Svetosavlje kao filosofija života

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA PROGRESA

Neka kosmička zavera postoji protiv naše planete, jer se nigde u vasioni ne umire osim na zemlji. Ostrvo smrti, jedino ostrvo na kome se umire, eto to je sumorna zvezda naša. A iznad nje, oko nje, i ispod nje kruže milijarde zvezda, na kojima nema smrti, na kojima se ne umire. Sa svih strana bezdan smrti opkoljava planetu našu. Koji je to put koji polazi sa zemlje a ne survava se u bezdan smrti? Koje je to biće koje može izbeći smrt na zemlji? Svi umiru, sve umire na ovom jezovitom ostrvu smrti. Nema tužnije sudbe od zemljine, nema očajnije tragedije od čovekove. Zašto se daje život čoveku, kada je odasvud opkoljen smrću? Zamke smrti razapete su svuda; na staze čovekove metnut je mrak. Kao ogroman i čudovišan ljigavi pauk smrt je isplela guste mreže oko počađale zvezde naše, i u njih hvata ljude kao bespomoćne muve. Sa svih strana ljudožderske strahote vijaju čoveka, i on nema kud, jer ga je smrt zatvorila odasvud. Zašto se daje svest čoveku, kada ona svuda i u svemu nailazi na smrt? Zašto se daje osećanje čoveku; da li zato da oseti kako mu je grob – otac a crvi – braća. Kroz napaćenog Jova svaki od nas dovikuje grobu: ti si otac moj, a crvima: vi ste mati moja. Svest je tužan i strašan dar čoveku, no mnogo tužniji i mnogo strašniji dar je – osećanje. A čula? Zašto su čula data čoveku: da li zato da mu budu pipci, pomoću kojih će na svakom koraku u istoriji roda ljudskog napipati smrt? Pošaljite misao svoju po ovom ostrvu smrti da vam pronađe smisao čovekovom postojanju, i ona će vam se vratiti ojađena i tužna, sva posuta hladnim pepelom smrti; pošaljite osećanje svoje, i ono će vam se vratiti izranavljeno i izgruvano po neprolaznim gudurama smrti; pružite jedno čulo svoje do kraja ma kog bića u istoriji, i ono će kao kraj njegov, kao završetak njegov nesumnjivo napipati smrt.
Gospodo, smrt je najočiglednija, najuniverzalnija stvarnost u svetu. U samoj stvari, poslednja, završna stvarnost ljudskog života na zemlji jeste smrt. Recite, zar smrt nije poslednja stvarnost i moja i vaša? Svi smo mi zaraženi smrću svi bez izuzetka; bakcili smrti projeli su sva tkiva bića našeg; svaki od nas nosi u sebi hiljade smrti. Našu planetu stalno pustoši hronična epidemija smrti; nema medicine koja nas može spasti ove epidemije; nema karantina gde bi se ljudi mogli očistiti od mikroba smrti. Šta je ljudski život na zemlji ako ne: stalno grčevito otimanje od smrti, borba sa smrću, i najzad – poraz od smrti? Jer mi u medicini, u nauci, u filosofiji pobeđujemo ne samu smrt već njene preteče: bolesti i slabosti. I to ih pobeđujemo delimično i privremeno. Šta su triumfi nauke, filosofije, tehnike pred strašilnim faktom sveopšte smrtnosti svega ljudskog? Ništa drugo do graja zbunjene i preplašene dece. Ako ima tragike u svetovima, onda je centrala njena čovek. Tragično je biti čovek, o! nesravnjeno tragičnije nego biti tigar ili ovca, zmija ili ptica, puž ili komarac. Ma koliko se čovek naprezao da prevaziđe tragiku ljudskog života, on mora i osećati i saznavati da stalno ostaje zatvorenik u neotvorljivoj tamnici smrti, tamnici koja nema ni prozora ni vrata. Rađajući se na svet, čovek je od prvog momenta kandidat za smrt; i ne samo to, nego čim se rodi – već je osuđen na smrt. Utroba koja nas rađa nije drugo do rođena sestra groba. Izlazeći iz majčine utrobe čovek već stupa na put koji vodi u grob. Ma kojim putem išao po ovom ostrvu smrti, čovek se najzad mora iskrcati u – grob. Svaki čovek je zalogaj, koji na kraju krajeva proguta nenasita smrt, “vsejadica smert”[1]. Šta nam ostaje, o kukavni zarobljenici smrti? Jedino: pobuna gorkog osmejka i grč nemoćnog srca.
