Svetosavlje kao filosofija života

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA KULTURE

Mi živimo na geografskoj i duhovnoj vododelnici između dva sveta, između dve kulture, između Istoka i Zapada. Naša narodna duša poslata je u ovaj zagonetni svet, i rečeno joj je: živi – na oštrici mača! Može li iko od nas bez opasnosti po sebe živeti na oštrici mača? Nije li za takav život neophodno da se svi atomi bića našeg pretvore u oči neuspavljive, i sve misli duše naše u zenice neoslepljive? S jedne strane, dušu našu privlači metežni Zapad magnetskom težom svojom, a s druge – mami nas spokojni Istok tajanstvenom krasotom svojom. Pod politiranom korom Zapada tutnje vulkanske protivrečnosti; pod hrapavom korom Istoka šume bogočežnjive ponornice duha. I nas rastržu dva sveta. Kuda ćemo ići: na Istok ili na Zapad? Naša duša mora biti heruvimski vidovita i serafimski sluhovita, da bi mogla poći i ići putem, koji se neće završiti njenom smrću. He reci: neka se razdeli duša naroda našeg; neka pola pođe na Istok a pola na Zapad. Prijatelju, može li oko tvoje gledati, ako ga razdeliš? može li srce tvoje osećati, ako ga rasečeš? može li carstvo opstati, ako se razdeli? Same činjenice neporečno odgovaraju i nepobitno svedoče: ne može. Kako onda duša naroda našeg može živeti, i ne umreti, i besmrtna postati, ako se razdeli?
He treba se varati, položaj naše narodne duše je Sudbonosno ozbiljan; samo se oportunist može odnositi prema njemu neozbiljno. Osnovno je načelo psihologije naroda: svaki pojedinac nosi u sebi ne samo sudbinu svoje lične već i narodne duše. Svaki je odgovoran za sve. U telu naroda našeg, duše naše isprepletane su među sobom kao korenje u zemlji, iz koga raste jedno stablo, jedno drvo. U svakome ima svačije duše, a sve duše sačinjavaju jedan nedeljivi organizam. Ako je duša moja zagnojila čirom egoizma, zar se otrovni gnoj njen neće razliti po celom organizmu narodne duše? Ako je srce tvoje zaraženo samoživošću, zar nisi postao gangrena u organizmu narodne duše, gangrena koju treba odmah otseći?
Navikavaj sebe na misao: narodna duša nije nešto odvojeno od nas pojedinaca; ona je organsko jedinstvo svih duša sviju pojedinaca. Ma šta ti radio, ma šta mislio, ma šta osećao, – tvoj rad, tvoja misao, tvoje osećanje, proniče svu narodnu dušu, ulazi u nju sa svima svojim porocima i vrlinama, gadostima i radostima. Za zdravlje naše narodne duše odgovoran je svaki od nas, i najveći i najmanji, i najučeniji i najnepismeniji, i najviđeniji i najponiženiji.
Kada se naša narodna duša prvi put ustumarala na raskrsnici između dva sveta, Sv. Sava ju je odlučno poveo putem Bogočoveka Hrista. Do njega, ona je bila slepa; kroz njega ona je progledala i prvi put ugledala večnu Istinu i večni smisao života. Od smrtnog, on je dušu našu okrenuo Besmrtnom, od vremenog – Večnom, od čovečjeg – Bogočovečnom. Kome ćemo ići, prijatelji moji, kada se duša naša, plava ptica naša, ustumara u kavezu tela našeg, ustumara mučena rastkovskim pitanjima: šta je život? šta smrt? našto se daje život čoveku kada se završava smrću? Spopadnu li nas ta jeziva pitanja, ko će nam odgovoriti na njih: da li evropski čovek ili Rastkov Bogočovek?
