Žitije Svetog Vladike Nikolaja

Nikolaj je ugledao ovaj Božji svet u zoru 23. decembra (po starom kalendaru) 1880. godine, na Tucindan i na praznik Svetog Nauma Ohridskog. Rodio se u malenom ali «Božjem selu Leliću», kako ga je sam nazvao, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, behu prosti zemljoradnici, ali dobri i pošteni ljudi i pobožni hrišćani, naročito majka. Uskoro po rođenju oni svoje prvo po redu ali slabašno čedo prosvećuju svetim krštenjem davši mu ime Nikola. Krštenje je obavio poznati pop Andrija u manastiru Ćelijama, tadašnjem parohijskom hramu sela Lelića.

U domu svojih roditelja u društvu sa ostalom decom (bilo ih je devetoro, ali su ostala deca umrla i izginula u ratu, pa je na kraju ostao samo Nikola), mali Nikola je jačao telom i duhom, primajući od svoje pobožne i svete majke prve pojmove o Bogu i veri pravoslavnoj. Često ga je ona vodila za ručicu u manstir Ćejile, udaljen od njihove kuće četiri-pet kilometara na molitvu i pričešće. Ti prvi utisci o Bogu, Božjem hramu i molitvi, koje je on žudno upijao sa usana svoje majke, urezali su se neizbrisivo u mladu detinju dušu.

Svoje obrazovanje mali Nikola otpočeo je u Manstiru Ćelijama, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko «da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati» pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i «školovanog» čoveka. No Božje Proviđenje je imalo drugi i nesumljivo bolji plan o malom Nikoli. To kao da je i Nikola projavljivao, pokazujući još od prvih dana svoju izuzetnu darovitost i revnost u učenju. Ostalo je predanje da je Nikola za vreme školskog odmora, dok su se druga deca igrala i predavala nestašlucima, povlačio se u skriveni kutak manastirske zvonare i tamo «odmor» provodio u prilježnom čitanju molitvi.

Njegovu izuzetnu revnost i darovitost zapazio je njegov učitelj Mihajlo Stoparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao ubedljivo najbolji đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme.

Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio «sitan» i nije imao dovoljan obim grudi. Svakako da je i to bilo delo Promisla Božjeg, koji je Nikolu upućivao drugim putem – da bude vojnik Nebesnoga Cara, a ne zemaljskoga. Jer odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde bude i primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje.

Kao učenik Bogoslovije bio je nenadmašan kroz svoje školovanje, njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat kako od Boga dane mu prirodne inteligencije, tako i njegovog istrajnog i sistematskog truda i rada. Znao je koliki je greh zakopati Božiji talenat u zemlju, te se neumorno trudio da dati mu talenat umnoži što je moguće više. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od uopšte obrazovnog i svetskog kulturnog značaja. Do svoje dvadesetičetvrte godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u Bogosloviji bio zapažen svojim orginalnim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Svojim govorničkim darom mladi Nikolaj zadivio je i svoje kolege učenike i svoje profesore u Beogradskoj Bogosloviji. Naročito svojim govorom na maturskom oproštajnom ručku u manastiru Rakovici 1902. godine.

Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je teško živeo i, zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane, dobio je škrofule, od kojih je godinama patio. Po završetku Bogoslovije, učiteljevao je kraće vreme u selima Dračiću i Leskovicama više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje našeg srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je po savetu lekara, provodio na moru tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u Bogosloviji pomagao je poznatom proti Aleksi Iliću u uređivanju lista «Hrišćanski vesnik», u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove.