Gospodo, na dugom i strašnom putu kroz istoriju u čoveku se toliko naslagalo i nagomilalo smrti, da je smrt postala jedina kategorija, u kojoj se kreće i biva sav život ljudski, u kojoj on nastaje, ostaje, pa možda i prestaje. Kroz istoriju se u čoveku izrodilo jedno ubeđenje: ako u ovom svetu ima ičeg neophodnog, onda je to smrt. To ubeđenje postalo je morom svake istoriske epohe. Jezovita realnost smrti primorala je čovečanstvo da to ubeđenje formuliše u dogmu: smrt je neophodnost. Tu nemilu dogmu predavao je u nasleđe otac sinu, čovek čoveku, pokolenje pokolenju. Ako čovek bez predrasude zagleda u istoriju ovog čudnog sveta, mora priznati da je ovaj svet – ogromna vodenica smrti koja neprekidno melje povorke ljudi, od prvog čoveka, pa sve do poslednjeg. I mene melje, i tebe melje, prijatelju, i sve nas melje, dok nas jednog dana ili jedne noći ne samelje. Recite, može li čovek spokojan biti, i bez bunta ovaj svet primiti, kada je u ovoj vodenici smrti priklješten između dva vodenična kamena, koji će ga dotle mleti dok ga sasvim ne samelju? može li muva biti spokojna u paukovoj mreži, i miš u mišolovci? Od užasa – čovek oseća da je ovaj život neko strašno priviđenje i mračno zatočenje. Izgleda, neko nas je poslao na zatočenje odvratnom priviđenju; poslao je nas koji smo i sami od iste materije od koje i priviđenje. Dovoljno je i jedno oko čoveku pa da vidi da je naša planeta – trkalište priviđenja, trkalište kaldrmisano lobanjama ljudskim. I još: trkalište sa svih strana obzidano smrću. A vasiona? nije li to ogromna, ogromna, hermetički zatvorena grobnica, po kojoj ljudi kao očajne krtice neprestano riju, i nikako da je proriju?
Svakolika istorija roda ljudskog nije drugo do zaglušna afirmacija smrti. Sve njene bure i oluje, zatišja i podvizi, svi njeni tvorci i borci, svedoče jedno, samo jedno: smrt je neophodnost; svaki je čovek neizostavno i neminovno smrtan. To je finale svakog ljudskog bića, to testament koji za sobom neizostavno ostavlja svaki žitelj naše planete. Taj testament su svakome od nas ostavili pretci naši. U njemu stoje samo ove tri reči: smrt je neophodnost. – Recite, gospodo, može li čovek sa takvim testamentom biti spokojan i srećan u ovoj vodenici smrti? je li mogućan, je li logičan, je li opravdan, je li potreban progres u svetu, u kome je smrt – najneodoljivija neophodnost? A to pitanje znači: ima li smisla ovakav svet, ovakav život, ovakav čovek? Pitanje progresa pitanje je smisla životnog. Ako je u vodenici smrti mogućan smisao života, mogućan je i progres. Odgovor pak na to pitanje mogućan je jedino kroz odgovor na pitanje smrti. Rešenjem problema smrti u samoj stvari rešava se centralni problem. Posredno i neposredno, svi se problemi u krajnjoj liniji svode na problem smrti. Ko reši problem smrti, rešio je glavne probleme ljudske svesti i savesti. Na ovom problemu probaju se svi bogovi i svi ljudi. Ako iko reši ovaj problem, onda je to istiniti Bog, i nema Drugih bogova, i – ne trebaju nam.
