Čuvari srpskih duša

„Niko nema što Srbin imade“ – kaže se u jednoj našoj narodnoj pesmi. A šta mi to Srbi imamo što drugi narodi nemaju? Mi imamo svoje Čuvare, ljude svetitelje, ugodnike Božje, koji neprestano bdiju nad nama, svojom duhovnom decom i potomcima svojim.

Oni, birajući imeđu zemaljskog i prolaznog i nebeskog i večnog, odabraše nebo i večnost. Tim svojim izborom upodobiše se Bogu i On ih darova večnom slavom i večnim životom. Njih sada više nema na zemlji, preseliše se u nebeske dvorove Večnoga cara, ali ostaviše nama, svojim potomcima, svoje zadužbine, svete crkve i manastire, svoja dela i svoja svedočanstva.

Proslavi Tvorac njihova telesa i na zemlji – neraspadljivošću, mirotočenjem i čudotvornim dejstvima kojima se isceljuje svaka bolest, bilo telesna ili duhovna. Duh Svetoga Save, Simeona Mirotočivog, Sv. kneza Lazara, Sv. Vasilija Ostroškog, Sv. vladike Nikolaja, Sv. oca Justina i mnogih naših svetitelja lebdi nad svakim srpskim selom i gradom i svugde na kugli zemaljskoj, gde ih njihovi potomci slave i u molitvama prizivaju.

Oni su uvek tu, blizu, da nam pomognu, da nas izbave od svake nevolje i zla i pokažu nam pravi put, put istiniti i sveti, put pravedni i životvorni. Mi ne smemo zanemariti ova nemerljiva blaga koja nam oni ostaviše. Put svetosavski ne bi trebalo da napuštamo i da srljamo u propast svetske buke, strave i užasa.

Krenimo stazama svetih predaka naših, otkrijmo preko njih istinu i istina će nas osloboditi. Obiđimo sveta mesta u svetoj zemlji srpskoj i odajmo slavu i počast onima koji su je istinski i zaslužili.

U našoj rublici Čuvari srpskih duša predstavićemo srpske svetitelje, njihova žitija, učenja i dela.

Počećemo od Svetog Save, od najvećeg, najdivnijeg srpskog svetitelja, koji ostavi carske dvore i ode da živi monaškim životom.

Predstavićemo i najvećeg srpskog čudotvorca, velikog ugodnika božjeg, svetog oca našeg Vasilija Osrtoškog, koji u pešteri Ostroškoj vekovima zrači i svakodnevno čudotvori, bolesne leči, zdravlje telesno i duševno ljudima daruje. Svojim čudotvorstvom Sveti Vasilije je od Ostroga načinio jedno od najvećih svetilišta pravoslavlja u svetu.

Tu su i dva filozofa, dva doktora nauka, dva svetitelja koji su jedan od drugog udaljeni samo osam kilometara, svetionici koji obasjavaju Lelić i Ćelije, valjevski kraj i čitavu Srbiju. Sve svoje znanje staviše u službu Bogu, sav svoj život predaše Gospodu i on ih proslavi. Pored njihovih miomirisnih moštiju dešavaju se čudesa. Dela koja su ostavili, ne samo nama Srbima, već i celom čovečanstvu, jesu biseri pravoslavne teologije koji će sijati dok je veka i sveta.

I naš dragi i skromni patrijarh Pavle je tu, takođe doktor teologije. Sveti čovek koji nas je uvek upozoravao da treba da budemo ljudi. Njemu su, kao patrijarhu srpskom, trebali svi da služe i svi su to i hteli. On, međutim, to nije želeo. On je služio svima, prvo Bogu kome se zavetovao na poslušnost, a onda i svim ljudima oko sebe – bogoslovima u Pećkoj bogosloviji, narodu Kosova i Metohije, srpskim arhijerejima i srpkom narodu.

Pored ova tri doktora nauka imamo i jednog svetitelja koji od zemaljskih nauka ima samo osnovno obrazovanje, a iz duhovnih doktrorat nad doktoratima – starac Tadej. Naširoko u narodu poznat po svojoj krilatici: „Kakve su ti misli, takav ti život“, starac Tadej važi za jednog od najvećih sprkih duhovnika dvadesetog veka. Smireni molilac Gospodnji kojem je Bog otkrio velike tajne neba i zemlje, a on pokušao da ih prenese nama. Ukoliko sa pažnjom slušamo i čitamo njegove pouke, saznaćemo mnogo o Bogu, o ljudima, o patnji i smirenju, o duhovnim zakonima i o carstvu Božjem.

Jedan princ, jedan čudotvorac, dva filozofa, tri doktora nauka, jedan tajnovidac neba i zemlje. Svi smireni ugodnici Božiji, koje Bog proslavi. Divan je Bog u svetima svojim.