Svetosavlje kao filosofija života

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA SVETA

Iznenađenje je biti čovek, i to-dvostruko iznenađenje: biti čovek u ovako grandioznoj i zagonetnoj vasioni. Vi to ne osećate? vi to ne uviđate? Zamislite: do ovoga trenutka vi niste postojali, i neko vas sada, ali u ovom vašem mladićskom uzrastu, sa ovim vašim saznanjem, sa ovim vašim aparatom osećanja, sa ovim brojem čula, odjednom izvede iz nebića u biće i – spusti u ovu dvoranu. Kako biste se osećali? Gle, svetlost je svuda oko vas. Šta biste pomislili o njoj? Nema sumnje, ona bi za vas bila nešto vrlo neobično, vrlo fantastično, čitavo dramatično iznenađenje. A boje, a tolike boje oko vas, šta bi ste pomislili o njima? Ta i one su, svaka za sebe i sve skupa, nešto vrlo neobično, vrlo fantastično, vrlo dramatično. Pa biste ugledali jedan drugoga! Šta biste pomislili o sebi i o drugovima oko sebe? – Čudna, neobična, fantastična bića: sve samo iznenađenje do iznenađenja, a možda i – priviđenje do priviđenja!
Izađete li iz ove dvorane na ulicu, gle: nad vama puklo beskrajno plavo nebo, oko vas vrve ljudi, jure automobili, promiču tramvaji, potskakuju deca, gegaju starci … Kako biste se osećali, i šta biste pomislili o svemu tome? – Iznenađenje do iznenađenja, zar ne? priviđenje do priviđenja, zar ne? Pa još: sunce plamti nad vama, polako odmiče zapadu, nestaje ga, i gle, tama pokrije sve; a iz tamnoplavih nebesa naviru bezbrojni rojevi zvezda… Šta je sve to? – Iznenađenje do iznenađenja,… bezbrojna iznenađenja … Već ste umorni od njih; a nešto mili u vama, smanjuje vam samosaznanje, sužava samoosećanje, i vi tonete u neki mrak, u neku tamu, nešto kao da vas vuče u nebiće, i vi biste vikali u pomoć, ali, bespomoćni, već ne osećate sebe kao sebe, kao živo biće … San je ovladao vama … San? Šta je to san? Nije li to vraćanje u nebiće? No gle, ti si se probudio iz sna. Opet si uleteo u biće, iz nebića u biće. I spopada te pitanje: kada čovek može da spava i sanja, nije li i sam od iste materije od koje i san?
Gospodo, zagledajte u ljudsko oko … Kakav je to radoznali nemirko koji neumorno leti od stvari do stvari, od boje do boje? A misao? Još veći nemirko i od našeg oka; stalno u pokretu, u vihoru, U letu, u poletu ka…? Misao – kakvo iznenađenje! Misliti? O! to je takva umetnost; sigurno: umetnost nad umetnostima. A osećanje? Tu je tek čudotvorna radionica, najčudotvornija u svim svetovima … Obratite pažnju na misao: kako nastaje u vama, kako se rađa, kako nailazi? otkuda to ona dolazi: iz neke neprozirne pratmine ili iz neke svetle dubine? Misao, to je najtajanstveniji neznanko u tebi. A osećanje? – drugi neznanko pored prvoga, ne manje tajanstven od njega. A instinkt? – To je neka tama u meni koja beži od svake svetlosti; a hvata te, vuče u neke dubine, u neke nesagledne tmine. Gde je čovek najviše prisutan, gde ga ima najviše: u mislima, u osećanjima ili u instinktima? Po svemu, čoveka ima najmanje u telu, više u mislima, najviše u osećanjima.
Moći misliti, to je iznenađenje, zar ne? moći osećati, to je drugo iznenađenje, zar ne? moći videti, to je treće iznenađenje, zar ne? moći čuti, to je četvrto iznenađenje, zar ne? Uostalom šta je to što nije iznenađenje u čoveku i u svetu oko čoveka? Ako čovek iole ozbiljno posmatra svet oko sebe i svet u sebi, ne može se oteti nametljivim činjenicama koje se sve slivaju u jedno saznanje i jedno osećanje: ovaj svet je i u celini i u pojedinostima – beskrajno iznenađenje za svako misaono biće, a najpre za čoveka. Hteo ili ne, čovek je kao neki živi fotografski aparat koji snimajući svet i čulima i srcem i dušom, svim bićem oseća da je svet ne samo neprekidan nego i beskrajan film dramatičnih iznenađenja.