Suočite problem smrti sa savremenom pozitivističkom naukom. Da bi rešila problem života i smrti, nauka je mobilisala sve svoje sile, ali se svi njeni napori slivaju u jedan zaključak: u svetu vladaju prirodni zakoni koji su neophodni i neizmenljivi; i smrt je prirodni zakon, zato je neophodan i neizmenljiv; u ovakvom svetu i ovakvom čoveku: smrt je neophodnost. – Eto, svoj odgovor na strašni problem smrti nauka uvija u tajanstvenu reč: neophodnost. Ali, ona time ne rešava problem već ga samo konstatuje i afirmira. Ovakvim odgovorom nauka potvrđuje činjenicu da je smrt neophodnost. No, gospodo, baš ta činjenica i jeste najveće prokletstvo za rod ljudski. Ja moram izvući konsekvence iz ovog dogmata savremene nauke: ako je smrt neophodnost, onda ljudski život nema smisla: neophodnost ostaje neophodnošću: čovečanstvo je osuđeno na permanentni status quo ante, tj. osuđeno na permanentnu smrt, pošto je smrt neophodnost za sve ljude. “Verujemo, izjavio je nedavno čuveni astronom Džems Džins, profesor Kembridžkog univerziteta, da vasiona nije stalna, nepromenljiva sklopa. Ona živi svojim životom, putuje, kao i svi mi, putem koji vodi od rođenja do smrti. Jer nauka ne zna ni za kakvu promenu sem promene koja se sastoji u starenju, i ni za kakav napredak izuzev napretka ka grobu. U svetlosti našeg sadašnjeg znanja, primorani smo da verujemo da je cela materijalna vasiona samo jedan primer za ovo, ma da na ogromnoj skali”[2].
Pošto je smrt jedini prirodni završetak čoveka, pa i same vasione, onda je pravi progres u osnovi nemoguć; ne samo nemoguć već i nepotreban. Jer našta mi progres, kada se sastoji u tome da me svečano isprati od kolevke do groba? To je kao kad te osude na smrt, pa dželat premaže mač medom, da bi ti bilo slađe kad ti njime odrubi glavu… Našta mi progres, našta život, našta sav trud, i rad, i dužnost, i ljubav, i mržnja, i kultura, i civilizacija, kad umirem sav bez ostatka? Sve to pred čime se ljudi klanjaju: progres, kultura, civilizacija, rad, dužnost, moral, otadžbina, porodica, – sve su to vampiri koji mi krv sišu, sišu, sišu .. . Prokleti bili!
Gospodo, treba biti iskren: ako je smrt neophodnost, onda je ovaj život – najpodrugljiviji dar, najodvratniji potsmeh, i glavno: užas, neizdržljivi užas… Neophodnost smrti je za nauku neuklonljiva i nepobediva; to znači: nauka ne može ni pronaći ni dati smisao životu. Pred problemom smrti izdiše i sama nauka. Mnogi govore: nauka je sila, nauka je moć. Ho recite: zar je sila, koja je bezsilna pred smrću, u samoj stvari sila? zar je moć, koja je nemoćna pred smrću, u samoj stvari moć? Nema sile mimo onu koja pobeđuje smrt. Vele: nauka je čovekoljubiva. No kakvo mi je to čovekoljublje, kad ona ostavlja čoveka u smrti? kada je nemoćna da ga odbrani od smrti? Čovekoljublje je: pobediti smrt. I nema drugog.
Gospodo, suočite problem smrti sa ma kojom filosofijom, starom ili novom. Gle, sva se logika svih filosofija sliva u jedan princip: kategorije ljudskog mišljenja dokazuju nemogućnost pobede nad smrću; smrt je logična posledica trošnosti čovekova bića, stoga je smrt neizbežna neophodnost… Ovakav odgovor potstiče me na pitanje: kako filosofija može dati smisao čovekovom životu, kada tako rešava kobni problem smrti? U samoj stvari, razne filosofije i nisu drugo do aritmetika pesimizma. Kada čovek sa ivice groba posmatra svet, onda mu ni jedna filosofija ne može zasladiti gorku tajnu smrti.
Suočite problem smrti sa evropskom humanističkom kulturom. Mnoge je naivne evropska kultura nadom okrilila. No slaba su to krila da bi čoveka mogla dići iznad smrti. Smrt ih nemilosrdno saseca u korenu. I kulturni se čovek oseća tragično nemoćan pred strašilnim faktom smrti. Stani na ivicu svoga groba i izmeri kulturu na terazijama svoje savesti; gle, lakša je od ništa. Pred smrću ona se savija u zgrčenu nulu. Sve njene tekovine smrt polako nagriza i otiskuje u svoj mračni ambis. Zar kultura koja nije ustanju da pobedi smrt, u samoj stvari pretstavlja silu koja joj se od mnogih pripisuje? Kakva je korist čoveku od toga što je kulturan, kulturan u vodenici smrti, koja će danas – sutra samleti i njega i njegovu kulturu?
