Šta je Hristos pisao po prašini

Hodite da prisustvujemo jednom veličanstvenom prizoru, da bi se naučili. Da bi se naučili i da bi razumeli, deco Božja, ko je izvor radosti neiskazane, one radosti, kojom su se radovali apostoli i mučenici Hristovi.

Hodite i vi, grešnici, jer se to najviše tiče vas. Hodite pred jezik, koji vas ne osuđuje; hodite pod ruku koja vas miluje; i pred oči koje plaču za vama. Hodite pred cara svi vi kljasti i ubogi duhom, da vam On dodeli besmrtna plemstva; da vas obuče u carsku porfiru; da vam stavi vence carske na glave; da vas postavi pokraj sebe za trpezu zajedno s anđelima Svojim svetim. Hodite i čujte i vidite, kako On Svemilostivi, postupa sa grešnicima, — da bi radost obasjala srca vaša.

Jednoga jutra seđaše blagi Gospod pred hramom u Jerusalimu, i hranjaše gladne duše ljudske Svojom slatkom naukom. I mnogi narod beše se sabrao oko Njega /Jov. 8, 1/. O radosti večnoj govoraše Gospod narodu, o radosti večnoj pravednika u večnoj domovini na nebesima. I narod se slađaše Božanskim rečima kao medom. I gorčina mnogih ogorčenih duša, i zloba mnogih ozlobljenih, iščezavaše kao sneg pod jarkim suncem. I ko zna kako bi dugo trajao taj prekrasni prizor mira i ljubavi između neba i zemlje, da se ne dogodi nešto iznenadno. Čovekoljubivi Mesija nikada se ne bi osetio umoran u poučavanju naroda, niti bi bogoljubivi narod ikada osetno sustao od slušanja lekovite i čudesne mudrosti.

Ali se dogodi nešto grozno, varvarsko, svirepo. I to nešto, naravno dođe onda, kao što i danas najčešće dolazi, od književnika i fariseja. Kad god se narod naslađavao mirom i harmonijom s Bogom svojim, tu su uvek oholice književničke i farisejske, žalosne vođe, da sa svojim đavolom naruše taj mir i unesu svoju bezobraznu dreku u tu božansku harmoniju, nerazumljivu i nedragocenu za tupe i jevtine njihove duše.

Šta učiniše, dakle, književnici i fariseji? Da ne pobediše neku silnu vojsku? Ili da ne uhvatiše nekog harambašu razbojničkog? Ništa od toga. Nego dovukoše jednu bednu ženu grešnicu, uhvaćenu u preljubi, dovukoše je s triumfalnim ponosom i drekom zaglušujućom. Staviše je pred Hrista i viknuše: Učitelju, ova je žena uhvaćena sad u preljubi, a Mojsije nam u zakonu zapovjedi da takve kamenjem ubijamo; a ti šta veliš? A ti šta veliš?

Tako predstaviše stvar neizvikani grešnici, lovci tuđih grehova, veštaci u zamotuljavanju svojih rana. Preplašeni narod rastupi se u dve lese, i dade mesto svojim starešinama, da teraju svoju zlovolju. Neki se od straha razbegoše. Njihovi nervi nisu mogli podnositi ovu jezivu tuču posle onakog blagog vremena. Jer Gospod govoraše o životu i radosti, a ovi drekavci drečahu o ubistvu. Dokle Gospod sejaše radost i veselje u sva srca, i seme rastijaše kao na dobroj zemlji, dotle narodni prvaci, prvaci u vlasti i u bezobrazluku, udarahu kao gradobit po tom usevu.

Bilo bi umesno pitanje: zašto te starešine, kao čuvari zakona, nisu sami kamenovali onu ženu; zašto su je izvodili pred Isusa? Zakon Mojsijev davao im je pravo na to /III Mojs. 20, 10/. Valjda bi to bila prva grešnica, kamenovana njihovim rukama! Ili prva krv prosuta na tlu njihovome! Koga bi to u te dane iznenadilo? Ili ko bi se bunio? Niko, niko. Baš niko. Ko se danas buni, kada se izvrši smrtna kazna nad nekim zlotvorom? Mojsijev zakon stavio je telesni greh, greh preljube, u red zločina koji se kazne smrtnom kaznom. Zašto, dakle, starešine jevrejske dovedoše onu ženu grešnicu pred Gospoda? Ne zato da bi izdejstvovali od Njega ublaženje kazne ili pomilovanje; zaista ne to. Nego ju dovedoše sa smišljenim paklenim planom, da Gospoda uhvate u reči, protivnoj zakonu, pa da i Njega okrive. Po svojoj pokvarenosti oni nisu išli za tim da smanjuju zlo u svetu nego da ga povećavaju. Jednim udarom oni su hteli ubiti dva života, i žene prestupnice i Hrista. Težina je akcenta njihovog na onom pitanju: a ti šta Veliš?