A mi? – Mi smo izgubili to osećanje sveta, jer smo se izmalena postepeno navikavali na ovaj svet, na njegove pojave, na njegova zbivanja. Ustvari pak, ništa fantastičnije od stvarnosti, od naše zemaljske stvarnosti. Molim vas, zagledajte samo u majušni cvetić ljubičice ili u sićušno okce lastavice. Zar po svome sastavu nisu nešto fantastičnije od svega što ljudi mogu zamisliti? I najfantastičniji roman Žila Verna nije ni približno tako fantastičan kao jedan majušni cvet, akamoli kao ovaj svet…
Što čovek više razmišlja o zagonetnosti i interesantnosti ovoga sveta, sve ga više progoni misao: stvarnost ovoga sveta je fantastičnija od svega najfantastičnijeg i zagonetnija od svega najzagonetnijeg. Ni najdarovitija ljudska fantazija, pa još podignuta na kvadrilioniti stepen, ne bi mogla zamisliti fantastičniji i zagonetniji svet od ovoga u kome mi ljudi živimo.
Pretpostavite, ovaj svet ne postoji. I neko nadkozmičko Biće, po svojoj svemoćnoj volji i neobjašnjivoj želji, odredi vas da po svojoj zamisli stvorite svet. Pritom, vama se ostavlja potpuna sloboda i zamisli i akcije. Najviše Biće bi vas snabdelo materijalom koji bi vam bio potreban za stvaranje sveta. Da li biste pristali da budete arhitekt takvoga sveta? Šta biste postavili kao temelj, šta uneli kao materijal, šta odredili kao cilj? Kakva biste sve bića izmislili, u kakve ih sfere i atmosfere stavili? Da li biste izvesnim bićima dali misao i osećanje, ili biste im mesto misli i osećanja dali nešto drugo? Zar biste u neku vrstu bića uneli tugu, bol, suze, ljubav? Koliko biste, na primer, dali čula biću koje bi ličilo na čoveka? Ne biste li pogrešili ako mu date manji broj čula no što čovek ima; i još više pogrešili ako mu date veći broj? A šta bi tek bilo, ako biste mu mesto jednog srca stavili u grudi deset? Kada u svima pojedinostima izradite i podrobno razradite plan svoga sveta, jeste li sigurni, da niste nešto glavno propustili? O, sigurni ste, sigurni i vi i ja, da ste morali makar nešto propustiti, zbog čega bi se vaš svet srušio pre no što bi bio gotov.
Budimo konkretni: vi biste najpre postavili temelje svome svetu. Ali, na čemu biste ih postavili? Pogledajte, ova naša planeta stoji na- vazduhu kao na temelju! A vazduh stoji na – bezvazdušnom prostoru! A bezvazdušni prostor na nekim nevidljivim česticama koje nauka naziva atomima. A atomi na – elektronima. A elektroni opet na praelektronima. A praelektroni na – fotonima. A fotoni na – nematerijalnom etru! A nematerijalni etar na – još nečem nematerijalnijem i nevidljivijem! I tako u beskraj. Jer ljudska logika, i kroz nauku, i kroz filosofiju, i kroz umetnost žudno hita iz manje zagonetke u veću, tone iz jedne nevidljivosti u drugu, dok ne utone u – ko zna kakve nevidljivosti! Nemojte zbog toga osuđivati ljudsku logiku. Ta ona po samoj prirodi svojoj nije u stanju da zamisli kraj onome što je nevidljivo, a to znači onome što je beskrajno. I naša logika, i naša planeta, i naš kosmos, sve je to opkoljeno nekim bezbrojnim nevidljivostima i nekim bezmernim beskrajnostima. Sva naša znanja o svetu i čoveku, sva naša prorokovanja o njima, sabiraju se u jedno znanje i jedno proroštvo. To znanje, to proroštvo glasi: ovaj vidljivi svet stoji i postoji na – nevidljivostima, nevidljivostima kojima nema ni broja ni kraja…
A, da! vama se nudi bogovska počast: da budete tvorac i arhitekt novoga sveta. Imate li za to dovoljno mašte, dovoljno uma, dovoljno srca, dovoljno snage? Evo jedne podrobnosti: u munji treba spojiti vatru sa vodom. To je paradoks, jelte? Ali, nema se kud, na takvim paradoksima počiva ovaj svet. Oni su tu, svuda oko nas, bez obzira na to, što mi ljudi, mi bedni sisari, skoro ništa od svega toga ne razumemo. Jelte, naše sisarsko veličanstvo ima pravo da se ljuti što nas nisu pitali kada su stvarali ovakav svet? Ali, eto, pruža vam se prilika da dobijete satisfakciju: izvolite stvoriti svet po svojoj zamisli i planu.