Posle toga Nikola bude izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. On izabere tada rađe studiranje u Evropi, na Starokatoličkom fakuletu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svuda je žedno sabirao znanje i tako stekao najšire i najbolje obrazovanje svoga vremena. Duhom svojim on se nadnosio i nad tajanstvenom mudrošću dalekog istoka, uranjao u sveštene i filosofske knjige drevne Indije. Sve sabrano znanje iz mnogih izvora sažeo je i preradio u sebe. U svojoj dubokoj i misaonoj duši i onda, sa svojstvenom mu orginalnošću, iznosio na javnost i predavao drugima. Otuda i najmanji njegov spis, svaka njegova usmena i pismena reč, otkriva neobično retku erudiciju i misaonost. Takvu bogatu riznicu znanja i mudrosti mogao je da sabere i orginalno izrazi samo jedan zaista genijalan um i pamćenje.

Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj dvadesetosmoj godini, krunisao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom «Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve». Može se reći da je sav njegov potonji život prolazio u znaku krsta i Vaskrsenja Hristovog. Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremio doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom i obradio («Filosofija Berklija»).

Vrativši se iz Evrope Nikolaj se u jesen 1909., teško razboli od dizenterije. U bolnici je ležao oko šest nedelja, ali je tada govorio: «Ako je moja služba Gospodu potrebna, On će me spasiti». Tada je sebi dao reč da, ako ozdravi, zamonašiće se i tako služiti Bogu i svome narodu i Crkvi. Kao već poznati doktor teologije i filosofije, on se zaista uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20.12.1909.), stavljajući svecelog sebe, svo svoje znanje i sposobnosti u službu Bogu i svome srpskom narodu.

Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostificirati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Komisija pred kojom je polagao, po rečima jednog njenog člana, «slušajući njegovo izlaganje o Hristu, ostala je zapanjena, i niko ga ni jedne reči više nije upitao». Ipak, pre nego što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od Mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznavajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo – studiju «Religija Njegoševa».

Kao suplent Bogoslovije Svetog Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao sav stati i ostati u okvirima Bogoslovije. Zidovi učionice bili su tesni za njega. On zato počinje da piše, govori i objavljjuje. Mladi i učeni jeromonah počinje sa sjajnim besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života ali na način ne viđen do tada i zato potresajući inteligenciju tadašnje Srbije. Istovremeno Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: O Njegošu. o Ničeu i Dostojevskom, i na druge filosofsko-teološke teme.

Svojim snažnim religizno-crkvenim i nacionalnim istupima u javnom životu ondašnje demokratske i slobodarske Srbije, Nikolaj je izazvao poštovanje i divljenje kod mnogih, ali nije već tada bio ni bez neprijatelja i zavidnika. Ne samo cela Srbija i Beograd, nego i ostali jugoslovenski krajevi govorili su tada o mladom jeromonahu i učenom besedniku Nikolaju. Tako je godine 1912. pozvan u Sarajevo na proslavu lista «Prosveta» gde je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i upoznao se sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugim. Poznate su tada njegove reči da su «svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni», što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Kako tvrdi Dedijer (u delu «Sarajevski atentat»), na Nikolajevim «Besedama pod gorom» Mladobosanci su se zaklinjali kao nad Jevanđeljem.

Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kad uskoro malena Srbija stupi na golgotski put ratova za oslobođenje i ujedinjenje srpskog i ostalih jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova od 1912. do 1918. godine Nikolaj živo i aktivno učestvuje. On ne samo da budnim okom i dušom prati razvoj događaja, na bojištu i u pozadini, drži odgovarajuće besede i krepi i teši narod u nadčovečanskim borbama i ratnim stradanjima, nego i sam lično u svemu tome učestvuje kao dobrovoljac i pomoćnik postradalima u ratu, u bolestima i siromaštini (svoju je platu ustupio državi sve dok rat traje). Njegovi tadašnji govori (besede «Iznad greha i smrti») mogu se porediti sa Periklovim govorima u drevnoj Heladi, govorenim u slavu palih za otadžbinu.

Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu. Mada je imao ne malo kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz «Hrišćanskog vesnika» zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u srpskoj crkvi) i takva je ostala do kraja života. Proročki duh ovog apaostola i pastira nadilazio je visoko svoje protivnike i zavidljivce, bez kojih istina nije bio do kraja života pa ni danas. Međutim Nikolaj je uvek rado i lako praštao.

Aprila meseca 1915.godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do kraja 1919.godine). U cilju rada na nacionalnoj stvari srpskoj i jugoslovenskoj. Sa svojstvenom mu mudrošću i rečitošću, koristeći i svoje znanje jezika i popularnost. Nikolaj je svojim zapadnim saveznicima prikazao Golgotu Srbije, govoreći i o manama srpskog naroda, koje je Austrougarska proraganda preuveličavala, ali i o vrlinama srpske duše, koje su neprijatelji prikrivali. On je po Americi i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: U crkvama, univerzitetima, hotelima, i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915.godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog načelnika armije) da je «Otac Nikolaj bio treća armija» za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava, i od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao.

Po završetku rata dok je još bio u Engleskoj izabran je (12/25. marta 1919.) za episkopa Žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920. premešten na Ohridsku episkopiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku gde je svuda imao veoma plodnu delatnost o čemu postoje bezbrojni dokumenti i svedoci. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na svepravoslavnim konsultacijama.

Naročito treba istaći Nikolajev pastirski duhovni rad u Ohridu i Bitolju, a zatim i u Žiči gde će biti vraćen 1934. godine po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop Ohridski i Žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške).

Posebno je na vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid kolevka slovenske pismenosti i kulture na Balkanu – «ovaj svešteni grad, sa svojom velikom plodotvornom prošlošću i dosta skučenom sadašnošću», kako je sam vladika govorio. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija sa svojim svetinjama i svetim podvižnicima. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio pobožni Ohrid i susedna mu Sveta gora, koju je Deda-vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta Gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega poslednji i trajni pravoslavni uticaj. Može se s pravom reći da se upravo ovde i sada u Nikolaju desila duboka i korenita unutrašnja promena, koja se od tada izržavala i vidljivo i bila je neposredno zapažena od prostih i pobožnih ljudi. Ovaj se duhovni prelom ogledao i spolja u svemu: u Nikolajevom govoru, ponašanju, čak i odevanju. Ranije mladi jeromonah dr. Nikolaj Velimirović nastojao je da oko sebe sve impresionira, privuče i očara. Obučen u blistavu mantiju, negovane kose i ponašanja, rečit i raskošan u govorništvu to je bio Nikolaj iz «preoohridskog» perioda. Takvoga ga vidimo u «Rečima o Svečoveku», jednoj od retko umnih i dubokih knjiga novijeg Srpstva, ali mahom samo misaonoj i filosofskoj, no još uvek nedovoljno duhovnoj i pravoslavnoj, kakva su njegova dela iz Ohrida i Žiče pa nadalje (Omilije, Ohridski prolog, Misionarska pisma). Takav je i sav njegov dalji pastirski i duhovni rad sa pravoslavnim narodom, bogomoljcima i monaštvom.

U ovom drugom periodu svog života Nikolaj otura od sebe i svog naroda razne oblike tuđinštine i površnog zapadnjaštva. Njega u celini obuzimaju i prožimaju tople struje Pravoslavlja, oduševljava ga i pleni prekrasni i spasonosni lik Hristov i crkveno-narodna delatnost Svetog Save. Svetska slava mu postaje ništavna, ljudske pohvale otužne, preterano negovan književni izraz liči mu na praznoslovlje, a svetsko mudrovanje na duhovno uboštvo i prosjaštvo. Ovo ne znači da se Vladika «uprostačio» nego da se produhovio i pojednostavio.Za njega Hristove reči: «Ja sam Put, Istina i Život» postaju sve i sja. On se od svega okreće sebi i svome bogožednom narodu. U njemu se zbiva istinski unutrašnji preporod, novo rođenje i začetak svetog žitija. Hristos je onaj koji njega i duše oko njega iznova preporađa. Od Nikolaja genija započinje Nikolaj svetitelj. I upravo je to bilo ono što je ljude njemu privlačilo i oko njega okupljalo i držalo. Na žalost ni tada Nikolaj nije bio bez čestih neprijatelja, klevetnika i podmetača. No on je i tada kao i kasnije, sve to prevazilazio svojim otvorenim i jasnim življenjem i delanjem pred licem Božijim i licem svoga naroda.