A ti šta veliš? Zašto Ga pitaju, kad je Mojsijev zakon jasan? Jevanđelist, koji opisuje ceo ovaj događaj, objašnjava njihovu nameru ovim rečima: ovo pak rekoše kušajući ga da bi ga imali za što okriviti. Oni su već više puta dizali ruke na NJ, da Ga kamenuju, da Ga ubiju, ali im se On izmicao, ili se bojahu naroda, jer ga narod držaše za proroka. No sada su ulovili zgodnu priliku, da ostvare svoju želju. Tu baš pred hramom Solomonovim, u kome se čuvale tablice zakona u kovčegu zaveta pod senkom krila heruvimskih, i tu pred ogromnim brojem naroda treba On, Hristos, da se izrekne protiv Mojsijeva zakona, i onda je njihova svrha postignuta. Oni bi onda kamenjem ubili Hrista i ženu grešnicu. Čak bi radije kamenovali Njega nego nju, kao što su docnije pred Pilatom radije glasali za oslobođenje razbojnika Varave nego Hrista.

Zar ne vidite sada jasno, kakav se taman i gradobitan oblak nadneo beše i nad grešnicom i nad Bezgrešnim? Svi prisutni očekivali su jedno od dvoga, na ime: ili da će Gospod osloboditi grešnicu po Svome milosrđu, i time poreći zakon, ili pak da će odobriti zakon i reći: činite onako kako zakon piše, i time poreći Svoju zapovest o praštanju i milosrđu. U prvom slučaju bio bi i On osuđen na smrt, u drugom pak bio bi ismejan i porugan. Možda je u onoj gomili bilo i takvih, koji su s pritajenim dahom očekivali od Isusa nešto treće, veliko i nepoznato. To su mogli biti oni, koji su prisustvovali i ranijim kušanjima Gospoda od strane zlobnih i tupoumnih starešina. Opet su to oni isti kušači, opet ona ista lovačka družina, koja se zanimaše lovljenjem tuđih greha u svoje mreže, opet oni isti krvoloci, kojima krv proročka beše slađa od svake krvi grešničke. A ti šta veliš?

Kada kušači postaviše pitanje: a ti šta Veliš? nasta tajac. Nasta tajac među sudijama grešne žene. Nasta tajac u sabranom narodu naokolo. Nasta tajac bez disanja u duši žene grešnice. Silan tajac nastaje u velikim cirkovima, gde ukrotitelji zverova izvode ukroćene lavove i tigrove i komanduju im razne pokrete, radnje i stavove, prema svojoj volji. Samo što pred nama ovde ne stoji nikakav ukrotitelj zverova nego ukrotitelj ljudi, jedna dužnost mnogo teža od one. Jer je često mnogo teže ukrotiti podivljale od greha nego li divlje po prirodi.

A ti šta veliš? Pred belokamenim hramom stajao je Onaj koji je veći od hrama. Ceo trg bio je kao patosan ljudskim glavama, sve glava do glave, sve tajac do tajca, i sve oči upravljene u Njega. Niko u celoj toj nepreglednoj masi naroda nije mogao ni slutiti, da odgovor koji On bude dao u tome času, na tome sunčanom danu, pred hramom premudroga cara, pokraj jednog bednog i grešnog ljudskog stvorenja, koje je trebalo kroz nekoliko minuta biti kamenjem skrhano i smrvljeno i pretvoreno u jedno blato od krvi i mesa  niko, velim, nije mogao ni slutiti da će Njegov odgovor imati takav zamašaj u vremenu i prostoru, kakav je imao. Niko nije mogao slutiti, da će se taj Njegov odgovor posle devetnaest stoleća ponavljati s poštovanjem, divljenjem i radošću u ovome našem gradu, kao i u Carigradu, u Rimu, u Londonu, u Njujorku u Tokiju i po svima krajevima sveta. Samo je On jedini znao. Samo je On znao, da svi Njegovi slušaoci nisu prisutni na tom mestu i u tom času. Samo je On znao, da će Njegov tadašnji odgovor biti slušan i ponavljan u jednome današnjem hrišćanskom pokolenju u dvadesetom veku od pet stotina miliona ljudskih duša. A gde su tek ostali milioni, ostale miliarde hrišćana, koji pre nas to slušaše i ponavljaše? Gde li i još sve ostale milijarde, koje će posle nas to slušati i ponavljati? Samo je On, Sveznajući, znao, da Njegov tadašnji odgovor ima da bude moralni ustav kolenima i plemenima i narodima do skončanja vremena.

