Svetosavlje kao filosofija života

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA DRUŠTVA

Ako evropski kontinent ostane ičim poznat u istoriji ove planete, ostaće verovatno time što je umeo da izmisli mnogobrojne probleme a nije bio u stanju da ni jedan glavni problem reši u korist svekolikog roda ljudskog. Tu spadaju, na prvom mestu, takozvani socijalni problemi. Rešavati ih, postalo je manija maltene svih Evropljana. Ali, dopustite pitanje: ko ih rešava bez ognja i mača, bez inkvizicije i lomača? Evropski čovek stoji zbunjen, pometen i pomahnitao pred socijalnim problemima kao i pred problemom čoveka. Zašto? Zato što problemi društva, kada se svedu na svoje osnovne elemetne, nisu drugo do problem ličnosti, samo pomnožen brojem svih individua koje sačinjavaju društvo. Čovek, samim tim što je čovek, član je društvene zajednice i u nju unosi svoju psihofizičku sadržinu i problematiku. No, problematika čoveka i čovečanstva u osnovi je jedna ista. Problemi istine i pravde, života i smrti, dobra i zla, besmrtnosti i večnosti, neba i zemlje, muče i čoveka i čovečanstvo. Ali, najpre čoveka kao individuu, pa onda čovečanstvo kao kolektiv. Logički se nameće zaključak: ko reši problem čoveka, rešio je i problem društva, svakog društva, od najmalobrojnijeg do najmnogobrojnijeg: od porodice do čovečanstva.
Zbog rešavanja i problema čoveka i problema društva na humanistički način, u Evropi se padalo u dve krajnosti: ili je čovek potcenjivan, maltretiran, previđan, negiran radi društva, ili društvo radi čoveka. A nama se hoće potpuna pravda i za čoveka i za društvo, pravda koja bi uvek održavala ravnotežu između čovekovih božanskih vrednosti i društvenih neprolaznih dragocenosti. Nama se hoće društvo u kome će se očuvati božanska neprikosnovenost i božansko veličanstvo čovečije ličnosti; u kome čovek neće biti potcenjen, unakažen, opatuljen, mehanizovan, robotizovan ni na račun klase, ni na račun nacije, ni na račun države, ni na račun kulture, ni na račun civilizacije, ni na račun nauke, ni na račun religije. Nama se hoće društvo u kome se ličnost i društvo dopunjuju, podržavaju, rastu jedno kroz drugo i usavršavaju jedno pomoću drugog; društvo u kome je svaki duhovno sjedinjen sa svima i svi sa svakim, u kome svaki živi kroza sve, pomoću svih, ali i svi žive kroza svakog i pomoću svakog. A to znači: nama se hoće društvo koje sobom pretstavlja i jeste jedan organizam, jedno telo, a članovi toga društva su organski delovi među sobom: ti si oko, on ruka, ja noga, ali ni jedan ne može reći drugom: ne trebaš mi, mogu bez tebe. Da bi radila, ruci je potrebno oko da je vodi i noga da je nosi; isto tako, da bi videlo, oku je potrebna ruka da ga hrani i noga da ga nosi; i opet, da bi hodila, nozi je potrebno oko da je vodi i ruka da joj sarađuje. Svi smo u organizmu društva organski delići, veliki i mali, vidljivi i nevidljivi, ali delići koji žive jedan sa drugim i pomoću drugog: svaki sarađuje svima i svi svakome. Kao u telu: da bi rasla jedna dlaka na glavi, njoj sarađuje celo telo, ali je i dlaka svojom posebnom funkcijom potrebna telu, jer čuva glavu i mudri je sprovodnik znoja. Razgledajte telo čovečije; u njemu imamo najbolji primer društva, drugovanja, saradnje, simbioze, služenja drugome, bližnjemu: svaki delić služi svima, i svi svakome; malom prstu na ruci služi tako fini organ – oko, i još finiji – mozak, ali i prst služi i oku i mozgu. Što važniji organ u telu, to odgovorniju službu vrši, i sluga je svemu što je manje od njega u telu. Srce je najvažniji organ u telu ali i najveći sluga tela: ono neprekidno služi i svakom molekilu posebno i celom telu ukupno.