Nije li čovek zadao sebi rastkovska pitanja, budite uvereni, još nije izašao iz životinjskog stadijuma, još se nije razvio u čoveka, jer samo životinje i poživotinjeni ljudi ne zadaju sebi ta pitanja. Smatrali ko da je viši od životinja time što se raskošno odeva i hrani, ukažite mu na životinje i bilje. Gle, zar ljiljan u polju nije lepše odeven i od slavnog cara Solomona? zar nije raskošnije ukrašen i od raskošne carice Savske? Gle, zar se pčela ne hrani bolje i od svakoga Kreza, jer se cvećem hrani? A kad svetosavski ozbiljno zagledate u neke pretstavnike naše inteligencije, videćete da još nisu izišli ni iz anorganskog stanja, jer žive telom i radi tela, radi te trošne ilovačne čaure duše svoje.
Ko se jedanput ozbiljno zamisli, rastkovski zamisli, nad tajanstvenim bićem što se čovek zove, on mora ili kao Rastko svim bićem poverovati u Gospoda Hrista, ili izvršiti samoubistvo, neminovno izvršiti duhovno samoubistvo, a možda i fizičko. Živeći na sudbonosnoj vododelnici kultura, naš se čovek, zahvaćen rastkovskim pitanjima, ne može smiriti dok odlučno ne pođe ili putem evropskog čoveka ili putem svetosavskog Bogočoveka. Šta ga čeka na jednom a šta na drugom putu? Čime se završava jedan a čime drugi put? Na čemu počiva kultura evropskog čoveka a na čemu kultura svetosavskog Bogočoveka?
Evropska kultura počiva na čoveku kao na temelju. Čovekom se iscrpljuje njen program i cilj, njena sredstva i sadržina. Humanizam je njen glavni arhitekt. Sva je izgrađena na sofističkom principu i kriterijumu: čovek je mera svih stvari, vidljivih i nevidljivih, i to – evropski čovek. On je vrhovni stvaralac i davalac vrednosti. Istina je ono što on proglasi za istinu; smisao života je ono što on proglasi za smisao; dobro i zlo je ono što on proglasi za dobro i zlo. Kratko i iskreno rečeno: evropski čovek je sebe proglasio za boga. Zar niste primetili kako on neizmerno voli da boguje, da boguje naukom i tehnikom, filosofijom i kulturom, religijom i politikom, umetnošću i modom, – da boguje po svaku cenu, makar inkvizicijom i papizmom, makar mačem i ognjem, makar – trogloditstvom i ljudožderstvom? On je jezikom svoje humanističko-pozitivističke nauke objavio da – nema Boga. I vođen tom logikom on je smelo izveo zaključak iz toga: pošto nema Boga, onda sam ja – bog!
Ništa tako ne voli evropski čovek no da se pretstavlja kao bog, mada je u ovoj vasioni kao miš u mišolovci. Da bi pokazao i dokazao svoje bogovstvo, on je objavio da su svi svetovi nad nama pusti, bez Boga i bez živih bića. On poštopoto hoće da ovlada prirodom, da je potčini sebi, zato je i organizovao sistematski pohod na prirodu, i taj pohod nazvao kulturom. U njega je upregao svoju filosofiju i nauku, svoju religiju i etiku, svoju politiku i tehniku. I uspeo da uglača neku parčad na kori materije, ali je nije preobrazio. Boreći se sa materijom, čovek nije uspeo da je očoveči, ali je ona uspela da suzi i opovršini čoveka, da ga svede na materiju. I on, obzidan njome, saznaje sebe kao materiju, samo kao materiju.
Znate li ko je pobedio? – Ironija, jer je kultura učinila čoveka robom materije, robom stvari. Očigledna je istina: evropski čovek robuje stvarima, ne boguje nad njima. Samozvani bog poklonički metaniše pred stvarima, pred idolima koje je sam načinio. U svome pohodu protiv svega natprirodnog, on je tekovinama svoje kulture zamenio sve nadmaterijalne težnje: zamenio je nebo, zamenio dušu, zamenio besmrtnost, zamenio večnost, zamenio Boga živog i istinitog. I kulturu promovisao za boga. Jer na ovoj pomračenoj zvezdi čovek ne može da izdrži bez boga, bez ma kakvog boga, makar bio i lažan, – takva je kobna ironija ovako ustrojenog čoveka.