Jedan trenutak Gospod je ćutao. Mislio je gledajući u zemlju. Jer stoji napisano, da ne gledate na njih, na Svoje nenavisnike i iskušače. Nego ćutaše i mišljaše. Njegov način mišljenja nije bio sasvim jednak našem načinu mišljenja. Njegovo mišljenje bilo je gledanje — gledanje duhom. On je duhom gledao u skrivene tajne bića, u tajne stvari, u tajne ljudskih duša, u visoke tajne nebesa, u duboke tajne zemlje, u daleke tajne vremena i prostranstva. Ja verujem, da je On u tom trenutku video i nas, okupljene u ovome hramu danas, da čujemo i opišemo događaj onoga trenutka. Kad je sve video, sve prozreo, sve krajeve istorije stvorenoga sveta dosegao, u jednoj duhovnoj viziji, odgovor je bio gotov. A ti šta veliš? još jednom navaljivahu na NJ lica zlobom zažarena i iskrivljena.

Tada se Ustavotvorac morala i vladanja ljudskog sagnu k zemlji, zaravna šakom prašinu i prstom pisaše po zemlji. To je ono treće, neočekivano, iznenadno, dramatično do najvećeg stepena. Šta to pisaše Gospod po prašini? Jevanđelist je to prećutao i nije zapisao. Suviše je to odvratno i gnusno, da bi se zapisalo u Knjigu Radosti. No da je Gospod pisao nešto strašno, jasno je iz naglog obrta stvari posle toga pisanja. Ali ako Jevanđelist nije hteo da nam saopšti, ostao nam je nagoveštaj o tome u narodnom predanju. I iz tog predanja mi saznajemo, šta je Gospod pisao tada prstom po prašini. Pisaše on nešto neslućeno i poražavajuće za one starešine, tužioce žene grešnice. Njihova najskrivenija bezakonja javljaše On prstom po prašini. Jer ti lovci tuđih grehova i sudije javnih grešnica i izvikanih grešnika behu veštaci u skrivanju svojih grehova. No zalud skrivati nešto od očiju Onoga koji sve vidi, i čije je znanje viđenje.

M/ešulam/ je poharao blago crkveno — pisaše prst Gospodnji po prašini;

A/šer/ je učinio preljubu sa ženom brata svoga;

Š/alum/ se krivo zakleo;

E/led/ je udario svoga roditelja;

A/mariah/ je prigrabio imanje udovičko;

M/erari/ je učinio sodomski greh;

J/oel/ se klanjao idolima.

I tako redom pisao je po prašini strašni prst pravednoga Sudije. A oni, kojih se to ticalo, nagnuti čitahu napisano s neizrecivim užasom. Gle, njihova najveštije skrivena nedela, kojima se gazio zakon Mojsijev, bila su Njemu znana i evo sada pred njihovim očima napisana. Na jedanput su njihova usta zamukla. Drski hvalisavci svojom pravdom i još drskije sudije tuđe nepravde stajali su sada nemi i nepomični kao stene u zidovima hrama. Od straha su drhtali. Jedan drugog nisu smeli u oči pogledati. Na ženu grešnicu nisu više ni pomišljali. Mislili su samo na sebe i na svoju smrt, koja je bila ispisana u prašini. Nijedan jezik više nije se mogao pokrenuti da izreče ono dosadno i lukavo pitanje: a ti šta veliš? Gospod ne veli ništa. On nije rekao ništa. On se gadio, da Svojim prečistim ustima izreče njihove grehove. Zbog toga je i pribegao pisanju po prašini. Ono što je tako prljavo zaslužuje samo da se napiše po prljavoj prašini. Drugi razlog, zbog čega je Gospod pisao po prašini, još je veći i čudesniji. Ono što se po prašini piše, brzo se briše, i ne ostaje. A Hristos nije ni želeo, da njihove grehove objavljuje svima i svakome. Jer da je to hteo, On bi ih iskazao pred celim narodom; i okrivio bi ih, i doveo bi ih do kamenovanja, shodno zakonu. Ali On, nezlobivo Jagnje Božje, nije smišljao osvetu ni smrt njima, koji su Njemu smišljali hiljadu smrti, i koji su više želeli Njemu smrt nego sebi večni život. Gospod je hteo samo da ih uputi da misle na sebe i na grehe svoje. Hteo je, da ih opomene da pod teretom svojih bezakonja ne budu oštre sudije tuđih bezakonja; i da kao gubavi od greha ne žure da budu lekari tuđe gube; i da kao mračni prestupnici ne guraju se da budu vođe drugima. To je sve što je Gospod hteo. I kad je to završio, prašina je opet bila zaravnata, i pisanje se izgubilo.

