Patrijarh Pavle o svetom Vladici Nikolaju

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Nikada se u takvoj sudbinskoj ozbiljnosti ne postavlja pred čoveka pitanje o smislu i cilju života kao onda kad se susretne sa smrću koga svoga srodnika, prijatelja ili poznanika. A smrt je od početka od prvog bratoubistva pa do dana današnjega, postojala i postoji. Sveti Vasilije Veliki kaže stoga da su o tome pitanju cilja i smisla života raspravljali i stari grčki mudraci, ali se u tome nisu slagali, te su jedni smatrali da je cilj života uživanje, drugi sticanje blaga, novca i onoga što blago pruža čoveku; treći sticanje slave, bilo naučne, umetničke ili kakve druge; četvrti vlasti i moći u ovom svetu i tako redom. Mi, pak, kao hrišćani, kaže Sveti Vasilije Veliki, smatramo i verujemo da je cilj ljudskog života dostizanje onoga blaženoga života u neprolaznom Carstvu Nebeskom. Svi sveti ne samo da su znali tu nauku, nego su je ispunjavali i svojim životom pokazali i nama i do kraja sveta će pokazivati svim ljudima, koji je put da se postigne taj cilj – blaženi život u neprolaznom Carstvu Nebeskom. Znali su po nauci Svetog apostola Pavla, da smo mi ljudi saradnici Božji, da imamo to visoko zvanje i u delu održanja svoga života i u delu svoga spasenja a i u pomoći za spasenje bližnih. Još su znali i za reči Gospodnje da one talante koje im je Gospod darovao umnože na dobro opšte i svoje lično. Sve te osobine krasile su svete do dana današnjega. U tom broju svakako je i naš veliki Vladika Nikolaj, čije je telo, evo sada posle toliko godina, preneto u svoju zemlju da u njoj počiva do dana Strašnoga Suda.

Vladika Nikolaj je ceo svoj život proveo sa svešću da je saradnik Božji. I, zaista, sve njegovo nastojanje, sav njegov dar kao književnika,kao filosofa, kao propovednika, bio je u tome cilju i u toj dužnosti. A Bog ga je obdario i darovao mu, smatram, ne pet nego deset talenata, a on ih je umnožio neumornim trudom i dobio drugih deset. Zato u njemu imamo uvek uzor i ugled, kako i mi – prema snagama, prema darovima koje nam je Bog dao, treba da se potrudimo da ih umnožimo. Danas nas on odavde upućuje, opominje, savetuje i poručuje:

«Jedno vas samo molim, braćo draga: Prekratite beskonačne raspre među sobom. Dovoljno se satiru vaši nervi u ovo, zlom opterećeno vreme – zar hoćete da ih sasavim satrete zlom voljom jedni protiv drugih? Svaki od vas ima svoj krst đivota. Starajte se da olakšate jedan drugome taj krst, a ne da ga još više otežate. Život je kratak a kajanje dugo. Ja sam gledao mnoge ljude na samrtnoj postelji i slušao njihove ispovesti. nikad i niko od njih nije se pokajao što je živeo u slozi i ljubavi sa svojim susedom, nego što je živeo u neslozi i mržnji. A samrtni čas, braćo, čeka svakoga od nas.

Zato, molim i opominjem braću sveštenike da žive u međusobnoj slozi i ljubavi kao braća duhovna i verne sluge Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista. Ja sam živeo dugo u svetu i znam da od međusobnih odnosa sveštenoslužitelja zavisi uspeh njihove službe mnogo više nego od bezbrojnih ličnih napora. Takođe, molim narodne vođe i prvake da neprestano misle o svojoj odgovornosti za narod pred Bogom. Njihova je dužnost da stvaraju u narodu mir, a ne raspru. I njihova je dužnost sveta dužnost, da savesno rukuju narodnom imovinom. A ovo vam govorim ne napamet i ne otprilike… no kao jedan koji je pogledao u oči strašnom moralnom zakonu u vasioni i koji je video kako svršavaju svoj život proneveritelji narodne imovine i narodnog poverenja.

Još molim novinare naše… da se staraju da zidaju dušu i karakter našeg naroda obazrivim i mudrim pisanjem. Moralna odgovornost modernog novinara nije ništa manja od moralne odgovornosti sveštenika i učitelja. I još je veća, jer je njegov uticaj širi. Jedan bezobziran novinar u stanju je da raspne dušu narodnu na krst greha i zločina, kao što jedan svestan novinar opet u stanju da je vaskrsne…

I, najzad, sve vas molim, braćo i sestre, da ne klonete duhom u veri u Boga i da ne malakšete u nadi u Hrista. U toj veri nadi, vaši pretci nisu klonuli niti malaksali ni pod teškom topuzinom turskom, ne klonite ni vi pod teškim bremenom sadašnjih nevolja.»

Da zahvalimo, braćo i sestre, Bogu što nam je darovao u teškim vremenima ljude koji su bili dorasli tim vremenima. I da ga zamolimo da ima u vidu i pomogne i nama, danas, molitvama Svetog Save i sviju svetih, i pre njega i posle njega, i da zamolimo blaženo upokojenog Vladiku Nikolaja da se moli Bogu za nas i za sve dobronamerne ljude, da mir i sloga bratska i hrišćanska zavlada i u našoj zemlji i u celom svetu, da bi se uvek kao ljudi, nikad kao neljudi, vladali u životu svome, onako kako Bog želi i kako On zapoveda. Da, kad izađemo pred Njega, prizna nas kao svoje i prizna za svoje. I da nas pretci naši sveti poznaju kao svoje i priznaju za svoje.