Ako je vašim ljudskim moćima teško da stvore univerz, onda se iz velikog, kozmičkog sveta spustite u naš mali, naš zemaljski svet. Valjda ćete moći biti arhitekt jednog tako majušnog sveta. Jer je naš zemaljski svet prema univerzu kao celini, ne samo mali, već beskrajno mali, do nevidljivosti mali. Veliki savremeni astronom, profesor Kembridžskog univerziteta, Džems Džins tvrdi da je naša planeta prema univerzu kao “milioniti delić jednog zrna peska prema ukupnoj količini peska na svima morskim obalama ovoga sveta”[1].
Ali zagledajte ozbiljno u ovaj naš i tako majušan zemaljski svet. I tu vam je sve veoma tajanstveno i veoma zagonetno. U svemu se taji nešto neobično i kroza sve struji nešto nevidljivo. I čovek ne može da se odbrani od nametljivog pitanja: ama šta je najvažnije u ovome svetu? I ako je ozbiljno, mučenički ozbiljno razmišljao o tome, mora odgovoriti: u ovom vidljivom svetu najvažnije je ono što je nevidljivo, neopipljivo, nesagledno. Eto, radijum je najstrahovitija sila, ali sila nevidljiva. Gravitaciona teža drži i održava u čudesnom poretku bezbrojne sunčane sisteme, ali je i ona nevidljiva. I jadni homo sapiens sa tugom, ili škrgutom zuba, priznaje: temelj svega vidljivoga jeste nešto nevidljivo. Svaka vidljiva tvar svojim najunutrašnjijim nervom vezana je za nešto nevidljivo … O, recite mi, kako se vrši prelaz iz vidljivog u nevidljivo? I opet: kako se zbiva prelaz iz nevidljivog u vidljivo? Kako se nevidljivi fotoni, praelektroni i elektroni zgušnjavaju i daju ovaj vidljivi, ovaj opipljivi, ovaj materijalni svet? Svrh svega toga, ono što je vidljivo u svetu beskrajno je manje od onog što je nevidljivo u svetu i oko sveta. “Najnovija istraživanja astronoma pokazuju da nebeska tela – planete, komete, zvezde – koja počivaju u materijalnom etru, jesu samo, takoreći, mala, jedva primetna materijalna ostrvca u kosmosu. Materija, kao što su pokazala ispitivanja nemačkog astronoma Rima, pretstavlja samo izuzetak u svemiru. Odnos celokupne materijalne mase svih nebeskih tela prema celokupnom materijalnom prostoru u svemiru jednak je odnosu koji postoji između dvanaest čiodskih glavica i celokupnog prostora nemačke carevine. Materija je, dakle, izuzetak i u kosmičkom prostoru kao što je izuzetak u atomu”[2]. Habl misli da zapremina vasione iznosi oko 380,000,000,000,000 bilion, bilion, bilion, biliona kubnih milja[3]. Džems Džins veruje da u toj i tolikoj vasioni ima onoliko zvezda koliko ima zrna peska na svima morskim obalama Zemlje ili kapljica u plahoj kiši koja bi čitav jedan dan pljuštala nad celim Londonom.” A ne smemo pri tom zaboraviti, veli Džems, da je jedna osrednja zvezda oko milion puta veća od Zemlje[4]. Sunčeva masa je, po Edingtonu, teška 2,000,000,000,000,000,000,000,000,000 tona[5], a ukupna količina materije u celoj vasioni iznosi koliko i 11.000 miliona, miliona, milona sunaca[6]. Pa ipak, ova ogromna količina materije zauzima samo jedan vrlo, vrlo mali deo nepreglednog prostora vasione. Čovek bi pomislio, veli Džins, da bi prostor, koji sadrži toliko ogroman broj zvezda bio strahovito pretrpan. Naprotiv, vasionski prostor je prazniji nego što se da i zamisliti. Pretpostavimo da samo tri mušice žive u celoj Evropi, pa čak i u tom slučaju vazduh Evrope bi bio prenaseljeniji mušicama nego što je vasionski prostor zvezdama, bar u onim delovima vasione koji su nam poznati[7].