Posle toga uspravi se veliki Gospod naš i blago im reče: koji je među vama bez grijeha neka najprije baci kamen na nju. Kao kad bi neko oduzeo oružje od svojih neprijatelja pa onda im rekao: sad pucajte! Maločas ohole sudije žene grešnice stajahu sada obezoružani i kao krivci pred Sudijom, nemi i nepomični. A blagi Spasitelj ponovo se saže, i opet pisaše nešto po zemlji. Šta sada On pisaše? Da li nabrajaše i druge skrivene zločine njihove, te da im ne bi dao za dugo otvoriti zamrznuta usta? Ili pak pisaše, kakvi treba da budu starešine i vođe narodne, da bi ih priveo k savesti? Nije nam nužno ovo ispitivati. Glavno je da je On Svojim pisanjem po prašini uspeo da izvede tri stvari: prvo, da oluju, koju protiv Njega behu digle starešine jevrejske, razbije u ništa; da u okorelim dušama njihovim probudi umrtvljenu savest — bar trenutno; i treće, da spase grešnicu od smrti. Jer se veli za starešine: a kad oni to čuše, i pokarani budući od svoje saveti izlažahu jedan za drugijem od starešina do pošljednijeh: i osta Isus sam i žena stojeći na srijedi.

Trg pred hramom Solomonovim bio je na jedanput ispražnjen. Na njemu nije ostao niko osim njih dvoje, koje starešine behu obrekle na smrt  grešnica i Bezgrešni. Žena je stajala a On je još bio sagnut. Nigde nikoga izvan njih dvoje. Svuda tišina i tajac. Na jednom se Gospod opet ispravi, pogleda oko Sebe i ne vide nigde nikoga do samo ženu. Ženo, reče joj, gde su oni što te tužahu? Nijedan li te ne osudi? Zna Gospod, da ju nijedan nije osudio, ali htede ovim pitanjem da ohrabri ženu, da joj srce podigne i dušu oživi, da bi jasnije čula i shvatila ono što će joj On po tom reći. Kao što iskusan lekar najpre ohrabri bolesnika, pa mu onda pruži lek. Ni jedan li te ne osudi? Tada žena odreši svoj jezik i odgovori: Nijedan, Gospode. Ove reči izreče ono bedno stvorenje koje malo čas nije imalo nade, da će ikada više reč progovoriti, stvorenje koje valjda prvi put u životu oseti struju prave radosti. Dotle je ta grešnica znala samo za bol i uživanje, misleći samo o uživanju, to jest o tome što dželepu pripada. A sada je osetila radost, to jest nešto što pripada ljudima i društvu ljudskom.

Najzad reče blati Gospod ženi: Ni ja te ne osuđujem, idi, i od sada više ne griješi. Kada vuci odustaše od svoje žrtve, to naravno ni pastir ne poželi smrt ovci svojoj. Samo treba znati, da Hristovo neosuđivanje znači daleko više nego ljudsko neosuđivanje. Kada ljudi ne osuđuju tebe za tvoj greh, to znači, da ti oni ne dodeljuju kaznu za greh, ali ostavljaju greh tvoj s tobom i u tebi. A kad Bog ne osuđuje to znači, da ti On oprašta greh, i vadi ga iz tebe kao gnoj, i čini dušu tvoju čistom. Otuda Hristove reči: ni ja te ne osuđujem znače isto kao i reči:

Opraštaju ti se gresi tvoji. Idi, kćeri, i od sele više ne griješi.