Možda bi, bez ovog ohridskog i žičkog preloma Nikolaj ostao samo veliki i usamljeni genije u našem narodu, kao bor u planini bez premca i takmaca. Nikada ne bi postao narodni «Deda-Vladika», «Sveti Deka» – Novi Srpski Zlatoust. Zlatoust ne samo po reči i besedništvu, nego i po delanju i pastirstvovanju, po apostolskom i martirskom svedočenju Hrista radi. Nikolaj je, kao nekada Sveti Sava polako postajao svetla i sveta savest čitavog Srpskog naroda, i za svoje i za buduća pokoljenja. Jer, Srpski verujući narod je nesumljivo primio i usvojio Vladiku Nikolaja kao svoga duhovnog vođu, kao Božijeg proroka i svetitelja, i niko ga iz verujuće narodne duše i srca neće istisnuti ni izbrisati. A što se tiče izvesnih starijih i novijih napada na njega, sam Vladika je jednom pokazao kako na to treba gledati. Naime posle napada i teških uvreda nanetih mu od strane jednog episkopa, Nikolaja je u Žiči posetio jedan novinar «Politike» i zamolio ga da nešto kaže tim povodom. «Episkop Nikolaj me je dugo gledao, ne govoreći ništa. Taj pogled i to ćutanje bili su mi mnogo jasniji odgovor nego bilo koja rečenica». («Politika» br. 11344; 29.12 1939).

Iz ovog perioda potiču mnoga kapitalna dela Svetog vladike Nikolaja, o kojima ćemo progovoriti kasnije. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna pastirska, dobrotvorna i opšte narodna dela Vladike Ohridskog i Žičkog, kao što su: njegov rad sa pobožnim našim narodom i posebno sa bogomoljcima, njegovo obnavljanje mnogih porušenih, zapuštenih ili polupraznih manastira u Ohridsko-Bitoljskoj i Žičkoj eparhiji, njegovo obnavljanje i podizanje grobalja,spomenika, česama i drugih dobrotvornih narodnih ustanova i zadužbina. Naročito treba istaći njegov rad sa siromašnom decom i đacima. Ostalo je i do danas poznato njime osnovano i do rata podržavano sklonilište i hranilište za siromašnu i sirotu decu, bez razlike nacija i vera u Bitolju – poznati Dekin «Bogdaj», koji je uspešno vodila socijalna radnica Nada Adžić, potonja igumanija u manastiru Vraćevšnici, mati Ana. (Poznata je Vladičina dečija pesma iz «Bogdaja»: «Mi smo mali Bitoljčani/mališani sirotani/kuća nam je baš na kraju/u Bogdaju ka u Raju/, u Bogdaju/»). Nikolaj je slična dečija hranilišta otvorio i u Kraljevu, Čačku, Gornjem Milanovcu i Kragujevcu, u kojima je bilo smešteno pred rat oko šesto sirote dece.

Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu svepravoslavnu i međucrkvenu delatnost.Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih Hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa pravoslavnom braćom Bugarima i Grcima, kao i dobre međuhrišćanske i međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nažalost zbog antipravoslavne i antisrpske politike Stojadinovićeve vlade u staroj Jugoslaviji, Nikolaj je morao biti umešan i u poznatu «konkotdatsku borbu», nametnutu Srpskom verujućem narodu i crkvi od vlade i policije Stojadinovića i Korošeca. Pobeda u toj borbi i rušenje Konkordata uglavnom je bilo delo Vladike Nikolaja to je imalo širokog odjeka u masama našeg verujućeg naroda. Nikolaj je uz Patrijarha Gavrila imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.