Stavite problem smrti pred nehrišćanske religije. Sve se one muče njime; i rešavajući ga, one ga ili obilaze, ili negiraju, ili preskaču. Najtipičnije su od njih: bramanizam i budizam. Za bramanizam, smrt je kao i sav vidljivi svet: Maja, varljiva realnost, nebiće, neegzistencija. Problem smrti spada u neku vrstu samozvanih realnosti, koje valja prevazići silom volje svoje. Sav je vidljivi svet – izložba priviđenja, koja iščiljavaju u nerealne fantome. – Rešavajući na takav način problem smrti, bramanizam ga ne rešava već negira. A budizam? Budizam je punoletstvo očajanja; to je ne samo filosofija nego i religija pesimizma. Tajna nebića je prijatnija od gorke – pregorke tajne bića. Smrt je oslobođenje od okova ovog strašnog čudovišta što se svet zove. Iza smrti – blaženstvo je nirvane. – Tako, budizam ne rešava već preskače problem smrti; ne pobeđuje smrt već je očajno proklinje. Na sličan način i ostale religije ne pretstavljaju drugo do bankrotstvo pred problemom smrti.
Gospodo, vrednost, pravu vrednost svake nauke, svake filosofije, svake religije, svake kulture pronaći ćete, ako ih pročitate u kontekstu sa smrću. I kroz nauku, i kroz filosofiju, i kroz mnogobrojne religije čovek pokušava da pobedi smrt, i nikako ne uspeva… Čovek je sam, a oko njega podmuklo ćuti bezobalni okean smrti… Zarobljen smrću, čovek riče od uzdaha srca svog, i niko da mu odgovori, niko od ljudi, niko od bogova. I ako što odmuca nauka, ili filosofija, ili kultura, sve je to slaba narkoza koja nikako ne može da uspava užasom smrti probuđenu dušu ljudsku. Pogledajte, čoveku i čovečanstvu nikuda iz proklete vodenice smrti. Naša mrgodna planeta ima i suviše centripetalne sile za sve što je smrtno, pa i za čoveka. Sav elektricitet bola, užasa, tragike, sabira se u jedan grom, grom smrti, protiv koga nema gromobrana. Smrt je vrhovno zlo, koje sintezira sva zla; vrhovni užas, koji sintezira sve užase; vrhovna tragika, koja sintezira sve tragike. Pred tim vrhovnim zlom, pred tim vrhovnim užasom, pred tom vrhovnom tragikom, obamire u nemoći i očajanju sav duh ljudski i sav rod ljudski… Progres? O, ta svaki ljudski progres šta je drugo ako ne progres ka smrti, progres ka grobu? Svi progresi u vodenici smrti završavaju smrću.
Gospodo, sva delatnost roda ljudskog kroz istoriju svedoči i tvrdi jedno: čoveku je nemoguće pobediti smrt. Ali, ako je to poslednji i završni zaključak, čega radi onda živeti? čega radi stvarati istoriju, učestvovati u njoj, lomiti se po njoj? Istorija roda ljudskog, koja nije Drugo do nemilosrdna, tiranska diktatura smrti, nije li potsmeh nad ljudskim bićem i njegovim progresom? He varajmo sebe: smrt je trijumf tiranije i tragizma, i avaj – pir ironije i komizma… Jadno i komično je biće čovek, kada mu je suđeno da živi u vodenici smrti gledajući kako ona nemilosrdno melje čoveka za čovekom, naraštaj za naraštajem, i osećajući kako i njega samog postepeno melje dok ga sasvim ne samelje… Nesrećnom i ismejanom biću što se čovek zove nemoguće je, apsolutno nemoguće, pobediti smrt. Šta onda? Ima li izlaza? – Da, ima. Ono što je nemoguće čoveku, pokazalo se moguće samo jednom biću u svim svetovima. Kome? – Bogočoveku Hristu.