He čudite se tome, tako je složeno telo: ono što je veće u njemu veće je zato, da bi služilo manjemu od sebe. Zar ne vidite: smernost je glavna vrlina koja reguliše sve odnose u ljudskom telu: ono što je veće smirava se pred manjim služeći mu; a ono što je najveće – najviše se smirava! Tako i u našem zamišljenom, idealnom društvu: veći služi manjemu, učen – neukome, mudar – prostome, bogat – siromahu; najveći je time najveći što je dobrovoljni sluga svima. Sve po onom, i prirodnom i božanskom, zakonu Bogočoveko- vom: “Koji hoće da bude veći među vama, neka vam služi. I koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga” (Mat. 20, 26-27). Zašto, zašto? Zato što je to zakon i za najsavršenijeg čoveka, Bogočoveka Hrista, koji “nije došao da My služe, nego da služi” (Matej 20, 28). Zaista, zar ima većeg sluge rodu ljudskom od krotkog Bogočoveka? “Ja sam među vama kao sluga” (Luka 22, 27), objavljuje On svojim sledbenicima, kao sluga koji vas, služeći vam smerno, uči Božanskoj Istini, božanskoj Pravdi, božanskoj Ljubavi, božanskoj Dobroti, božanskoj Sili, kako biste znali i mogli savladati greh, zlo i smrt, i postati božanski dobri, besmrtni i večni. He samo kao ovaploćeni čovek, već i kao Bog Logos On neprestano služi ljudima kroz sunce, kroz vazduh, kroz svetlost, kroz svu prirodu, kroz svu vasionu, služi im istrajno i smerno, samo da bi ih naučio tom vrhovnom kosmičkom i vrhovnom prirodnom zakonu božanskom: da veće služi manjemu, i to s radošću i blagošću. Zato su Njegova Bogočovečanska usta i izrekla o tom zakonu ovo: “Najveći između vas, neka vam bude sluga. Jer koji se podiže, poniziće se, a koji se ponižuje, podignuće se” (Luka 22, 27). Ustvari, svekoliko Evanđelje Bogočovekovo, od početka do kraja, nije drugo do savršena ilustracija i nepobitno posvedočenje tog kosmičkog božanskog zakona, ili bolje, svezakona.
Gospodo, ne izgleda li vam po ovom evanđelskom svezakonu, da Bogočovek rešava idealno i realno u isto vreme i problem čoveka i problem čovečanstva, i problem ličnosti i problem društva? Jer su i čovek i čovečanstvo, i ličnost i društvo, ne samo od jednog istog psihofizičkog materijala, nego i jedan isti cilj, jedna ista celishodnost prožima sve, struji kroz sve što sačinjava njihovu suštinu. Ako pak njihov cilj nije isti, onda između njih zjapi nepremostiva provalija i njih rastržu nepomirljive suprotnosti. Samo jedinstvo cilja omogućuje idealno rešenje i problema čoveka i problema čovečanstva, i problema ličnosti i problema društva. Ali, kakvog cilja? Sigurno ne nekog privremenog, oportunističkog, konjukturnog, utilitarnog, već neprolaznog, besmrtnog, sudbinskog cilja koji prati ljudsko biće u svima svetovima u kojima se ono kreće. To je onaj besmrtni cilj, koji je Bogočovek postavio, crpeći ga iz bogolike suštine ljudske prirode. U čemu je taj cilj? Evo u čemu: ovaplotiti Boga i sva božanska savršenstva u čoveku i čovečanstvu, u ličnosti i društvu.