Nikolajevu delatnost, njegovu usmenu i pismenu reč Srpski narod pratio je pažljivo i sa ljubalju. Njegova su dela čitana i umnožavana, prepričavana i dugo pamćena. I danas možete čuti u narodu dosta izreka Nikolajevih, mnoštvo poučnih reči i anegdota o njemu. Kako reče Otac Rafailo iz Ovčara: «Svaka mu je za Psaltir bila». Bogatstvo u Bogu-to je ono što je osvajalo dušu Srpskog čoveka kod Vladike. Zato je on i mogao da izvrši onako grandiozni uticaj na naš narod, Jevanđeljski uticaj koji je organizmu Srpske Crkve pomagao da izdrži teška vremena stradanja koja su zatim došla. Nikolajev značaj se osetio naročito posle Drugog svetskog rata pa sve do danas a verovatno će ga biti što dalje sve više.

Višestruki plodni rad i uticaj Vladike Nikolaja na dobrobit srpskog naroda i njegove Svetosavske Crkve prekinuo je požar Drugog svetskog rata, koji je među prvima zahvatio i našu Otadžbinu i čiji smo svedoci mnogi od nas pa i mi kao deca. Kapitulacija stare Jugoslavije zatekla je Nikolaja u manastiru Žiči.Od prvih dana okupacije vladika je kao i njegova Sveta Žiča delio tešku sudbinu svoga naroda, raskomadanog i nemilosrdno uništavanog.

Nikolaj je od Nemaca uhapšen već na Petrovdan 1941. godine i odmah konfiniran u manastir Ljubostinju a zatim je prebačen u stroži zatvor u manastir Vojilovicu kod Pančeva i zatočen tamo zajedno sa Patrijarhom srpskim Gavrilom Dožićem, strogo kontrolisani oružanom nemačkom stražom.U uslovima zatočeništva Vladika Nikolaj je stradao više dušom nego li telom, provodeći dane i noći u suznim i vapajnim molitvama Bogu za spas svoga naroda i čitavog roda ljudskog. (Sačuvan je iz tih dana u jednoj svesci Nikolajev «Molbeni kanon i molitva» Presvetoj Bogorodici Vojilovičkoj, kao i kasnije napisane u Beču januara 1945. godine već poznate «Tri molitve u senci nemačkih bajoneta», zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj Crkvi u Beču).

Nemci su 14. Septembra 1944. godine Vladiku Nikolaja i Patrijarha Gavrila sproveli iz Vojilovice u zloglasni koncetracioni logor Dahau, gde su oni ostali do pred sam kraj rata. U Dahau su doživeli sve strahote ovoga pakla na zemlji, a o njihovom tadašnjem stradanju i patnjama o trajnom narušenju njihovog zdravlja svedoče i mnogi očevidci, a i oni sami u svojim potonjim kazivanjima, pismenim i usmenim. Obojica su konačno oslobođeni tek 8. maja 1945. godine od strane savezničke 36. američke divizije. Neko vreme posle toga bavili su se po zapadnim zemljama a zatim se Patrijarh vratio u zemlju na kormilo Srpske Crkve, dok je Nikolaj krenuo teškom i trnovitom stazom emigracije, snebivajući se od nemila do nedraga po belom svetu. U srcu i duši nosio je toplu ljubav prema svome narodu i otadžbini, raspinjan dubokom nostalgijom i željom da u svojoj zemlji bude sahranjen.

Skoro skrhan duševnim i telesnim bolom Nikolaj je došao u Ameriku 1946. godine, gde je od tada češće oboljevao i vrlo se često žalio na bolove po nogama i leđima, što su bile posledice logorskih patnji i mučenja (o čemu nam je lično svedočio jedan ruski jeromonah, koji je prisluživao obolelog Vladiku).