Bogočovek Hristos je pobedio smrt. Čime? – Svojim vaskrsenjem. I tom pobedom rešio prokleti problem smrti; rešio ga ne teoriski, ne apstraktno, ne aprioristički, već događajem, doživljajem, faktom, istoriskim faktom vaskrsenja svog iz mrtvih.
Gospodo, nema događaja, ne samo u Evanđelju već i u istoriji roda ljudskog, koji je tako silno, tako ubedljivo, tako neporečno posvedočen kao vaskrsenje Hristovo. U celokupnoj svojoj istoriskoj stvarnosti i moći, hrišćanstvo je zasnovano na faktu vaskrsenja Hristovog. Svojom svepobednom silom ono je nametnulo sebe za centar hrišćanstva. Ako se hrišćanstvo može svesti na događaj, onda je taj događaj – vaskrsenje Hristovo. Ako hrišćanstvo ima početak u vremenu, onda ono počinje ne od Vitlejema već od Vaskrsenja. Temelj hrišćanstva je vaskrsenje Hristovo. To je osnovni fakt; ne pođe li se od njega, ne može se odgonetnuti zagonetna ličnost Isusa Nazarećanina. Vaskrsenjem svojim Gospod Hristos je objasnio svetu Sebe, svoju Bogočovečansku ličnost. Do vaskrsenja svog On je učio o večnom životu, ali je tek vaskrsenjem dokazao da je On zaista život večni. Do vaskrsenja svog On je učio ljude pobedi nad smrću, ali je tek vaskrsenjem pobedio smrt i dao ljudima sile da i oni pobeđuju smrt i u duši i u telu svom. Jednom rečju: celokupno učenje Hristovo tek u vaskrsenju Njegovom dobija svoju opitnu, eksperimentalnu potvrdu i objašnjenje.
Bez vaskrsenja Hristovog hrišćanstvo se apsolutno ne može objasniti. Molim vas, čime ćete objasniti neustrašivu propoved Apostola o vaskrslom Hristu, onih Apostola koji su se, poraženi i poplašeni golgotskom smrću Hristovom, kukavički bili razbegli od Njega? Čime ćete objasniti, čime? – Jedino vaskrsenjem Hristovim. Da je Hristos umro, a ne i vaskrsao, s pravom pita sveti Zlatoust – ko bi se usudio da Ga propoveda kao Boga i Spasitelja? Ko bi za Njim pošao, ko u smrt za Njega išao? Da Hristos nije vaskrsao, ko bi Apostole, te nemoćne očajnike i preplašene begunce, oduševio da propovedaju jednoga mrtvaca; i kakvu su nagradu mogli očekivati od mrtvaca, kakvu počast? Ta oni su pobegli od Njega živoga čim je bio uhvaćen; a posle smrti Njegove zar bi oni mogli stajati onako smelo za Njega, da On nije vaskrsao? He, ne! Oni nisu mogli ni smeli izmisliti vaskrsenje Hristovo da se ono nije desilo. Mnogo puta Spasitelj im je za života svog govorio o svom vaskrsenju, ali oni od svega toga nisu ništa razumeli. Stoga, da Hristos nije vaskrsao, oni bi, gonjeni od celog naroda, proterivani iz grada u grad, morali najzad odustati od Njega i prestati da šire glasove o nekakvom vaskrsenju Njegovom. Da se vaskrsenje Hristovo nije stvarno desilo već da su ga izmislili Apostoli, u šta bi se oni mogli uzdati propovedajući jednu takvu izmišljotinu? Da li u silu svoje reči? Ta oni su bili vrlo neuki ljudi. Da li u bogatstvo? Ta oni nisu imali ni torbe, ni štapa ni obuće. Da li u znatnost porekla? Ta oni su bili siromašni, i rođeni od siromašnih. Da li u znamenitost zavičaja? Ta oni su dolazili iz neznatnih sela. Da li u svoju mnogobrojnost? Ta njih je bilo svega jedanaest. Da li u obećanja Učiteljeva? Ali, da On nije vaskrsao, onda ni ostala obećanja Njegova ne bi za njih bila verodostojna. I kako bi oni mogli ukrotiti narodni bes? Kada se hrabri Petar od straha odrekao Hrista pred služavkom, i svi ostali, videvši Ga vezana, kukavički razbegli, kako bi onda oni smeli pomisliti da idu u sve krajeve sveta i svuda usađuju izmišljenu propoved o vaskrsenju? Kada se jedan prepao od služavke, a ostali i od samog pogleda na uze, kako su se onda oni mogli održati pred carevima, vladarima i narodima, gde su mačevi, užareni kazani, usijane peći, bezbrojne vrste svakodnevne smrti, kako ako ne tako što ih je božanskom silom svojom krepio vaskrsli Gospod Hristos? Da, da, sve je to činila sila vaskrsloga Bogočoveka.