Zar je to moguće? Moguće je sa dva nepobitna razloga: prvi, što je čovek bogoliko biće; drugi, što se Bog Logos ovaplotio u čoveka i kao Bogočovek pokazao kako je božanski idealno savršen i čovečanski realno prirodan čovek u kome se ovaplotio Bog sa svima svojim božanskim savršenstvima. I još nešto: Bogočovek je doneo i razdaje ljudima božanske vrline i sile, te svaki čovek može, ako hoće, do maksimuma ovaplotiti u sebi Boga i božanska savršenstva. Ostvarujući ovaj cilj, ljudi pretvaraju sebe u besmrtna bića i postaju članovi besmrtnog Bogočovekovog društva: bogočovečanstva. Kao što se iz čoveka, logički i prirodno, izvija i razvija čovečanstvo, tako se iz Bogočoveka, opet logički i prirodno, izvija i razvija bogočovečanstvo. U tom Bogočovekovom društvu ljudi i žive i ponašaju se kao besmrtna bića, i to po evanđelskim zakonima koji važe i u ovom i u onom svetu. A to, jedino na ovoj planeti, društvo pravih besmrtnika i pravih bogonosaca, i onih koji se bar trude da to postanu, nije ništa drugo do – Bogočovečansko telo Njegovo – sveta Crkva Njegova…
Odahnite, mi se već nalazimo u svetilištu svetosavske filosofije društva. To je novo, bogočovečansko društvo nimalo nalik na ona koja vam teoriski ili konkretno nudi humanistička sociologija evropskog čoveka. U ovom svetosavskom društvu sve se svodi na životvornu ličnost Bogočoveka Hrista. Ona je najviša vrednost i najviša dragocenost. Sve ostale vrednosti, i individualne i socijalne, izvode se iz nje kao zraci iz sunca. He treba se varati: svetosavlje je svetosavlje samo Bogočovekom, jer je hrišćanstvo – hrišćanstvo samo Bogočovekom; u tome je njegov izuzetni značaj, i vrednost, i sila. Gospod Hristos je sebe sama, svoju Bogočovečansku ličnost ostavio kao Crkvu; stoga je Crkva – Crkva samo Bogočovekom i u Bogočoveku. Sve što je svetosavsko sliva se u jednu ogromnu, sveobimnu istinu: Bogočovek je i suština, i cilj, i smisao i svevrednost Crkve; ili tačnije: Crkva i nije drugo do Bogočovek Hristos produžen u sve vekove. Bogočovek je glava telu Crkve, jedina glava. Telo Crkve raste Njime u sve beskrajnosti božanskog života; raste rastom Božjim u meru rasta punoće Bogočovečanske, jer se sve kroza NJ i za NJ sazda. Božanskom silom svojom On sve članove Crkve tajanstveno vodi obogočovečenju, jer je smisao i cilj postojanja Crkve: bogočovečanskom verom i podvizima sve dovesti u meru rasta visine Hristove, sve obogočovečiti …
Vi osećate, ja govorim o svetosavskoj Crkvi. Šta je njena suština? – Bogočovek Hristos. Otuda sve što je svetosavsko ima bogočovečanski karakter: i saznanje, i osećanje, i volja, i mišljenje, i život i društvo. Bog je u svemu na prvom mestu, čovek na drugom; Bog vodi, čovek je vođen; Bog radi, čovek sarađuje. I to ne neki transcendentni, apstraktni, zamišljeni Bog, već Bog najneposrednije istoriske stvarnosti, Bog koji je postao čovek, živeo, u kategoriji našeg, ljudskog života, i u svemu se na zemaljski očigledan način pokazao apsolutno bezgrešan, apsolutno svet, apsolutno dobar, apsolutno mudar, apsolutno pravedan, apsolutno istinit. On je i postao čovek, ostajući Bogom, da bi kao Bog dao ljudskoj prirodi božanske sile, koja bi ljude odvodila najprisnijem, bogočovečanskom jedinstvu sa Bogom. I ta božanska sila njegova neprekidno radi u Bogočovečanskom telu njegovom-Crkvi, sjedinjujući ljude sa Bogom kroz blagodatni i sveti život. Jer Crkva i nije drugo do čudesni bogočovečanski organizam, u kome se saradnjom blagodati Božije i slobodne delatnosti čovekove obesmrćuje, obogočovečuje sve što je čovečije, sve – osim greha. U Bogočovečanskom organizmu Crkve svaki vernik je kao živa ćelija koja postaje sastavni delić njegov i živi njegovom životvornom bogočovečanskom silom. Jer, po svetosavskom shvatanju, biti član Crkve znači: saovaplotiti se Bogočoveku, postati sutelesnik njegov, organski deo bogočovečanskog tela njegovog; jednom rečju: obogočovečiti se u vasceloj realnosti svoje čovečanske ličnosti.
