Kako je dobro među dobrima biti

ZAVIST JE PEČAT ANTIHRISTA NA SRCE ČOVEKU

Bog naš došao je među nas da opet dovede u prvobitno stanje one koje je stvorio. On je sve učinio da Ga čovek može razumeti. On je mogao da spase čovečanski rod i drugim načinom, ali čovek kad je pao, sam je poremetio sav unutrašnji umni aparat i onesposobio se za dobro. Potpao je u vlast duhova zlobe, dragovoljno im se predao u zarobljeništvo. Zlo koje postoji Bog nije stvorio. Zlo je od umnih, misaonih duhova koji su otpali od ljubavi božanske, koji su se okrenuli prema svojoj ličnosti i ostali nepokorni; počeli su umovati svoje umovanje, ali ma koliko se svaka umna sila koja nije sjedinjena sa izvorom života trudila da nešto dobro učini i govori, sve što ona radi posoljeno je smradom paklenim, jer je jedino Bog izvor mira i radosti, ljubavi i pravde i dobrote. Sva stvorena bića su ograničena, a ono što je ograničeno nije savršeno; nego im je dato da se usavršavaju. Međutim, pala su; prvo nisu sačuvali svoje dostojanstvo anđeli, pa posle na zavisti tih duhova koji su pali i naši praroditelji Adam i Eva su pali. I evo, i u nama se isto ukotvila ta osobina – paklena zavist. Zavist ne preza ni od čega, i Bogu u lice govori protivno stalno, svuda i na svakom mestu. Bog je sav ljubav, a zavist ne trpi da se dobro nekome bližnjem učini.

Jedan od bogonosnih otaca, prepodobni Nil Mirotočivi (javljao se monahu Teofanu, koji je u 18. veku živeo u njegovoj pešteri) objašnjavao je mnoge tajne iz Carstva Nebeskog. I kaže da je zavist pečat antihrista na srce čoveku. Kako je to za nas strašna stvar! A mi često puta zavidimo bližnjima svojim, čak i svojim najrođenijima nešto zavidimo. I ne obraćamo pažnju na to da se lečimo, da dođemo k sebi.