Zar ne primećujete da je evropski čovek, u svojoj kulturomaniji, pretvorio Evropu u fabriku idola? Gotovo svaka kulturna stvar postala je idol. Otuda je naše doba – idolopokloničko doba pre svega i iznad svega. Nijedan kontinent nije toliko poplavljen idolima kao današnja Evropa. Nigde se toliko ne metaniše pred stvarima, i nigde se toliko ne živi za stvari i radi stvari, kao u Evropi. To je idolopoklonstvo najgore vrste, jer je to klanjanje pred ilovačom. Recite, zar čovek ne klanja riđoj ilovači, kada samoživo ljubi zemljano, ilovačno telo svoje, i uporno tvrdi: telo sam i samo telo? Recite, zar evropski čovek ne klanja riđoj ilovači, kada za svoj ideal proglašava klasu, ili narod, ili čovečanstvo?
Nema sumnje, Evropa ne pati od ateizma, već od politeizma; ne pati od nemanja bogova, već od premnogih bogova. Izgubivši pravoga Boga, ona je htela da svoju glad za Bogom zasiti stvaranjem mnogih lažnih bogova, idola. Od nauke i njenih hipoteza – stvorila je idole; od tehnike i njenih izuma – stvorila je idole; od religije i njenih pretstavnika – stvorila je idole; od politike i njenih partija – stvorila je idole; od mode i njenih manekena – stvorila je idole, a posred svih idola na vasioni tron egoizma posadila evropskog čoveka, evropskog Dalaj-lamu.
U suštini svojoj, evropska kultura je – povampireni fetišizam, fetišizam u evropskom izdanju, u evropskom kostimu. “Gurmanstvo za stvarima” je glavna odlika evropskog čoveka. No fetišistička metafizika evropske kulture praktično se izražava fetišističkom etikom. Stari neznabožački fetišizam odlikovao se – ljudožderstvom. A zar se novi evropski fetišizam ne odlikuje isto tako – ljudožderstvom, samo maskiranim, kulturnim ljudožderstvom? Zar evropska kultura nije ustima svoje nauke proglasila kao glavni princip života – borbu za samoodržanje? Šta je to ako ne poziv na ljudožderstvo? He znači li to: čoveče, bori se za samoodržanje – svim sredstvima; bori se, ako treba, i – ljudožderstvom! glavno je: održati se u životu! Kako? -To ne podilazi pod kontrolu savesti. Život je klanica, na kojoj jači ima pravo da zakolje slabijeg. Štaviše: slabiji ljudi su materijal za jače. Pošto ni Boga ni besmrtnosti nema, onda je čoveku radi samoodržanja – sve dopušteno. Dopušten je greh, dopušteno zlo, dopušten zločin. Pozitivistička je nauka objavila: sve što biva – biva po prirodnim zakonima. U prirodi vlada kao vrhovni zakon – zakon neophodnosti. On vlada i nad ljudima, i nad svima njihovim mislima, osećanjima, stremljenjima, postupcima. Kada greše, ljudi greše po neophodnosti. Čoveče, ti nisi kriv, ni za najveći prestup svoj – nisi kriv, jer sve što činiš, činiš po prirodnoj neophodnosti… He čudite se! – greh ne može postojati za čoveka, za koga ne postoji Bog, jer je greh – greh pred Bogom. Ako Boga nema, onda – ni greha nema, ni zla nema, ni zločina nema.
Metafizički nihilizam evropske kulture, izražen principom: “nema Boga”, morao se pojaviti kao praktični nihilizam, čiji je princip: nema greha, sve je dozvoljeno! Obratite pažnju, svojom filosofijom i naukom, svojom tehnikom i politikom, evropska kultura sistematski potiskuje iz čoveka sve što je besmrtno i večno, virtuozno paralizuje u njemu osećanje besmrtnosti, smanjuje mu dušu dok je najzad ne svede na – nulu.
Treba se osloboditi Boga, – to je javna ili potajna čežnja mnogih neimara evropske kulture. Oni na tome rade kroz humanizam i renesans, kroz rusovljevski naturalizam i razbarušeni romantizam, kroz pozitivizam i agnosticizam, kroz racionalizam i voluntarizam, kroz parlamentarizam i revolucionizam. A smeliji među njima stvorili su lozinku: treba ubiti Boga! Najzad je najdosledniji neimar i najiskreniji ispovednik evropske kulture – Niče, sa vrha čovekomanijske piramide egoizma, objavio vest: “umro je Bog!”