Evo radosti neiskazane! Evo radosti od istine, jer Gospod otkri istinu zabludelim. Evo radosti od pravde, jer Gospod učini pravdu. Evo radosti od milosti, jer Gospod pokaza milost. Evo radosti od života, jer Gospod sačuva život. Ovo je Ev-angelije Hristovo, ovo Radosna Vest, ovo Nauka o Radosti, ovo jedan list Knjige Radosti.

Ali ko hoće da okusi ovu radost, nepoznatu faraonu misirskom i ćesaru rimskom, taj mora odustati od grešenja. Jer greh je uzrok žalosti i umrtvitelj radosti. Naročito je opasan greh telesni, koji beše učinila ona žena grešnica. Šta je to telesni greh? To je onaj greh, koji stavlja sebi u službu sve ostale grehe: i krivokletstvo, i klevetu, i grabež, i paljevinu, i prezrenje roditelja, i ubistvo, i odricanje Boga i najzad samoubistvo. Ko čini telesni greh taj ne poštuje svoje telo i ne poštuje Boga, Stvoritelja tela. Postoji li takav lud car u svetu, koji bi svoja najskupocenija kola upotrebio za vožnju đubreta? I tela su najskupocenija kola, koja je Bog sazdao na zemlji i od zemlje, da se u njima voze carska deca, carske duše. Ko čini telesni greh, taj po ludilu svome upotrebljuje ta skupocena kola za vožnju đubreta.

U istini telesni greh je ludilo. Lud je onaj, ko kroz taj greh misli dostići radost, jer taj greh donosi sobom najcrnju žalost. Odkako je satana uneo taj greh među ljude, on je uvek i za uvek donosio ljudima samo propast, bolezanju i smrt. Najtajniji od svih grehova on je najužasniji od svih i u svojim posledicama on je najjavniji od svih. Kad bi se pred vašim očima otkrile duše onih, koji drže taj greh u sebi, vi bi se zgrozili. Vi bi videli kljaste i bogaljaste duše, kakva nikad ne mogu biti tela u ovome svetu. Kako bi takve duše vređale pogled vaš svojom nakaznošću! Kako bi odavale nepodnošljiv miris! Bog neka vas sačuva od toga greha, deco Božja, od te smrtonosne žalosti. A vi koji ste zgrešili pohitajte pred noge prečistoga Hrista, kao ona pokajnica, da vas On očisti od gube, On jedini, koji može i hoće. U Njemu je istina, u Njemu je pravda, u Njemu je milost, u Njemu je život. Od Njega dolazi radost, a ne od krvi i kostiju, što postojano umire i truli i što postaje najzad blato gadnije od svakog blata, zbog čega se i ne drži na zemlji nego pod zemljom. Ali tom žalosnom blatu Stvoritelj dade čast, da se iz njega rađaju carevi i proroci i sveštenici i pesnici i mudraci i časni radnici. Zaista ludilo je izvrtati cilj koji je Tvorac tela namenio telu. Ludilo je ponižavati još više ono što je već sudbom i građom svojom dovoljno poniženo. Ludilo je gasiti u sebi luču božanske celishodnosti a upaljivati smradni katran pakosne strasti. To ludilo, što ga proizvodi telesni greh, ruši brak, ubija ljubav, čini nejaku decu siročićima kod živih roditelja, stvara zlu krv između braće i prijatelja, prevraća čast u beščašće i ugled u poniženje, izlaže mudrace podsmehu, obara snažne, lomi zdrave, umnožava jektičave, puni i prepunjava duševne bolnice, gasi ognjišta, raspiruje mržnju, puni groblja samoubicama, preopterećuje sudove, prepunjava tamnice, podiže ratove, obara prestole, čini prestonice pomijarama, mermerne palate domovima tuge i žalosti, narod ništavnim žabljacima, države oborima stada satanskoga. To ludilo nije namenjeno vama, deco Božja. To je namenjeno otpalom od Boga đavolu i njegovom stadu. Vama je namenjeno carsko dostojanstvo u besmrtnom carstvu Cara Boga. Za vas je pripremljena radost — radost neiskazana, kojom se raduju anđeli na nebesima i svete duše na zemlji. Amin! Amin!