Ipak, i u Americi je Nikolaj smogao snage za svoj misionarski rad, pa je i putovao po prostranstvima Amerike i Kanade, hrabreći malaksale, mireći zavađene i poučavajući Jevanđeskoj veri i životu mnoge bogoiskateljne duše. I pravoslavni i drugi Hrišćani u Americi veoma su visoko cenili njegov misionarski rad, tako da je s pravom uvršćen u apostole i misionare Novog Kontinenta. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju bogoslovsku i spisateljsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga perioda potiču njegova dela: «Kasijana», «Zemlja Nedođija», «Žetve Gospodnje», «Divan», i njegovo poslednje nedovršeno delo «Jedini Čovekoljubac». Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama.

Vladika Nikolaj je u Americi povremeno predavao: u privremenoj Srpskoj Bogosloviji u manastiru Svetog Save u Libertvilu, u Njujorkškoj Akademiji Sveti Vladimir i u ruskim Bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Svetog Tihona u Sautkaninu u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Upokojio se mirno u Gospodu rano u nedelju na poklade 18. Marta 1956.godine. Bio je ustao sa postelje i spremao se molitvom za služenje Svete Liturgije i tako na molitvi je i preminuo prešavši iz zemaljske u Nebesnu Crkvu da tamo Bogu služi večnu nebesku Liturgiju. Iz manastira Svetog Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertvil i sahranjen kraj oltara crkve na južnoj strani 27.marta uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. U našoj pak zemlji na vest o «Dekinoj» smrti zvonila su zvona po mnogim crkvama i manstirma i služeni su četrdesetodnevni parastosi i pomeni. Pominjem ovde na kraju i javno izraženu želju Vladike Nikolaja da bude prenet u svoju voljenu «domaju» i sahranjen «tamo gde je i prvo bukvar učio» to jest u manastir Ćelijama u svome voljenom Leliću.»

(Život Svetog Vladike Nikolaja, vladika Artemije Radosavljević)

Povratak u otadžbinu

Želja Svetog Vladike da bude prenet u svoju otadžbinu ispunjena je 03. maja 1991.godine, kada je avion sa kovčegom njegovih moštiju sleteo na surčinski aerodrom a potom prebačen u mali Svetosavski hram. Pomen je služio Patrijarh srpski G. Pavle, a besdu održao tadašnji dekan Bogoslovskog fakulteta, danas vladika Atanasije Jeftić.

Beseda vladike Atanasija

«Dobro nam došao Sveti Vladiko Nikolaje , na veliko mučenički Vračar, gde je i tvoj i naš duhovni otac Sveti Sava spaljen posmrtno. Dobro došao u hram Svetoga Save,koji je vaskrsao iz pepela spaljenog Savinog tela. Dobro došao da se ovde pridružiš Svetom Savi i Svetom novom Ispovedniku srpskom , Patrijarhu Varnavi, koji je takođe mučenički postradao – samo zato što je verovao u krst sa tri prsta i u slobodu zlatnu Nebeske i Zemaljske Srbije.

Preleteo si, Sveti Vladiko, iz daleke Amerike, gde si bio izgnanik iz otadžbine tvoje pola veka, velikomučeničko Jadovno, Jasenova, Glinu i danas mučeničko Borovo srpsko. Došao si u Beograd ne manje mučenički, iz davnina i nedavno. Raspeta je sva tvoja Zemaljska Srbija, od Jadova do Vračara i Kosova, i od Borova do Lovćena i Ohrida. Kažem i Lovćena,jer je i tvoj vladičanski Lovćen, taj krov Srpstva, raskopan i hram na njemu porušen.