Kada nema ni večnog Boga, ni besmrtne duše, onda – nema ničeg apsolutnog, ničeg svevrednosnog, onda – sve je relativno, sve prolazno, sve smrtno. I zbilja, proterane su sve apsolutne vrednosti, a zacarene – relativne. Nema sumnje, relativizam je i logika, i priroda, i duša humanizma. Ajnštajnova teorija relativiteta je završna, zbirna rezultanta humanizma i svih njegovih filosofskih, naučnih, tehničkih i političkih ogranaka, no ne samo to, nego u poslednjoj liniji svojoj, humanizam nije drugo do – nihilizam.
Krizu evropskog duha ovako ocrtava nemački filosof Karl Joel: “Našem pogledu na svet nedostaje potez ka celini uopšte i smisao za apsolutno. Nedostaje nam celina osvedočenja, a sa najvišom snagom osvedočenja i najviša snaga verovanja; naš moral nema velikih karaktera; naša istorija nema ličnosti kroz koje se izražava ceo narod i celo vreme u najzbijenijoj snazi. Nedostaje nam velika poezija, jer naša fantazija, otrgnuta od kosmičke celine, hvata se samo malenoga a u velikom se samo igra, jer naše pesnike ne nosi više ono kosmičko osećanje klasičara, koje je njihovim stihovima davalo viši zvuk i njihovim likovima unutrašnju nužnost. Imamo najopojnije slikarstvo tona bez melosa, najraskošniji patos bez etosa, i najšareniju instrumentaciju, ilustraciju, inscenaciju, najveštiju tehniku bez duše. Imamo najvidljiviju sredinu, najbogatiju pozornicu, najživlju radnju bez junaka, sa masama i marionetama kao junacima. Imamo režiju kao umetnost s najjačim efektom, umetnost pojava bez suštine. Imamo najbogatiji život; ali on nema mira i zaokruženosti, unutrašnje harmonije, jer mu nedostaje smisao za celinu, za izmirenje čoveka i sveta. Tako kriza filosofije postaje kriza vremena”.
Da, da, humanizam se nije mogao ne razviti u nihilizam. Zar može čovek ne postati nihilist, kada ne priznaje nikakvu apsolutnu vrednost?
Idite koritom logike do kraja, i vi ćete morati doći do zaključka, da je relativizam – otac anarhizma. Pošto su sva bića relativna, onda – nijedno od njih nema prava da sebe nametne drugima. Pokuša li, treba ratovati do istrebljenja. Pošto su sve vrednosti relativne, kakvo pravo ima ma koja od njih, da sebe nametne za najveću i vrhovnu? Na osnovu čega tvoja istina, prijatelju, potiskuje moju, kada su i jedna i druga relativne? Pošto u čovečanskim svetovima nema ničeg apsolutnog, onda – ne postoji ni hijerarhija bića, ni hijerarhija vrednosti; postoji samo anarhija.
I zaista, stvarnost je nad stvarnostima, da su nihilizam i anarhizam logički završetak evropske kulture, neizbežna završna forma evropskog humanizma i relativizma. Humanizam se neminovno izvija u ateizam, prolazi kroz anarhizam, i završava nihilizmom. Je li neko danas ateist, znaj, ako je dosledan, sutra će biti anarhist, a preksutra nihilist. A je li ko nihilist, znaj da je do njega došao od humanizma kroz ateizam.
Šta ostaje od čoveka, kada se iz tela njegovog izvuče duša? – Leš. Šta od Evrope, kada se iz tela njenog izvuče Bog? – Leš. Isterali su Boga iz vasione, zar nije postala – lešina? Šta je čovek koji poriče dušu u sebi i u svetu oko sebe? Ništa drugo do – uniformisana ilovača, hodeći mrtvački sanduk od ilovače. Rezultat je poražavajući: zaljubljen u stvari, evropski čovek je najzad i sam postao – stvar. Ličnost je obescenjena i razorena; ostao je čovek = stvar. Nema celog integralnog, besmrtnog, bogolikog čoveka, već sami razlomci čoveka, telesna ljuštura čoveka, iz koje je proteran besmrtni duh. Doduše, ljuštura je uglačana, politirana, tetovirana, ali je ipak ljuštura. Evropska kultura je obezdušila čoveka, oveštastvila ga i mehanizirala. Ona mi liči na čudovišnu mašinu koja guta ljude i prerađuje ih u stvari. Finale je dirljivo tužan i potresno tragičan: čovek – bezdušna stvar među bezdušnim stvarima.
