O globalizmu

Zapanjujuća je činjenica da se u posmrtnoj zaostavštvini  Svetog Nikolaja Žičkog, u jednoj od njegovih beležnica, nalazi rečenica: «Globalism, globalists, oneworlders: GLOBALIZAM, GLOBALISTI, JEDNOSVETAŠI – KAKVA JE RAZLIKA OD KOMUNISTA?»

Žetve Gospodnje

Uvod

U naše vreme izvesne sile ovoga sveta grozničavo rade da zavladaju celim svetom, da zadobiju vasceli svet. Te sile ne bi tako radile kada bi ozbiljno uzele reči Hrista Spasitelja: „Šta koristi čovijeku da sav svijet zadobije a dušu svoju izgubi?“ /Mat. 16, 26/. Ali baš nebrižnost o svojoj duši i stvorila je brigu i krvavi trud tih sila na zadobijanju vlasti nad celim svetom. Briga pak o duši, o krajnjem spasenju svakog čoveka pojedinačno, potisnuta je u zadnji plan i ostavljena prostim „mladencima“, to jest nečujno i neveličavoj masi prostoga naroda. /Mat. 11, 25/. A s potiskivanjem brige o duši, potisnut je i sam Hristos. S potiskivanjem Hrista u pozadinu potisnuto je i carstvo nebesno kao vrhovni cilj ljudskog života, a na mestu toga cilja, Bogom određenog i objavljenog, uzdignuti su zemaljski ciljevi, prvo političko ekonomski pa onda kulturno socijalni, i tako zvani humani. Drugim rečima: mesto Raja nebesnog, obećanog izgnanim i zaslužnim, istaknut je raj zemaljski za sva ljudska bića, /naravno, ako to ikad lično dožive/ bez ikakve razlike i kvalifikacije.

Po planu tih vlastoljubivih sila treba da se izvede uravnanje i ujednačenje svih ljudskih bića na zemlji. A to uravnanje i ujednačenje ne odnosi se samo na hleb nego i na duh, i ne samo na politička prava i kulturu nego i na veru i moral. Pa kako se „neiskazano bogatstvo Hristovo“ /Efes. 3, 8/ u pogledu istine i duha ne dade izjednačiti sa siromaštvom drugih zemaljskih vera i filosofija, to se od strane onih sila bombarduje Hristos sa strašnom žestinom, bilo javno i otvoreno, bilo prikriveno i lukavo. „Vozstani Gospodi da ne preobladajet čelovjeg. /Psalm. 9,19/.

Pri ovakom stanju stvari nije čudo što su se neki hrišćani teško zabrinuli za budućnost svoje svete vere, dok su opet drugi postali ravnodušni prema Hristu, Njegovoj crkvi i svojoj sopstvenoj duši. A najslabiji među njima, pod uticajem silovite lažne propagande, počeli su se priklanjati mišljenju, da Hristos pripada prošlosti, da je pobeđen od svijeta, i da u „novom dobu“ dvadesetog veka ne ostaje čoveku drugo nego da se skloni pod tobož sigurniji krov, bilo nauke ili progresa, kulture, tehnike, demokratije, humanosti, ili neke druge moderne ideje, pokreta ili organizacije. „Koliko samo da se bezbolnije i udobnije proživi kratki vek na zemlji!“ Tako govore kratkovidi, ustrašeni i prevareni.

Brižni pastiri svih hrišćanskih crkava pisali su knjige o ovom predmetu, i neprestano pišu, i neprekidno govore sa predikaonica ili preko radija. Sa bezbrojnim detaljima ukazuju oni na opasnost, u koju je dovedeno Hrišćanstvo naših dana. Sa pohvalnom revnošću oni su uspeli da prestave u jarkim, ali mračnim bojama, bolest sveta uopšte a hrišćanskih naroda na po se, tako da bi mi imali malo ili nimalo da dodamo njihovoj dijagnozi. Niti bi osećali potrebu da i mi uzimamo pero i o tome pišemo.

Ali nas druga jedna nevolja nagoni da pišemo. To je široki kompromis koji mnogi baš od ovih brižnih pastora, sa množinom drugih članova Crkve, prave između Hrišćanstva i „duha ovoga vremena“, koji izvesno nije Sveti Duh Božiji. Svesno ili nesvesno oni stavljaju ne svet u službi Hristu nego Hrista u službi sveta, tj. savremenih ideja i stremljenja, u koje spadaju: radnje na brzom ostvarenju sreće ljudi ovde na zemlji, na sveopštem miru, nametnutom spolja, na rasprostranjenju svetske nauke i kulture, čak i na organizovanju jednoga Sveta, jednog Svetskog Parlamenta, ili Svetske Diktature, jedne Svetske Vojske ili Policije za održanje i odbranu mira, pa čak i ostvarenju rajskog bratstva među svima ljudima, bez obzira da li svi ljudi priznaju jednog zajedničkog Oca nebeskog ili ne, u suprotnosti sa odlučnom izjavom jevanđelista, najbližeg Hristu. /I Jov. 2, 22-23/.

Ovakvim kompromisima negira se apsolutnost Hristovoj veri, stvara se zabuna u dušama hrišćanskog naroda. Gasi se plamen oduševljenja, i raslabljava moral vernih. Pomračava se vizija carstva nebesnoga, koje „nije od ovoga svijeta“, /Jovan, 18, 36/ i narodi se zaslepljuju lažnim predstavama o jednom univerzalnom carstvu od ovoga sveta. Ko nema snage da se diže u visinu, taj se pruža u širinu. I ko ne može da nađe što želi u kvalitetu, traži ga u kvantitetu. Tako i onaj kome je teskobno sa Hristom u kolibi, čini sve da Hristu postane teskobno u svojoj palati. I ovaj ko nije našao mira u samom sebi, ili u svom domu, ili u svom malom narodu, zar će ga naći u krajnjim dimenzijama fizičkog sveta? Tim pre što je smrt svakoga od nas blizu a Sudija pred vratima.

Eto zbog ovakvih revnitelja, koji revnuju „ali ne po razumu“, mi se latismo pera, da im, s Božjom pomoći, izložimo, kakva je od starine do danas vera Pravoslavne Crkve o apsolutnosti i svedovoljnosti Hristovoj za spasenje ljudi. Da izređamo bar nekolike pobede koje je Hristos kroz devetnaest; vekova do sada odneo nad svetom, i nezadržano odnosi. Da pokažemo, da Hristos ne samo nije zastareo, nego da svet stari, a On je uvek „isti juče i danas i na vek veka“. /Jev. 13, 8/. Večito mlad i večito pobedonosan. Njegove pobede mi smo nazvali Žetve Gospodnje shodno jevanđelskim parabolama o njivi, semenu i žetvi.