Живот Светог Саве

СТЕФАН ПРВИ КРУНИСАНИ КРАЉ

Има дана у историји једног народа који остану неупоредиви и заувек у сећању, као одлучујући у судбини тога народа. Такав дан је био дан Вазнесења Господњег-Спасовдан, 1220. године, Тога дана, први српски архиепископ беше устоличен и први српски краљ беше крунисан у Жичи. Оба ова догађаја имала су подједнаку важност. пуна независност српског народа и цркве од страних држава. Оба ова достигнућа била су дела Светога Саве.

Тога дана, Сава је служио свету литургију у великој цркви „са свим епископима, старешинама манастира и мноштвом свештеника “ Епископи најпре њега уведоше у архиепископски престо. Онда, после великог входа, Архиепископ узе освећену круну и стави је на главу Великом жупану Стефану. После тога стави му и краљевски плашт на рамена. Најзад га помаза светим миром и причести га у олтару. Онда објави „Стефан, краљ свих српских земаља и Приморја“. Народу одушевљењу викаше: „Амин, амин — живео краљ Стефан!“

Потом краљ позва све присутне за трпезу као своје госте. По Савином наређењу, најсиромашнији беху доведени до краља да би примили поклоне и да би се и они могли радовати са свима присутнима.

„Правоверни краљ радовао се као никада пре,“ каже биограф. Радовао се изнад свега величанствености Жиче, која ће учинити његово име пред Богом и пред српским народом бесмртним заувек. Много пута је прилазио ближе цркви да би је боље разгледао и споља и изнутра. Разгледао је сваки кутак и лук до последњег детаља. Изузев Цариграда, таква се црква није могла видети на целом Балкану. У припрати су била живописана два портрета: Један Стефанов а други Радослављев, његовог старијег сина и наследника. Стефанов портрет показује човека лепог изгледа са црном брадом и скупоценом краљевском круном са бисерима и златним кићанкама. Такву круну су касније носили сви српски краљеви и цареви. На тој слици не видимо краљицу, као што смо навикли да видимо у свакој краљевској задужбини. Чак и Немања је живописан у Студеници са својом супругом Аном. Разлог отсутности Стефанове жене на фресци у Жичи је вероватно тај, што је она била римокатоличке вере.

У истој припрати на зиду је било написано краљево име и указ.¹ Укратко, овај напис објашњава повод и разлоге ради којих је краљ сазидао Жичу и набраја дотације за издржавање манастира.

Одушевљен изврсном лепотом Жиче, краљ је био неописано радостан. Биограф каже: „Он се није толико радовао краљевској круни или брилијантном краљевском плашту. Прави узрок његове радости беше Жича и мноштво народа, који се дивио и у њој Бога славио.“²

Стефан је без сумње био дубоко побожан човек. Уопште речено, он је био заиста велики човек, и поред неких људских грешака, које је он раније или касније починио. Он се због ових својих грешака искрено кајао пред својим духовним оцем Савом, и примио опроштај. За њега каже даље историчар: „Немањин наследник, син му Стефан, беше мудар и талентован човек, добро образован у византијском духу. Он беше вешт дипломата и разуман ратник. Без икакве сумње, он је био један од најдаровитијих људи међу свима Немањићима.“³

Следећег дана, Сава је одржао велику беседу са свога архиепископског трона у присуству краља и његових пратилаца. Сава је, као и обично, почео са набрајањем основних принципа хришћанске вере. Он је присутнима упутио следеће речи: „Браћо и пријатељи, децо моја у Господу, чујте речи моје са пажњом и љубављу ради вашег добра.“ Први део беседе беше дубоко теолошки, а други пастирски. После објашњења хришћанске вере најјасније што је било могуће, он говораше о јересима и погрешном учењу, које је ђаво посејао међу Србе, као кукољ по житу. Позва свакога који је пао у јерес да се врати правој вери, говорећи: „Ми ћемо га брзо излечити овом правом вером у Бога!“ На ово дође од присутних громогласан одговор: „Ми верујемо, Владико, како нас ти учиш!“ Онда је Архиепископ затражио од свих присутних да за њим понове три пута православни Символ вере: „Верујем у једнога Бога…“, до краја. Потом затражи од присутних да понављају за њим „Ми прихватамо све васељенске саборе Цркве и све што су они одбацили, одбацујемо и ми, и што год су они проклели, проклињемо и ми. Ми поштујемо Часни крст на коме је био разапет Христос, наш Живот. Ми поштујемо иконе Христа и Његове Пресвете Матере. Ми узимамо свето причешће у оба вида, са чврстом вером, да чинећи тако, ми узимамо право тело и праву крв нашег Спаситеља. Ми поштујемо, исто тако, цркве и иконе светитеља. Ми ћемо се придржавати традиције светих апостола и светих отаца.

Беше то јединствен призор, који се може упоредити једино са догађајима на реци Јордану, када свети Јован Крститељ викаше народу: „Покајте се!“ И сви они који су припадали јересима искрено се покајаше и питаше Саву шта треба да чине.

Краљ Стефан је био веома дирнут. Он је увек мислио о своме млађем брату да је необичан човек, али није никада очекивао да ће Сава заорати тако дубоку бразду.

1. На том истом запису на зиду одређено је да сви будући српски владари треба да буду крунисани у Жичи. Исто тако и да сви епископи и игумани буду тамо посвећивани.
2. Независност српске цркве и државе коју је остварио Свети Сава, брзо је прихваћена од народа с намером, да и цела српска уметност постане независна и својствена. Појавише се оригинална дела из области занатства као и нови стил у српској црквеној архитектури, водећи касније у италијанску ренесансу. Само четрдесет година после Савине смрти, краљ Драгутин /1276-1282/ основа у свом дворцу у Дабру две занатске радње, једну у којој су се ковали сасуди и предмети потребни за олтаре, од злата, сребра, слонове кости, украшени бисерима; и другу за шивење црквених одежди, завеса и прекривача од броката и свиле, везених златом и сребром. Неки од ових предмета били су веће уметничке вредности од византијских. Побожни краљ их је обично делио црквама по Србији, Бугарској, Грчкој, Румунији, Русији, Светој Гори и Палестини.

3 К. Јиречек, — исто.