No, bez vaskrsenja Hristovog se ne bi moglo objasniti ne samo apostolstvo Apostola već ni mučeništvo Mučenika, ni ispovedništvo Ispovednika, ni svetiteljstvo Svetitelja, ni čudotvorstvo Čudotvoraca, ni vera verujućih, ni ljubav ljubećih, ni nada nadajućih se, niti ikoji hrišćanski podvig. Da vera hrišćanska nije vera vaskrslog, i stoga večno živog i životvornog Bogočoveka Hrista, ko bi kroz tolike vekove milione i milione ljudi oduševljavao na veru u Hrista, na ljubav prema Njemu, na život u Njemu, i vodio ih kroz svete evanđelske vrline i podvige? Jednom rečju: da nije vaskrsenja Hristovog, hrišćanstva ne bi bilo; Hristos bi bio prvi i poslednji hrišćanin koji je izdahnuo i umro na krstu, a sa Njim i Njegovo učenje i Njegovo delo. Tada bi bila istinita reč nesrećnog Ničea: Prvi i poslednji hrišćanin raspet je na Golgoti.
Gospodo, vaskrsenje Bogočoveka Hrista je prevrat, prvi radikalni prevrat i prva istinska revolucija u istoriji čovečanstva. Ono je podelilo istoriju na dva dela; u prvom delu vladala je deviza: smrt je neophodnost; u drugom počinje da vlada deviza: besmrtnost je neophodnost. Vaskrsenje Hristovo je vododelnica ljudske istorije: do njega – istinski progres je bio nemoguć, od njega – on postaje moguć. Iz fakta vaskrsenja Hristovog rodila se filosofija vaskrsenja, koja nepobitno pokazuje i dokazuje da je neophodnost: ne – smrt, već besmrtnost; ne – pobeda smrti, već pobeda nad smrću. U tom, jedino u tom faktu, i životu izgrađenom na tom faktu vaskrsenja Hristovog, moguć je pravi, istinski progres.
Praktično ubeđenje i filosofska dogma: smrt je neophodnost, – vrhunac je i punoletstvo pesimizma. Ta dogma ima svoje postulate u principima: greh je neophodnost, zlo je neophodnost. Ali i filosofija vaskrsenja ima svoje postulate; evo njih: bezgrešnost je neophodnost, dobro je neophodnost. Kad je vaskrsenje Bogočoveka Hrista – fakt, događaj, doživljaj, onda nema ni jedne bogočovečanske vrline i osobine koja u životu ljudskom ne bi mogla postati fakt, događaj, doživljaj.
Fakt vaskrsenja Hristovog nije ograničen ni vremenom ni prostorom; on je sa svake strane beskrajan i beskonačan kao i sama ličnost Bogočoveka Hrista. To je fakt i događaj svečovečanskog značaja i zamaha; on se razrasta u mnogomilioni život svih hrišćana, jer su hrišćani time hrišćani što verom u vaskrslog Gospoda Hrista po staju članovi Bogočovečanskog tela Njegovog: Crkve. Crkva i nije drugo do neprekidno i beskrajno produžavanje jednog događaja, jednog fakta: vaskrsenja Hristovog. To je novi organizam, nova realnost, beskrajna, beskonačna, besmrtna. Tu nema granica vremenskih ni prostornih. Fakt vaskrsenja Hristovog je temelj Crkve, temelj hrišćanstva i svakog hrišćanina. Ako se čovek ne nazida na njemu, nazidao se na živom pesku, jer svi temelji mimo njega nisu drugo do živi pesak.
