Svetosavlje kao filosofija života

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA PROSVETE

Prosveta pretstavlja činjenicu, posvedočenu, i stalno posvedočavanu svekolikim iskustvom roda ljudskog: čovek je nesavršeno i nedovršeno biće. Sve filosofije, sve religije, sve nauke, sve kulture svedoče o tome. Čovek je nešto što treba usavršiti i dovršiti. Stoga je glavni cilj prosvete: usavršiti i dovršiti čoveka. Ali, nemilosrdno se nameće neodoljivo pitanje: čime usavršiti i čime dovršiti čoveka?
Ma s koje strane posmatran, čovek je svojim bićem otvoren prema drugim bićima i prema drugim svetovima. On ni u kom slučaju nije lajbnicovska zatvorena monada. Svim svojim životom, i fizičkim i psihičkim, čovek svesno i nesvesno, voljno i instinktivno, ali neprestano utkiva sebe u grandiozno i nesagledno tkivo kosmičkog sveživota. Prosveta, ako je istinski čovečanska, mora poći od te očigledne činjenice kao od osnovne logičke postavke. A kada se u istoriji roda ljudskog traga za savršenim i dovršenim čovekom, onda kroz naše saznanje vihori plameno pitanje: ko je savršen i dovršen čovek, ko?
Da li Platon? – Ali, iz žeravičnog saznanja svoje nesavršenosti i svoje nedovršenosti, Platon se pretvorio u strelu čežnje za gornjim svetovima, svetovima večnih ideja i ideala. Znači, on nije savršen i dovršen čovek.
Da li Buda? – Ali, vijan aždajski nemilosrdnim osećanjem svoje čovečanske nesavršenosti, Buda je sva težnje ljudskog bića za savršenstvom saterao u onostrano carstvo večne neosetljivosti i nesaosetljivosti: Nirvanu. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.
Da li Mojsije? – Ali, gonjen strašnim nevoljama svoga naroda i svoje lične bespomoćnosti, Mojsije stalno vapije za nekom pomoći s neba, i nezasladivu gorčinu svoga ljudskog bića zaslađuje proročkim vizijama o nekom budućem Mesiji i Spasitelju. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.
Da li Muhamed? – Ali, mučen krvožednošću svoga pakla i sladostrašćem svoga raja, Muhamed juri ovom planetom, i mačem i ognjem ostvaruje svoje proročke snove, fanatički ushićeno gazeći preko leševa krivovernih. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.
Da li Kant? – Ali, izmučen nesavršenošću i nedovršenošću ljudskog bića, Kant je iz tesne čaure racionalističkog kriticizma sve što je ljudsko bacio u ambis metaracionalne “Stvari po sebi”, i ostavio ga na milost i nemilost neizvesnog, nepoznatog, jezivog. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.
Da li Šekspir? – Ali, u svojoj nenasitoj žudnji za Savršenim i Dovršenim, Šekspir je doživeo čovekovu nesavršenost i nedovršenost u bezbroj paklenih tragičnosti, poveo ljudsko biće u gornje svetove i ostavio ga na tamošnjim putevima začuđeno i zaprepašćeno. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.
Da li Gete? – Ali, široko i dubinski doživljujući dramu ljudskoga bića u kojoj Mefistofel igra glavnu ulogu, Gete je svojim pretsmrtnim krikom: Licht, mehr Licht! jasno pokazao koliko je nesrećan otišao iz ovog u onaj svet. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.
Da li Tolstoj? – Ali, u svome stalnom i nepoštednom ratovanju sa nesavršenošću i nedovršenošću ljudskog bića, Tolstoj je došao do takvog duševnog nemira da je pred smrt, u neizdržljivoj agoniji duha, pobegao od kuće, sa namerom da pobegne od sebe sama, od svoje tužne nesavršenosti i tragične nedovršenosti. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.
Da li Niče? – Ali, vulkanski burno osećajući tragičnu nesavršenost i nepodnošljivu nedovršenost ljudskog bića u svima dimenzijama i stvarnostima ovoga sveta, Niče je u neobuzdanoj čežnji za višim, savršenim i dovršenim čovekom, poludeo. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.
Tako redom, od prvog do poslednjeg čoveka: tužna povorka nesavršenih i nedovršenih ljudi. A usred njih – On, tajanstveni i čudesni Bogočovek: božanski savršen i čovečanski realan. Njegovo čovečansko dobro – božanski je savršeno i dovršeno; Njegova čovečanska istina – božanski je savršena i dovršena; Njegova čovečanska ljubav – božanski je savršena i dovršena; tako i Njegova pravda, i Njegova milost, i Njegova samilost, i Njegova besmrtnost, i Njegova večnost, i Njegova lepota; – sve je čovečanski realno, ali i božanski savršeno i dovršeno. He čudite se tome: sve čovečije On je preobrazio u Božje, usavršio i dovršio Božjim. Jednom rečju: u Njemu je sav čovek božanski usavršen i božanski dovršen.
