„Dok svaka srpska kuća na Kosovu ne nabavi kola, neću ni ja“

Svojim načinom života patrijarh Pavle postao je blizak svim ljudima. Njega, kao nekog svog, sebi bliskog, doživljavaju ne samo pravoslavni vernici, nego i vernici drugih religija, pa i oni koji se izjašnjavaju kao ateisti.

Otuda i dosta priča, doskočica i šala u kojima je glavni junak srpski duhovni poglavar. One samo dodatno utemeljuju mit o patrijarhu Pavlu kao o narodnom, svetom čoveku. Ako nije u pitanju neka čista ljudska šala, one su redovno prožete nekom duhovnom poukom.

U njima je patrijarh Pavle – skromni čovek velikih vrlina.

Veliki duhovnik!

S razlogom, jer srpski prvojerarh u svakoj prilici drži se saveta apostola Pavla: „Reč vaša da bude svagda u blagodati, solju začinjena, da znate kako treba svakome odgovoriti“ (Kol. 4,6).

Patrijarh Pavle je često u narodu, on kao pastir ne želi da se odvaja od svog stada, ni po čemu. Zato, kad god je to moguće, ide pešice ili javnim prevozom. Svuda tamo gde je on, živi se skromno.

Podučavao je i druge da se trude da u skromnosti žive. Tako, kada su ga, kao nadležnog episkopa, monahinje iz manastira Sopoćani kod Novog Pazara zamolile za blagoslov da kupe „fiću“ (u to vreme najmanji automobil), da bi njime dopremale potrepštine za manastir, a i da ne bi morale do grada da idu autobusom, pošto se dešavalo da ponekad dožive neke neprijatnosti, on je to odbio. Obrazloženje njegovo bilo je: „Nije u redu da kupite automobil od novca koji je dala sirotinja. I još, može da se desi, kad pređete preko neke barice, da isprskate tu sirotinju!“

U to vreme, dok je bio episkop raško-prizrenski, dugo je izbegavao i da se za njegove i uopšte eparhijske potrebe nabavi automobil. Govorio je: „Dok svaka srpska kuća na Kosovu ne nabavi kola, neću ni ja.“[1] Na kraju je pristao da se nabavi samo jedan „vartburg“, pošto nije bio skup, a bio je pogodan za prevoz robe, raznih crkvenih stvari i drugih potrepština.

Episkop Pavle retko kad je u njega sedao, jer je uglavnom peške išao. Od manastira do manastira, od crkve do crkve, duž i popreko po eparhiji… Zato i nije znao kakvi sve automobili postoje. A kad je jednom kod njega u posetu došao, svojim „pežoom“, episkop žički Stefan, sa kojim je bio izuzetno blizak još iz bogoslovije, i kad su krenuli tim njegovim automobilom da zajedno obiđu neka mesta u eparhiji, reče vladika Pavle:

– E, brate Stefane, baš ti je dobar ovaj tvoj „vartburg“!

1. _{Život po Jevanđelju, Priština – Beograd, 1996, str. 33.}

Jovan Janjić

Svetosavlje.org