Sve u svemu: nevidljivo je srce vidljivog, jezgro vidljivog. Vidljivo nije ništa drugo do ljuska oko nevidljivog. Bezbrojni su oblici u koje se oblači nevidljivo. Oblači i presvlači. Vidljivo je sunce, ali je nevidljiva sila koja ga zagreva. Vidljiva su mnogobrojna sazvežđa, ali je nevidljiva sila koja ih mudro kreće i vodi kroz bezkrajna prostranstva te se ne sudaraju. Vidljiv je magnet, ali je sila njegova nevidljiva. Vidljiva je zemlja, ali je teža njena nevidljiva. Vidljivi su okeani, ali je nevidljiva sila koja ih oslanjuje. Vidljiv je slavuj, ali je nevidljiva životna sila koja ga drži u postojanju. Vidljiva su mnoga bića na zemlji, ali je nevidljiva sila koja ih uvodi u život i drži u granicama života. Vidljiva je trava, vidljivo je bilje, vidljivo je cveće, ali je nevidljiva sila koja iz jedne iste zemlje proizvodi raznovrsne trave, raznoliko cveće, različite plodove.
Tako izgleda svet oko čoveka. A šta da kažemo o samom čoveku? O, u njemu se tek odigrava najinteresantnija i najdramatičnija utakmica između nevidljivog i vidljivog. Tu se nevidljivo sa vidljivim zagrlilo strasnim zagrljajem, zagrljajem kome nema kraja ni u ovom ni u onom svetu. Pogledajte, čovek žrtvuje svoje vidljivo telo za izvesna ubeđenja svoje savesti. A gle, savest je nešto nevidljivo. Ako nije tako, pokažite mi je da je očima vidim. – Čovek ide u smrt za izvesnu misao, za izvesnu ideju. A gle, misao je nešto nevidljivo, ideja je nešto nevidljivo. Ako nije tako, pokažite mi ih da ih očima vidim. – Majka telom svojim vidljivim brani svoje dete kada je u opasnosti, i žrtvuje svoje vidljivo telo. Radi čega? Radi ljubavi. A gle, ljubav je nešto nevidljivo. Ako nije tako, neka mi majke pokažu tu njihovu ljubav da je očima vidim. – Šta je to misao, šta je to osećanje, šta je to savest, pokažite mi ih da ih očima vidim u njihovoj samostalnoj i veštastveno očiglednoj stvarnosti! No, vi mi ih ne možete pokazati, jer je sve to po prirodi svojoj nevidljivo.
Znači: ono što je najglavnije u čoveku jeste nevidljivo. I još: čovek u stvari živi onim što je nevidljivo u njemu. Kada to nevidljivo napusti čoveka, onda telo umire. Da nije tako, i mrtvac bi, bar dok je na mrtvačkom stolu, mogao obavljati životne funkcije, jer ima ista čula, iste fizičke sastojke kao i živ čovek. Samo jedno nema: nema duše u telu, duše koja drži telo u životu, duše koja kroz oči gleda, kroz uši sluša, kroz čula dela, kroz misao umuje. Ta nevidljiva duša i jeste izvor svega vidljivog življenja čovekovog. Vama se, možda, ne sviđa što je duša nevidljiva? Ta i od tela našeg šta vidimo? Samo kožu, a sve glavne životne funkcije: funkcije nerava, srca, pluća, jetre, mozga, sve je to sakriveno od očiju naših. U nama gamižu ili vihore sve neke nevidljivosti, sve neka priviđenja. U ovom pogledu prosto je genijalna misao koju je o čoveku nedavno izrekao poznati biolog Dr. Aleksis Karel, u svome već znamenitom delu: L’homme cet inconnu. Ta misao glasi: “Svaki je od nas samo povorka priviđenja kroz koja putuje neshvatljiva realnost – la reali? inconnaissable – [8]. Čovek je zaista nešto što najmanje znamo, što najmanje poznajemo. Dr. Karel veli: “Treba otvoreno priznati: od svih nauka, nauka o biću čovekovom pretstavlja najviše teškoće[9].
Budimo iskreni: sva tri sveta: i kosmos, i zemlja, i čovek pretstavljaju sobom neke nevidljive sile, obučene u materiju. Razgrni ma šta ili ma koga, iz svačega i iz svakoga neki nepoznati nevidljivko netremice gleda u tebe svojim tajanstvenim očima. Ali ako smo logički dosledni i duhovno smeli ljudi, dovedimo do kraja svoju misao. Ja to i hoću: sva tri vidljiva sveta: kosmos, zemlja i čovek, samo su projekcija nevidljivog u vidljivom. Vidljiva priroda je materijalna projekcija nematerijalnih, nevidljivih misli Božjih. A čovek? – Čovek je to isto i nešto daleko više od toga: čovek je vidljiva projekcija nevidljivog lika Božijeg.
