнале за Савину намеру, да их заувек напушта, плакаху са неутешним болом: „О, ти, наш добри пастиру и учитељу, владико Саво, не остављај нас, своје сирочиће, усамљене, јер ко је као ти, да буде на твоме месту?“ То је заиста био догађај, који је парао срца. И Сава, настојећи да утеши уплакани народ, и сам плакаше исто онако, као што чини отац при растанку од своје вољене деце.

Одмах после тога, на свечаној светој литургији, Арсеније би посвећен за архиепископа од стране Саве и осталих епископа. Нови архиепископ не беше непознат народу и краљу. Нарочито је био поштован и вољен од народа који је посећивао Жичу. За њих је он био достојан Савин наследник. Због тога, кад би објављено да ће Арсеније постати архиепископ, и свештенство и народ повикаше: „Живео на многаја љета најблаженији господин Арссније, архиепископ свих српских земаља!“

Тако независна Српска црква доби свог другог архиепископа, хиротонисаног у Србији, од српских епископа. И ако Арсеније не беше други Сава, он је био први до Саве. Први и најбољи. За наредних тридесет година, он доказа да је био достојан Савин наследник.