Живот Светог Саве

ДУХОВНА МОЋ УЈЕДИЊЕНА СА ВЛАШЋУ

Упадљива карактеристика духовног човека јесте његово незадовољство са самим собом. Када је подигнут на високи црквени положај, мимо своје воље, он сматра себе умањеним, скоро кажњеним. У међувремену, Света Гора дала је свакој другој православној Цркви по неколико врло познатих епископа, архиепископа, па чак и патријараха. Ни један од њих, укључујући ту и Саву, није напустио Свету Гору добровољно.

Цар Теодор и патријарх Манојло се показаше веома мудри, искрено желећи добро Српској цркви, што су инсистирали да Сава буде њен први архиепископ. Мајка црква у Цариграду није увек показивала материнску дарежљивост према црквеним провинцијама и није се радо одрицала својих права и власти. Међутим, цар и патријарх у Никеји учинили су то радо и са љубављу, као да су били надахнути Светим Духом. Они су схватили да за џиновски рад треба духовни џин. Сава је заиста искрено одбијао овај положај. Била му је тешка и помисао да се растане од Свете Горе у којој се деценијама припремао, и своју душу обогатио свима тамошњим врлинама, да би била достојна невеста свога небеског Вереника. Ипак, овога се пута његова жеља није испунила и што је било одлучено, није се могло поништити. Тако, вративши се у Свету Гору лађом, његова душа беше прекривена облаком туге.

У Светој Гори Сава беше дочекан са великом радошћу. Хиландар се напуни мноштвом црноризаца из свих манастира, ћелија пештера „сви жељни да приме његов благослов, али тужни што ће се растати од њега.“ Нигде у свету епископ није толико поштован и уважаван као у Светој Гори. Прот лично и сви игумани позваше Саву да служи свету литургију и да рукоположи нове свештенике и ђаконе. Свуда су га поздрављали као свога старог пријатеља и добротвора. Многи од њих су га се још сећали као босоногог дечака, који је помагао свима и свугде. И сви су га знали као најстрожијег аскету, најпрактичнијег старешину и најдарежљивијег сабрата, тако да су заиста били поносни њиме. Јер, ето он, као један од њих постаде архиепископ. Радовало их је и то што је свет на све стране, и поред свих својих слабости, тражио и требао монахе из Свете Горе, и што је поштовао њихову духовну снагу и ценио њихове врлине. Са својим светло-сузним плавим очима, Сава бејаше у дубокој љубави са сваким од ових сатрудника за Божју љубав: увек готов да заплаче, радујући се и тугујући у њиховој радости или тузи. Кад посвршава све што су га молили да учини, он се повуче у своју Испосницу. Тамо, у његовој познатој мрачној ћелији, изненада га обузе неочекивана слабост. Та ћелија у којој је некада својој души правио лествице до неба и у којој је себе обогатио личним знањем и ризницом божанске љубави, сада му постаде Гетсиманија. Осећао се као Адам, када је био изгнан из Раја. У свом очајању, он је чак и Богу замерио вичући:

„Господе мој, имао сам наду у Тебе, а сада си дозволио да паднем тако ниско, раздвајајући ме од светаца Свете Горе. Ја нисам у стању да учиним било шта добро за народ моје земље!“

Господ није напустио свога верног слугу. Једне вечери, Сава се пробуди из лаганог сна, када се пред њим појави Пресвета Богородица и рече му: „Зашто си пао у такво очајање када знаш, да ја посредујем за тебе пред Царем свих, који је мој Син и Бог? Устани, дакле, иди на посао, за који те је Он одабрао. Одбаци све сумње, јер он ће те увек помоћи!“

Оснажен овом визијом, Сава устаде, брзо среди све послове у Хиландару, поведе са собом неке од најспособнијих монаха, достојних да постану епископи, и оде у Солун. У овом великом граду остаде подуже времена, станујући у манастиру Филокалу. Ту отпоче рад са својим ученицима. Преписа Крмчију¹ и друге књиге црквеног права и поретка, као и литургичке књиге. Купи велики број грчких књига, да би биле доцније преведене на српски и велики број црквених одежди, икона и богослужбених утвари. Какав год леп предмет виде у солунским црквама, он погоди уметнике да начине исте такве за Жичу и друге манастире у Србији. На крају, помоливши се на гробу светог великомученика Димитрија, опрости се од солунског митрополита и крену за Србију.

На српској граници дочекаше га његови синовци Радослав и Владислав, Стефанови синови. Велики жупан лежаше болестан, те не могаше доћи. Млади принчеви поздравише стрица са особитом радошћу и поштовањем, поклонивши се пред њим, пољубише му руке и затражише благослов.

Тако, после шест стотина година од почетка примања хришћанске вере, први српски архијереј крочи на српско тле — и то какав архипастир!

1. Преведено буквално, Крмчија значи књига управљања. Она је збирка свих канона и одредаба о вери и дисциплини у православној цркви. Била је употребљавана у свим словенским православним црквама. Сава је комплетирао ову књигу разним допунама из правних књига као што су: Зонарин Синопсис, Фотијев Номоканон и неких делова „Јустинијанових прича“. Савина Крмчија није прост превод, већ добро сређена слободна комбинација најбољих грчких књига тога времена.“ / Павле Поповић. „Литерарни рад Светога Саве“, Братство, Београд 1934. године.