Vi ne verujete? – Probajte, zamislite ili savršenijeg Boga od Hrista ili savršenijeg čoveka od Njega. Ali, vi nećete biti u stanju da to učinite. Jer ni individualna ni kolektivna misao ljudska ne može zamisliti ni savršenijeg Boga od Hrista ni savršenijeg čoveka. I što je izuzetno i jedinstveno u svemu tome to je ovo: sva božanska savršenstva u Hristu su čovečanski realna i konkretna. I božanska istina, i božanska ljubav, i božanska pravda, i božanska dobrota, i božanska lepota, u Njemu su date kao najočiglednije ljudske stvarnosti i zemaljske konkretnosti. Nema savršenog dobra, ni savršene istine, ni savršene lepote, a da ih čovek ne nađe ovaploćenje u Njegovoj ličnosti i ostvarene u Njegovom životu. Zbog svega toga, On je taj savršeni i dovršeni čovek, koga rod ljudski, misao ljudska, srce ljudsko traži kroz svoje religije, filosofije, nauke, umetnosti, kulture. Okrenut ka prosveti, ovaj zaključak bi glasio: Hristos je taj idealni čovek, koga ljudska prosveta traži kao svoj cilj, kao svoj smisao, kao svoj ideal. Sa Njim, i od Njega, mi ljudi znamo šta je pravi čovek, šta je idealan čovek, šta je savršen čovek. U Njemu imamo obrazac, po kome svaki čovek može izraditi sebe u idealno dobrog, u idealno pravednog, u idealno savršenog i dovršenog čoveka. I to bez velikih, nesavladljivih teškoća, jer On svakome, koji se trudi, daje božanske sile da sve što je Njegovo učini svojim: i Njegovu božansku pravdu, i Njegovu božansku istinu, i Njegovu božansku ljubav, i Njegovu božansku dobrotu.
Gospodo, mi se već nalazimo na glavnom koloseku svetosavske filosofije prosvete. A to znači: naše, srpske, narodne filosofije prosvete. Sa njom, naš čovek i naš narod, i stoji i pada. Jer, šta je to svetosavska prosveta; otkuda ona? – Od Svetoga Save. A Sveti Sava, otkuda on? – Od Bogočoveka Hrista. Jer, poreklo svega svetosavskog jeste Bogočovek, i niko drugi i ništa drugo. Da, i niko drugi i ništa drugo ni u jednom od postojećih svetova. U krajnjoj liniji, sve što je svetosavsko, svodi se na bogočovečansko, na evanđelsko. Sava je postao svetim pomoću Jedino Svetog: pomoću Bogočoveka. Živeći Njime, on je božanski usavršio i dovršio sebe, jer je osvetio sebe, obogočovečio svoje biće, te je i sve njegovo postalo sveto, bogočovečansko, evanđelsko. Zagledajte ozbiljno i objektivno u unutrašnju arhitektoniku svetosavske prosvete: i plan, i građa, i program, i duša, i duh, sve je – evanđelsko, sve – bogočovečansko. Sve su njene vrednosti – božanske, svi njeni metodi – evanđelski. U njoj je Bog uvek na prvom, a čovek na drugom mestu: čovek i živi i misli i oseća i dela Bogom; a to znači: čovek se prosvećuje Bogom. I to ne nekim apstraktnim, transcendentnim, nadnebeskim, platonovsko-kantovskim Bogom, već Bogom neposredne zemaljske stvarnosti i ljudske konkretnosti, Bogom koji je postao čovek i u kategoriji čovečjeg dao sve što je božansko, besmrtno, večno. Stoga je u rodu ljudskom samo On, Bogočovek Hristos, imao pravo da od ljudi traži božansko savršenstvo: “Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski – Bog” (Matej 5, 48), – i da to božansko savršenstvo postavi i kao cilj života, i kao cilj prosvete, i kao cilj kulture, i kao cilj svekolike ljudske delatnosti. Ali, kada to čini, On u isto vreme daje ljudima sva potrebna sredstva i sve potrebne sile, pomoću kojih ljudi mogu ostvariti taj cilj, postići to božansko savršenstvo. A ta sredstva, a te sile, to su? – Svete evanđelske vrline: vera i ljubav, post i molitva, krotost i smernost, milosrđe i dobrota, nada i trpljenje, pravda i istina. Ostvarene, ove vrline daju svetog čoveka. A to znači: savršenog i dovršenog čoveka. Takav čovek zna i pravi smisao sveta i pravi smisao života, i celokupnim svojim bićem radi na ostvarenju postavljenog cilja u svima oblastima ljudske delatnosti. Satkan od svetih vrlina, on glavnom aortom svoga bića stalno crpe sve besmrtne sile iz večno živog Bogočoveka. Zato se oseća besmrtnim i večnim još u ovom svetu; zato i u svakom drugom čoveku vidi besmrtno i večno biće. Evanđelske vrline su sprovodnici božanske svetlosti; svaka od njih nizvede u čoveka po mlaz te svetlosti. Zato svetitelj zrači, svetli i prosvetljuje. On nosi u sebi “Setlost sveta” (Jovan 8, 12); ona mu osvetljuje sav svet, i on vidi njegov večni smisao i njegovu večnu vrednost. Svetlost sveta je u isto vreme i “Svetlost života” (Jovan 8, 12); ona osvetljuje put koji vodi čoveka u besmrtnost i život večni. U našem čovečanskom svetu svetlost i život su sinonimi; kao što su opet tama i smrt sinonimi.

