Šta je bilo u početku

SINOVI   TAME I   SINOVI   BOŽJI

… Jer se veli u Jevanđelju: na svetu beše, i svet krozanj posta, i svet ga ne pozna. Ne poznaše ljudi svoju majku, niti raspoznaše glas majke svoje. Slušajući dugo sirenski glas žene trovačice, oni zaboraviše glas svoje majke. I kad ih majka viknu po imenu, oni se okretoše od nje, jer niti raspoznaše glas njen niti znađahu svoje sopstveno ime. Kad ih majka nazva sinovima Božjim, oni joj se narugaše, jer življahu u misli, da su oni saputnici životinja, drugovi životinja i porod životinjski. Ono što je bilo nekad, ono biva i dan danas. Videći strmen put, koji vodi ka Bogu, ljudi se radije klizaju niz brdo ka životinjama. I dan danas je Bog u svetu, no i dan danas svet ne poznaje Boga. Niti će ga ikad poznati na klizavoj stranputici, kojom sada ide. Suviše je Bog teška hrana, te ljudi radije pribegavaju hrani životinjskoj. Suviše je zamorno sledovati zakonima Božjim, za to se većina robovski pokorava zakonima prirodnim. Suviše je oštra svetlost Boga, za to se ljudi gnjuraju u tamu i u polutamu, jer ne mogu da podnesu svetlost Boga. Kad se životinja zatruje besnilom, ona ujeda svoga gospodara, koji je hrani i neguje, jer ga više ne poznaje. Zatrovani besnilom ovoga sveta, zaluđeni glasom žene trovačice, ljudi se dižu protiv Boga i gone ga od sebe. Za to se i kaže: k svojima dođe, i svoji ga ne primiše. Kakav užas! Zamislite mnogobrojne goste oko trpeze jednog domaćina, koji je odsutan. I zamislite, da se domaćin najedanput pojavi, i gosti skoče i izguraju ga napolje, i zaključaju vrata za njim. Vi se užasavate, kad čujete, da je se to samo jednom desilo nekad i nekome. Međutim to se dešava posvednevno između ljudi kao gostiju, i Boga kao domaćina. Bog dolazi u svoj dom i k svojima, i svoji ga ne primaju nego ga odbacuju. A on je suviše plemenit, da bi se nametao; suviše nežan, da bi se odmah svetio; suviše trpeljiv, da ne bi čekao do kraja raskajanje i plač svoje dece…

…A koji ga primiše dade im moć da budu sinovi Božji. Ne sluge i robovi no sinovi. Ne povorka stoke, koja ide na klanicu i usput se bode oko trave kraj druma, no sinovi gospodarski, koji znaju da na svom imanju žive. Ne sinovi nemoćne i strašljive tame, matere smrti, neznanja i mržnje, no sinovi božanske svetlosti, matere života, mudrosti i ljubavi. Ovi ga primiše onda, i ovi ga primaju i sada. Zašto ga ovi primiše i primaju? Iz dva razloga: prvo, jer im ogadi laž sveta; i drugo, jer raspoznaše glas majke.

Kao šareni leptir decu tako je ovaj svet privlačio njih. I kao što se dete razočara, kad uhvati leptira i vidi da je to gusenica, tako su se i oni razočarali u svetu, uhvativši ga sa svih pet čula. Jer mesto života, kojim je ovaj svet prividno sijao, oni su izbliza osetili trulež leša; mesto mudrosti, kojom je ovaj svet prividno i izdaleka sijao, oni su izbliza videli sve ispunjeno užasom neznanja i neizvesnosti; mesto sreće, kojom se ovaj svet prividno i izdaleka smešio, oni su izbliza čuli njegovo roptanje mržnje i sebičnosti. Za to su i osetili ovaj svet kao zatočenje; kao jedno strahovito kaznilište, gde su bičevi ispleteni od tankih konaca površnih naslada, te kad šibaju najpre izazivaju svrbljenje, dok se rane ne otvore, i krv i gnoj ne poteku, uzalud spirani suzama, i dok se prijatno svrbljenje ne obrati u ognjeni bol i lakoverni smeh u bezumno urlikanje. Ovi, dakle, koji se van svake sumnje uveriše u laž sveta, primiše Boga i dobiše od njega moć da se nazovu sinovima Božjim.

Ovi ga primiše i za to što raspoznaše glas majke. Mnogi glasovi u ovome svetu liče na glas majke, te se mnogi i mnogi prevare i pođu za tim glasovima, dok ih ovi ne zavedu na pojatu svinjsku i pretvore i njih u svinje. A to nisu glasovi majke, no glasovi žene trovačice, koja raspolaže sa travama i otrovima i mirisima ovoga sveta, pa namamljuje, opija svoje žrtve, truje ih i ubija. Jedan jedini je glas majke u svetu, glas Boga u nama, koji se slabo čuje u huci svetskoj, no koji, kad se počne osluškivati, sve jače se diže, diže, dok ne zagluši svu huku svetsku, kao glas mnogih vodâ, i ne ostane samo sam u savladanom i zanemelom svetu. Oni, dakle, kod kojih još nije umrlo sećanje na glas roditeljski u dubravi razbojničkoj, sećanje s kojim se ljudi rađaju, — oni odmah raspoznaju glas Božji, i kao deca na glas majke vraćaju se doma; zaista, kao jaganjci na zvuk frule svoga pastira skaču i trče ovome oko skuta. Oni primaju Boga i dobijaju od njega moć da se nazovu sinovima Božjim. Koji su to? To su oni, koji se ne rodiše od krvi, ni od volje telesne, ni od volje muževlje, nego od Boga.

Ovo je, braćo, tajna velika. Ovo je deonica svetlosti i tame, ovo je deonica života i smrti, ovo je deonica znanja i neznanja, ovo je deonica ljubavi i mržnje. Ovo je objašnjenje dvojstva u svetu. Ovo je, braćo, tajna velika.