Dolaziš nam iz Nebeske Srbije duhom svojim i telom svojim da nas povedeš i da nam kažeš, da nas podsetiš, da mi nismo narod «kulta mrtvih», kako misle pojedine usijane glave a gladna srca. Jer iako stalno imamo posla sa grobovima i krstovima, sa kostima i moštima, mi smo pre svega narod kulta živih. Dokaz si toga upravo ti, Sveti Vladiko, i Sveti Sava ovde na Vračaru. Zatirali su neprijatelji naši i tebe i njega, i fizički i duhovno, ali ste vaskrsli obojica, jer je narod vaš, narod vaskrsenja. Mi smo narod koji veruje u krst i vaskrsenje, u život večni, a ne u smrt; narod koji veruje u pravdu i istinu, koji živi dobrom, a ne zlom; narod koji živi i strada za krst časni i slobodu zlatnu, za njih rado umire, ali i vaskrsava sa njima.

Zemaljska Srbija bez Nebeske Srbije je mravinjak, a Nebeska Srbija, da nije Zemaljske Srbije, bila bi krov bez temelja, a ti si ih spojio i spajaš ih obe u jedno bogočovečansko jedinstvo, onako kako ih je spajao i tvoj svetosavski i kosovski narod u svojoj istoriji.

Dobro nam došao, Sveti Vladiko, u mučenički narod tvoj, ponižavan, gonjen, zatiran i tek pomalo podizan i uspravljen; narod još uvek raspolućen i neoslobođen. Duhom je slobodan tvoj Srpski narod, neporbljen nikome, ali još uvek raspet i još uvek mu se neprijatelji rugaju. Ti si došao da nas osokoliš i u Hristu približiš.

Mi put tvoj znamo, put Bogočoveka; i grobovi naši sa hristom jači su od neprijatelja naših, jer je iz groba Prvomučenika i Prvovaskrslog Bogočoveka Hrista zasijalo vaskrsenje. To je vera naša, kojoj si nas ti učio i na kraju nas i danas dolazeći podsećaš.

Neka bi nam dolazak tvog svetog tela i tvoj sveti duh sa Neba, ohristovljeni, oboženi, bili na slogu, na ljubav, na pravdu, na istinu, na večni život.

Molio si se i danas za nas, kao što si se uvek molio, zatočeniče ljubostinjski i vojlovički, Mučeniče dahauski, Pustinjače ohridski, Arhipastiru žički i sveti Seljače lelićki. Pribiraj nas molitvama tvojim ka Hristu, sabiraj nas i složi nas, sjedinjuj i sve srpske krajeve i sve Srbe u Zemaljskoj i Nebeskoj Srbiji; da se tobom u Hristu svi Srbi slože, umnože i obože. Amin, Bože daj.»

5. maja mošti Svetog Vladike su prenete u manastir Žiču a 12. maja u rodno mesto Lelić, u njegovu zadužbinu, crkvu Svetog Nikolaja Mirlikijskog. Toga dana se u Leliću okupilo oko tridesetak hiljade ljudi. Došli su da se poklone svom «Svetom Deki», da mu zahvale za sve što je učinio za narod srpski, ali i da ga zamole da pred Prestolom Gospodnjim izmoli milost za mnogogrešni i mnogostradalni narod svoj. I Sveti Vladika je mnoge molbe uslišio. Mnoga čuda dogodila su se u Leliću, ali najveća su ona nevidljiva, ona koja su se dogodila u ljudskim dušama prilikom čitanja Nikolajevih dela. Te preobraćene duše hitale su i dan danas hitaju u Lelić, da pronađu crkvu u kojoj se nalaze mošti Svetitelja – Nikolaja Srpskog i da mu se poklone i odaju zahvalnost. Tako je Vladika Nikolaj počeo u narodu da se proslavlja pre zvaničnog unošenja u Diptih Svetih. Pravoslavna Crkva ne stvara svetitelje po svojoj volji. Bog projavljuje svoje ugodnike i proslavlja ih, a Crkva samo ozvaničava.