1. Čovek je biće koje se najidealnije i najrealnije može usavršiti i dovršiti Bogočovekom;
2. usavršavanje čoveka Bogočovekom biva pomoću evanđelskih vrlina;
3. prosvećen čovek u svakom čoveku vidi svog besmrtnog brata i večnog sabrata;
4. svaka ljudska delatnost: filosofija, nauka, zanatstvo, zemljoradnja, umetnost, prosveta, kultura, dobija svoju neprolaznu vrednost kada se osveti i osmisli Bogočovekom;
5. istinska prosvećenost se postiže svetim životom po Hristovom Evanđelju;
6. svetitelji su najsavršeniji prosvetitelji; što svetije čovek živi, to je bolji vaspitač i prosvetitelj;
7. škola je druga polovina srca Bogočovekova, a Crkva je prva;
8. u centru svih centara, svih ideja, svih delatnosti stoji Bogočovek Hristos i njegov Bogočovečanski kolektiv: Crkva.

Gospodo, ovim je završen kratak pregled filosofije svetosavlja. Želeo bih da ste iz svih misli koje ste čuli, i iz svih osećanja koja su ih pratila, salili u sebi jedno ubeđenje, ovo ubeđenje: svetosavlje je entelehija, vrhovni princip, životvorni princip i sila naše duše, naše istorije, našeg naroda, našeg čoveka; ono je duša naše duše, srce našeg srca, život našeg života. Razgranato, razlistano, rascvetano i oplođeno u mladim dušama, ovo bi ubeđenje glasilo: svetosavlje je nepresušni izvor svih životvornih, stvaralačkih sila naše narodne duše, našeg narodnog srca, našeg narodnog života, našeg narodnog progresa, naše narodne prosvete, naše narodne kulture; jednom rečju: naše narodne istorije. Sve što je istinski veliko, besmrtno i večno, i u istoriji našeg naroda i u životu svakog pojedinca, veliko je, večno je, samo zato što je ovaploćenje svetosavskog duha. Napustimo li Svetoga Savu, mi ćemo napustiti našu veličinu i ono što nas čini velikima, našu 50 besmrtnost i ono što nas čini besmrtnima, našu večnost i ono što nas čini večnima. A mi napuštamo Svetoga Savu, znate li kada? – Kada nas ponese mutna i prljava reka evropske humanističke kulture, evropske humanističke prosvete, evropske humanističke civilizacije, evropske humanističke religije, evropske humanističke nauke, kada nas ponese i odnese u mrtvo more evropsko. U tom mrtvom moru evropskom nema života ničemu svetosavskom; u njemu postupno umire i konačno izumire i naša duša, i naše srce, i naš čovek, i naš narod; jednom rečju: umire i izumire sve što je svetosavsko. Da se to ne bi desilo sa nama, današnjim potomcima Svetoga Save, potrebno je od svega potrebnog: da se svaki od nas ispuni svetosavskim životvornim duhom, kako bi i naš čovek, i naša porodica, i naše društvo, i naš narod, u svima oblastima života delali, stvarali i živeli svetosavskim duhom. Uradimo li to, onda će ime i našeg čoveka i našeg naroda postati besmrtno božanskom besmrtnošću i večno božanskom večnošću, i biti zapisano neizbrisivim slovima u večnim letopisima neba i zemlje, letopisima koje nikakvi moljci ne mogu nagristi i pokvariti, niti ikakvi razbojnici ukrasti i uništiti.