dodatak carstvu Božijem. A kultura Zapada ište najpre taj dodatak. U tome je njeno neznaboštvo, jer, po reči Spasovoj, neznabošci ištu najpre taj dodatak. U tome je njen tragizam, jer je dušu istrošila brinući se o stvarima. A bezgrešni Gospod rekao je jednom za svagda: “He brinite se za život svoj, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni za telo svoje, u što ćete ga obući … Jer sve ovo neznabošci ištu; a zna Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo. Hero ištite najpre carstva Božijeg i pravde njegove i ovo će vam se sve dodati” (Matej 6, 25; 32-33; Luk. 12, 22-31).
Ogroman je registar potreba koje savremeni čovek žudno izmišlja. I radi zadovoljenja svojih mnogobrojnih besmislenih potreba, ljudi su ovu zlatnu zvezdu Božiju pretvorili u klanicu. A čovekoljubivi Gospod je davno otkrio ono što je “jedino potrebno” svakom čoveku i svemu čovečanstvu. Šta je to? – Bogočovek Hristos i sve što On sobom donosi: Božanska istina, Božanska pravda, Božanska ljubav, Božanska dobrota, Božanska svetost, Božanska besmrtnost, Božanska večnost, i sva ostala Božanska savršenstva. Eto, to je “jedino potrebno” čoveku i čovečanstvu, a sve ostale ljudske potrebe, upoređene sa ovom, toliko su sporedne, da su gotovo nepotrebne.
Kada se čovek svetosavski ozbiljno zamisli nad tajnom svoga života i sveta oko sebe, onda mora doći do zaključka, da je potreba nad potrebama – odreći se svih potreba, i odlučno poći za Gospodom Hristom, poći i sjediniti se s Njim, upražnjavanjem evanđelskih podviga. He učini li to, čovek ostaje duhovno besplodan, besmislen, bezživotan; duša mu se suši, rasipa, raspada, i on postupno izumire, dok najzad sav ne umre, sav bez ostatka. Jer su božanska usta Hristova izrekla: “Kao što loza ne može roditi sama od sebe, ako ne ostane na čokotu, tako i vi, ako u meni ne budete. Ja sam čokot, a vi loze: koji obitava u meni i ja u njemu, on će roditi mnogo roda, jer bez mene ne možete činiti ništa, Ko ne ostane u meni, izbaciće se napolje, kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti” (Jov. 15, 4-6).
Samo kroz duhovno organsko jedinstvo sa Bogočovekom Hristom, čovek može produžiti život svoj u život večni i biće svoje u biće večno. Čovek bogočovečanske, svetosavske kulture nikad nije sam: kad misli, on – Hristom misli; kad dela, on – Hristom dela; kad oseća on – Hristom oseća Jednom rečju: on neprestano živi Hristom Bogom. Jer šta je čovek bez Boga? – U početku polučovek, a na kraju – nečovek. Jedino u Bogočoveku, čovek nalazi punoću i savršenstvo svoga bića, nalazi svoj original, svoju beskonačnost i beskrajnost, svoju besmrtnost i večnost, svoju apsolutnu vrednost. Gospod Isus je jedini među ljudima i među bićima proglasio dušu čovečiju za najveću dragocenost u svima svetovima, gornjim i donjim. “Kakva je korist čoveku, – pita Spasitelj koji se nikad smejao nije, – ako sav svet dobije, a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?” (Matej 16, 26).