Vaskrsenjem Svojim Bogočovek je probio poročni krug smrti: izvršio prelaz iz smrti u besmrtnost, iz vremena u večnost. U ličnosti Njegovoj izvršio je taj prelaz i čovek, ali ne kao čovek već kao Bogočovek. Zato je vaskrsenje centralni fakt: iz njega se izvodi i na njega se svodi sva hrišćanska pragmatika, sav život hrišćanina. Od čoveka se traži jedno: da usvoji taj fakt, da doživi taj doživljaj, da vaskrsne sebe iz groba svega onoga što je smrtno, sjedinjujući putem vere dušu svoju sa vaskrslim Gospodom Hristom.
Hristova pobeda nad smrću omogućila je beskrajni progres čoveka i čovečanstva ka božanskom savršenstvu. Ustvari: istinski se progres sastoji u pobedi nad smrću, u obesmrćenju i duše i tela, u spasenju od smrti, a to će reći: u spasenju od greha i zla, koji su jedini tvorci smrti. Ali ako je smrt završetak čoveka i čovečanstva, onda su sve čovekove čežnje za progresom – najprokletije i najpodrugljivije svojstvo, koje je neko ubacio u čoveka, da bi mu se što pakosnije potsmehnuo. U tom slučaju, najbolje je i najdoslednije: zamreti u očajnoj inerciji i izvršiti samoubistvo, jer bi život bio nesnosna tiranija i neizdržljiv potsmeh.
Mnogi ne priznaju vaskrsenje, ne priznaju pobedu nad smrću a govore o progresu. No svi ti progresi, bili naučni, ili filosofski, ili umetnički, ili kulturni, nisu drugo do koncentrični krugovi, upisani u krugu smrti. Progres koji izneveri i napusti čoveka u smrti, nije progres već falsifikat progresa. Ako progres nije u stanju da osmisli život i smrt, da obesmrti čoveka i čovečanstvo, onda to nije progres već maskirani regres. Takvi su svi progresi sem progresa zasnovanog na vaskrslom Bogočoveku. Nije li smrt pobeđena, i besmrtnost osigurana vaskrsenjem, onda nema istinskog progresa u ovoj strašnoj vodenici smrti, onda su svi ljudi bez izuzetka robovi smrti, lakeji smrti, mlivo smrti. Ako je tako, rašta onda živeti, o vodeničari progresa u vodenici smrti? Zar zato, da me vodenica smrti na kraju krajeva samelje celog bez ostatka?… Da, da, svi progresi koji nisu zasnovani na besmrtnosti čovekove ličnosti, pretstavljaju iz sebe naivne čarolike bajke i skaske, koje nesrećni žitelj ove planete sanja, u čijem naručju? – U odvratnom naručju aždaje smrti.
Reč progres u bukvalnom smislu označava svako kretanje napred. Kroz svukoliku delatnost svoju: religisku, filosofsku, naučnu, tehničku, ekonomsku, rod ljudski se, očigledno, kreće napred, ide napred, ka čemu? Nema sumnje – ka smrti, kao poslednjoj realnosti. Rođeni u vodenici smrti, odrasli u njoj, ljudi, svi ljudi sa svima svojim progresima bivaju najzad samleveni smrću. Zagledajte u tajau ljudskih progresa, i ako vam razum nije uspavan morfijumom naivnog humanizma i srce opijeno opijumom kulturnog idolopoklonstva, stvaripoklonstva, vi ćete morati otkriti da čovečanstvo kroz sve svoje progrese hita ka jednom, progresira ka jednom: ka smrti. Iza svih naših progresa stoji smrt. To je najsigurnija meta ljudskog progresa. A kada se progres završava smrću, nije li smešno nazivati ga progresom? Pametnije je nazivati ga regresom, kobnim regresom, jer sve odvodi u nebiće, u nepostojanje, u ništavilo. Ako ne želimo da namerno zavaravamo ono malo saznanja što imamo u srcu, onda moramo i saznati i osetiti da nema istinskog progresa bez pobede nad smrću, bez osiguranja besmrtnosti za čovekovu ličnost, bez osiguranja večnog života. Drugim rečima: čoveku i čovečanstvu nema progresa bez Bogočoveka Hrista, jedinog pobeditelja smrti. Jer progres je samo ono što savlađuje smrt i osigurava besmrtnost čovekovoj ličnosti; sve pak ono što ne savlađuje smrt i ne osigurava besmrtnost ljudskom biću, nije drugo do regres, fatalni regres, koji čoveka osuđuje na smrt, iza koje nema vaskrsenja. Pošto je Bogočovek Hristos jedini pobeditelj smrti, to je On i jedini osnivač i tvorac jedino istinskog progresa, progresa bogočovečanskog; a čovek, i sve što je čovečje, suviše čovečje, u stvari je regres. Dilema je vrlo jasna: čovek ili Bogočovek, smrt ili besmrtnost?