Gospodo, evo osnovnih principa svetosavske filosofije društva: u svemu i po svemu Crkva je na prvom mestu bogočovečanski organizam, a zatim bogočovečanska organizacija. Iz toga logički sledi i njeno bogočovečansko delovanje u svetu: sve što je Bogočovekovo – ovaplotiti u čoveku i čovečanstvu: ovaplotiti ljubav Hristovu, pravdu Hristovu, dobrotu Hristovu, mudrost Hristovu, smernost Hristovu, uopšte sve vrline Hristove. Jer se pomoću njih Hristos useljuje u čoveka i ovaploćuje u njemu. I takav čovek živi Hristom, misli Hristom, oseća Hristom, radi Hristom. Otkuda mu ta snaga? – Od samoga Hrista. Po reči sv. apostola Pavla: “Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moć daje” (Filip. 4,13). Čovek svetosavske vere, živeći u bogočovečanskom organizmu Crkve, živi uvek u zajednici “sa svima svetima” (Efes. 3, 18), koji ga tajanstveno pomažu u ostvarivanju evanđelskih zapovesti. Otuda svetosavski član Crkve živo oseća: da je jedne vere sa Apostolima, Mučenicima i Svetiteljima svih vekova, da su oni večno živi, i da sve njih jednovremeno prožima jedna ista bogočovečanska sila, jedan isti bogočovečanski život, jedna ista bogočovečanska istina. U Crkvi je prošlost uvek savremena, jer Bogočovek Hristos, koji je juče i danas onaj isti i vavek u svome bogočovečanskom telu neprekidno živi istom istinom, istom svetošću, istim dobrom, istim životom, i svu prošlost uvek čini sadašnjicom. Otuda, čovek svetosavske vere nikad nije sam već uvek u društvu svih svetih članova Crkve. I kada misli misao, on je misli sa strahom i molitvenim trepetom, jer zna da u tome na tajanstven način učestvuju svi Svetitelji. Pravoslavni su time pravoslavni što neprekidno imaju ovo osećanje bogočovečanske sabornosti, zagrevajući ga i čuvajući ga molitvom i smernošću. Oni nikada sebe ne propovedaju, nikada se ne hvale čovekom; nikada ne ostaju pri goloj čovečnosti; nikada ne idolatriziraju humanizam. Na svima putevima svojim oni ispovedaju i propovedaju Bogočoveka, ne čoveka. Njihovo je rukovodno načelo: bogočovečanski ciljevi se ostvaruju samo bogočovečanskim sredstvima; evanđelskim ciljevima se stiže samo evanđelskim putevima. Bogočovečanska ideologija hrišćanstva može se očuvati jedino bogočovečanskom metodikom hrišćanstva. Gospod Isus je i Istina i Put: ne samo Istina nego i Put, Put kojim se jedino dolazi do Istine. Otstupi li se od bogočovečanske metodike, neminovno se otstupa i od bogočovečanske ideologije, otstupa se od Bogočoveka Hrista.