Sva sunca i zvezde ne vrede koliko jedna duša. Istrošili čovek dušu svoju u porocima i gresima, neće je moći otkupiti, makar postao gospodar svih sunčanih sistema… Tu je čoveku ostavljen jedan izlaz, samo jedan, i nema drugog. Evo njega: Bogočovek Hristos je jedino osiguranje duše čovečije, osiguranje na besmrtnost i večnost. Stvarima se duša ne osigurava, već porobljava. Bogočovek oslobađa čoveka tiranije stvari. Nad Hristovim čovekom stvari nemaju vlasti, ali on ima nad njima. Svima stvarima on određuje pravu vrednost, jer ih sve ceni Hristovom ocenom. A pošto u Hristovom cenovniku duša ljudska ima nesravnjeno veću vrednost od svih bića i stvari, to svetosavski čovek svu brigu svoju, svu pažnju svoju, posvećuje duši. Jer je svetosavska kultura prvenstveno kultura duše.
Čovek je veliki jedino Bogom; – to je moto svetosavske, bogočovečanske kulture. Bez Boga, čovek nije drugo do – sedamdeset kilograma krvave ilovače. Šta su ljudi bez Boga, ako ne – grob do groba? Evropski je čovek osudio na smrt i Boga i dušu. Nije li time i sebe sama osudio na smrt, iza koje nema vaskrsenja? Svedite iskreno i nepristrasno bilans evropske filosofije, nauke, politike, kulture, civilizacije, i vi ćete videti da su one u evropskom čoveku ubile Boga i besmrtnost duše. No ako ozbiljno zagledate u tragiku ljudske istorije, vi ćete morati uvideti da bogoubistvo uvek završava samoubistvom. Setite se Jude. On je prvo Boga ubio, pa zatim sebe uništio. To je neumitni zakon koji vlada istorijom ove planete.
Zgrada evropske kulture, zidana bez Hrista, mora se srušiti, vrlo brzo srušiti, prorokovao je vidoviti Dostojevski pre 90 godina, i setni Gogolj pre 100 godina… I na naše oči zbivaju se proroštva slovenskih proroka. Deset vekova zidana je evropska vavilonska kula, i nama je pala u deo tragična vizija: gle, sazidana je ogromna – nula! Nastala je sveopšta pometnja: čovek čoveka ne razume, duša dušu ne razume, narod narod ne razume. Ustao je čovek na čoveka, i carstvo na carstvo, i narod na narod, pa čak i kontinent na kontinent.
Evropski čovek je došao do svoje sudbonosne vrtoglavice. Na vrh svoje vavilonske kule poveo je nadčoveka, i hteo njime da završi svoje zdanje, ali je nadčovek poludeo pod samim vrhom, i survao se s kule, a i kula za njim krha se i lomi kroz ratove i revolucije. Homo europae?cus morao je poludeti na kraju svoje kulture; Bogoubica je morao postati samoubica. Wille zur Macht pretvorilo se u Wille zur Nacht. Noć teška noć legla je na Evropu. Ruše se idoli Evrope, i nije daleko dan, kada neće ostati ni kamen na kamenu od evropske kulture, koja je gradove zidala a duše razoravala, koja je tvari obožavala a Tvorca odbacila…
Zaljubljen u Evropu, ruski mislilac Hercen je dugo živeo u njoj, ali je pri kraju svoga života, pre 90 godina pisao: “Dosta smo dugo proučavali crvotočni organizam Evrope; u svima slojevima, svuda smo videli prst smrti… Evropa se približuje strašnoj kataklizmi… Političke revolucije se ruše pod teretom svoje nemoći; one su izvršile velika dela, ali nisu svršili svoj zadatak, srušile su veru, a nisu ostvarile slobodu; raspirile su u srcima želje koje nisu bile u stanju ispuniti… Ja sam prvi koji bledim, i bojim se tamne noći što nastupa… Zbogom umirući svete, zbogom Evropo!”…
Pusto je nebo, jer nema Boga na njemu; pusta je zemlja, jer nema besmrtne duše na njoj; evropska kultura je svoje roblje pretvorila u groblje. I sama postala groblje. “Ja hoću da idem u Evropu, – izjavljuje Dostojevski, – i znam da idem na groblje”…
Pre Prvog svetskog rata propast Evrope predosećali su i pretkazivali samo setni vidioci slovenski. Posle onog Svetskog rata to uviđaju i osećaju i poneki Evropljani. Najhrabriji i najiskreniji među njima nesumnjivo je Špengler koji je pretprošle decenije uzbunio svet svojom potresnom knjigom: Untergang des Abendlandes. U njoj on svima sredstvima, koja mu pruža evropska nauka, filosofija, politika, tehnika, umetnost, religija, pokazuje i dokazuje da Zapad pada i propada. Od Prvog svetskog rata Evropa se nalazi u ropcu. Zapadnjačka ili faustovska kultura, po Špengleru, počela je u desetom veku posle Hrista, a sada se raspada i propada, da sasvim nestane krajem dvadeset i drugog veka. Za evropskom kulturom, rasuđuje Špengler, nastaje kultura Dostojevskoga, kultura pravoslavlja.