… Prijatelju, ako si makar jednom ozbiljno zapitao sebe: šta je smisao mome životu koji ovako neumorno hita ka grobu, progresira ka smrti, – ti si samo u vaskrslom Gospodu Isusu mogao naći odgovor na svoje pitanje. Ako si pak svoj lični problem proširio na celo čovečanstvo, i u besane noći i hučne dane ozbiljno pitao sebe: kakav je smisao postojanju roda ljudskog, i šta je ustvari progres ljudski, – ti si iz svih činjenica mogao izvući samo jedan zaključak: progres je sve što odvodi Hristu i vaskrsenju, jer osigurava besmrtnost i čoveku i čovečanstvu; regres je sve što odvraća od Hrista i vaskrsenja, jer gura u smrt, u nebiće i čoveka i čovečanstvo. Hristočežnjivost je vitalna sila progresa, jer se njome savlađuju smrt i smrtnost, to jest: greh i zlo, a osigurava besmrtnost i život večni.
Jedini smisao ljudskog postojanja u ovoj vodenici smrti jeste lična besmrtnost svakog ljudskog bića. Bez toga, našta nam progres i usavršavanje, našta filosofija i kultura, našta nam dobro i zlo, našta Bog i svet? Osetiti se besmrtnim još za života u telu, jeste blaženstvo koje se samo Bogočovekom Hristom može pronaći i osigurati. Razvijanje osećanja besmrtnosti i njegovo pretvaranje u saznanje besmrtnosti, posao je Hristovog čoveka u ovom životu. Izgleda mi: Spasiteljevo Evanđelje i nije drugo do praktično uputstvo kako čovek može sebe smrtna preraditi u besmrtna. Praktikujući evanđelske vrline, čovek savlađuje sve što je smrtno u njemu; i ukoliko evanđelskije živi utoliko jače potiskuje iz sebe smrt i smrtnost i urasta u besmrtnost i večnost. Osećati Gospoda Hrista u sebi isto je što i osećati se besmrtnim. To osećanje besmrtnosti izvire iz osećanja Boga, jer je Bog izvor besmrtnosti i večnog života.
“Šta je besmrtnost?” pita veliki hrišćanski filosof, Sv. Isak Sirin, i odgovara: “Besmrtnost je osećanje Boga”. Osećati Boga znači: osećati se besmrtnim. Bog i besmrtnost su dva korelativna pojma, jer su dva korelativna fakta. Jedno je nemoguće bez drugog. Osećati Boga u sebi stalno, u svakoj misli, u svakom osećanju, u svakom postupku, i jeste besmrtnost. Steći to osećanje Boga i znači: osigurati sebi besmrtnost i život večni. Otuda samo iz vere u Boga, iz osećanja Boga ističe i osećanje lične besmrtnosti čovekove.
Bogočovečanski progres se i sastoji u tome što u ljudima razvija i usavršava to osećanje lične besmrtnosti čovekove, jer do maksimuma razvija u njima osećanje Boga. Čovek Hristove vere živi osećanjem i saznanjem da je svaki čovek besmrtan i večan, te stoga ne može biti predmet ničije eksploatacije i tiranije. Osećanje besmrtnosti dolazi od osećanja Boga, a osećanje Boga ne trpi greh već ga izgoni iz čoveka, jer greh proizvodi smrt. Ako je u čoveku živo osećanje Boga, živo je sa njim i osećanje besmrtnosti koje se neumorno bori sa svim onim što usmrćuje čoveka, a to je greh, svaki greh i svako zlo.

NAPOMENE:

1.     Tako Crkva naziva smrt: Sjedalen, Petak vaїi, Utro.
2.     The stars in their courses, Cambridge, 1931.