Svaka stvar u ovome svetu jeste ram, u koji je Bog uramio po jednu misao svoju. A sve stvari skupa sačinjavaju raskošni mozaik misli Božjih. Idući od stvari do stvari, mi idemo od jedne misli Božje do druge, od jedne freske Božje do druge. A idući od čoveka do čoveka, mi idemo od jedne ikone Božje do druge. Jer dok je Bog u stvari ovoga sveta uramio misli svoje, u čoveka je uramio lik svoj, ikonu svoju. Rečeno je u svetoj knjizi: “I stvori Bog čoveka po liku svom, po liku Božjem stvori ga”(I Moj. 1, 27).
Gle, preveliki Bog uramio je lik svoj, ikonu svoju u blatnjavo telo čovečije. Zato je svaki čovek – mali bog u blatu. Da, mali bog u blatu. Ta bogolikost je ono što čoveka diže iznad svih bića i stvari, iznad svih anđela i Arhanđela, diže i uzdiže do samog Boga. Nijednog čoveka ne šalje Bog u ovaj svet bez lika svog. Zato je svaki čovek bogonosac od utrobe majke svoje. Na tajanstvenoj granici između dva sveta stoji blagi Gospod Hristos i svaku dušu koju šalje u ovaj svet obdaruje prekrasnim likom svojim. Zato je svaki čovek po prirodi hristolik, po prirodi hristonosac (Jovan 1, 9).
– sićušne duše ne mogu, jer ne žele, da zarone u božanske dubine sveta i tamo pronađu božansku logiku njegovu, i ideju, i misao, i smisao. Površinski paraziti, oni stalno ostaju na površini sveta, stoga i ne mogu van prašine sveta. Prašina im zatrunila oči, pa ne vide ni Boga niti išta Božje. Tvorevinu su proglasili za prvo i poslednje biće, za prvi i poslednji život, za prvu i poslednju istinu. A to je idolopoklonstvo, i izvor svakog idolopoklonstva, bilo ono duhovno ili fizičko.
Gospodo, vi ste osetili, prvo načelo svetosavske filosofije sveta jeste: svet je bogojavljenje. A drugo, šta je drugo načelo? – Čovek je bogosluženje. Bogojavljenje je priroda sveta, a bogosluženje je cilj sveta. Kroz svet Bog javlja sebe. Na bogojavljenje čovek odgovara bogosluženjem. U svetu koji je bogojavljenje, sav život čovekov od početka do kraja, od vrha do dna, treba da bude neprekidno služenje Bogu, neprekidno bogosluženje. Glavni posao čovekov u ovom svetu, u ovom grandioznom hramu Božjem jeste – služenje Bogu, bogosluženje. Prirodno je i logično da se u ovoj vasioni, u ovom hramu Božjem, živi – služeći Bogu. Pošto je ovaj svet bogojavljenje, prirodno je da čovek bude bogosluženje. Po svetosavskom shvatanju: čovek i nije Drugo do – sveštenoslužitelj, bogoslužitelj. On neprekidno služi Bogu: i mislima, i osećanjima i rečima, i delima, jednom rečju – celokupnim svojim životom.
Gospodo, u svetosavskoj filosofiji sveta svemoćno vladaju dva osnovna načela. Prvo je načelo: svet je bogojavljenje; a drugo je: čovek je bogosluženje. Sav život Svetoga Save u ovome svetu izgrađen je na ta dva načela: njegov život je bio neprekidno služenje Bogu, neprekidno bogosluženje, jer je ovaj svet on smatrao za veličanstveni hram Božji u kome se vrši neprekidno bogojavljenje. Najbolje se i najsavršenije služi Bogu kada se živi po Evanđelju Bogočoveka Hrista. Sveti Sava je svim bićem svojim i mislio i osećao i delao i živeo po Evanđelju Hristovom, i tako postao, i za navek ostao, najmudriji i najveći srpski filosof, koji je srpskoj duši najpotpunije i najsavršenije otkrio večni božanski smisao i sveta i čoveka.

NAPOMENE:

1.     The Mysterious Universe, str. 3, Cambridge, 1937.
2.     Kiprijan Kern, Materijalizam i nauka, str. 106-T (“Hrišćansko delo”, god. 1936, sv. 2).
3.     I. G. Crowther, An outline of the Universe str. 20; 1938.
4.     Zvezde i njihova kruženja, str. 148; preveo Ž. Simić, Beograd, 1938.
5.     A. S. Edington, Zvezde i atomi, str. 16; Beograd, 1938.
6.     DŽ. Džins, Or. cit. str. 147.
7.     DŽ. Džins, Or. cit. str. 148.
8.     L’homme, cet inconnu, str. 4; Paris, Plon, 1938.
9.     tamo, str. 11.