Kroz sve svoje kulturne izume evropski čovek naglo umire i izumire. Zaljubljenost evropskog čovečanstva u sebe – to je grobnica iz koje ono ne želi, i zato ne može, da vaskrsne; zaljubljenost u svoj razum, – to je kobna strast koja pustoši evropsko čovečanstvo. Jedino je spasenje od toga: Hristos, – tvrdi Gogolj. Ali svet, “rasejan milionima blistavih predmeta, koji mu rasprštavaju misli na sve strane, nema snage da se neposredno sretne sa Hristom”.
Tip evropskog čoveka je bankrotirao pred osnovnim problemom života; svetosavski Bogočovek ih je rešio sve do jednoga. Evropski čovek rešio je problem života – nihilizmom; Bogočovek – večnim životom. Za evropskog darvinovsko-faustovskog čoveka glavno je u životu – samoodržanje; za Hristovog čoveka – samopožrtvovanje. Prvi veli: žrtvuj druge sebi! a drugi: žrtvuj sebe drugima!… Evropski čovek nije rešio prokleti problem smrti; Bogočovek ga je rešio – vaskrsenjem. (1)
Čoveče, sei stolz und gl?cklich! = budi gord i srećan! – poručuje evropskom čoveku završitelj evropske kulture, Niče. Smыrыsь, gordый čelovъkъ! = smiri se, gordi čoveče! poručuje slovenskom čoveku apostol pravoslavne kulture, Dostojevski. Smiri se, gordi čoveče, smiri pred večnom Hristovom istinom i pravdom!
U mojim zaključcima o evropskoj kulturi ima mnogo katastrofnog. Ali, neka vas to ne čudi, jer govorim o najkatastrofalnijem periodu ljudske istorije, o apokalipsisu Evrope, čije strahote lome telo njeno i duh njen. Nema sumnje, sva je Evropa minirana vulkanskim protivrečnostima, koje, ako se ne uklone, mogu uskoro eksplodirati završnim uništenjem evropske kulture…
Stavljeni na opasnu vododelnicu između dve kulture, zenice naše duše peče ognjeno pitanje: evropski čovek ili svetosavski Bogočovek? Od odgovora na to pitanje, zavisi sudbina naše narodne duše i u vremenu i u večnosti. Želite li da duša našeg naroda zablista nezalaznom svetlošću; želite li da od prolazne postane neprolazna, od neslavne – slavna, od smrtne – besmrtna, od vremenske – večna, od čovečne – bogočovečna, onda izaberite svetosavskog Bogočoveka. Izaberete li Njega, šta će vam učiniti čovek? šta smrt? “Smrti, gde ti je žaoka? pakle, gde ti je pobeda?” Izaberete li Njega, vi ćete stati u red slovenskih besmrtnika, u red najboljih i najvećih Slovena, u red glavnih neimara pravoslavne bogočovečanske kulture: Svetog Save Srpskog i Svetog Sergija ruskog, Svetog Prohora Pčinjskog i Svetog Jovana Rilskog, Svetog Gavrila Lesnovskog i Svetog Serafima Sarovskog, Gogolja i Dostojevskog, i ostalih besmrtnika slovenskih. A kada ste sa njima, i sa njihovim svepobednim Gospodom Hristom, onda vas niko neće moći pobediti ni u ovom ni u onom svetu, i onda ćete biti nepobedljivi pobednici na svima bojištima u svima svetovima…

NAPOMENE:

1.     Episkop Nikolaj: Reči o svečoveku, str. 334.