Svetosavlje kao filosofija života

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA VREDNOSTI I MERILA

Kada se čovek probudi iz sna kojim spava u ilovači tela svog, i duhovno progleda, onda oseti da su materija i materijalne stvarnosti oko njega u toliko stvarne, realne, u koliko ih njegov duh saznaje kao takve. I ubrzo dolazi do paradoksalnog saznanja: ljudi, kao naročita vrsta bića, dolaze do saznanja o stvarnostima u spoljašnjem materijalnom svetu pomoću svoga ljudskoga duha koji nije materijalan niti ima svojstva materijalnih stvarnosti; naprotiv, on je nešto što se ne može očima videti, niti rukama opipati, niti čulima proanalizirati, niti pokazati kao neka transubjektivna materijalna stvarnost. Ali, ako se ne može uhvatiti u oblike materijalne stvarnosti i podvesti pod kontrolu čula, duh je ipak svojom nevidljivom suštinom merilo svih vidljivih stvarnosti u svetu materije. I što čovek dublje misli, sve neodoljivije oseća i saznaje da je misao duha, iako neopipljiva, nevidljiva, nematerijalna, ipak stvarnija od svake, takozvane, objektivne stvarnosti u oblasti transubjektivne materije. Štaviše: sve stvarnosti zasnivaju svoju realnost na mislima duha, koji je po sebi nematerijalan; pomoću nematerijalnog, nevidljivog i neopipljivog ljudi i osećaju, i saznaju, i procenjuju ono što je materijalno, vidljivo i opipljivo. U tome je i preimućstvo i zagonetnost, i veličina ljudskoga duha. I probuđen čovek, vođen svojim nematerijalnim, nevidljivim duhom kroz tajanstva materijalnog, fizičkog sveta, sve više uviđa, da je njegov duh – njegova najveća i najneposrednija stvarnost, a camim tim i njegova najveća vrednost. U takvom raspoloženju čovek uskoro oseti neodoljivu istinitost Spasiteljevih reči o duši ljudskoj kao najvećoj stvarnosti i najvećoj vrednosti, stvarnosti – stvarnijoj od vascelog vidljivog sveta, i vrednosti – vrednosnijoj od svih sunčanih sistema: “Kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?” (Matej 16, 26). Drugim rečima: u vidljivom svetu nema vrednosti koja je ravna vrednosti duše ljudske, ili vrednosti kojom se duša može proceniti i isplatiti; ona više vredi nego svi svetovi skupa.
U samoj stvari, ceo svoj vidljivi život, život u vremenu i prostoru, čovek zasniva na nevidljivostima, tojest na duši, na njenim mislima, na njenoj savesti. U svetu vidljivih stvarnosti i zbivanja čovek se orijentiše svojom mišlju; njome sve meri i procenjuje, njome koja je i za njega samog nevidljiva. U toliko je onda prirodnije i logičnije da se njome orijentiše i u svetu duhovnih stvarnosti i duhovnih vrednosti, koje su nematerijalne i nevidljive kao i ona sama. Misao je to što čovek upoznaje, vezuje i spaja ne samo sa svetom vidljivih, materijalnih stvarnosti, nego i sa svetom nevidljivih, duhovnih stvarnosti. Čak i krajnji senzualisti u gnoseologiji ne mogu to poreći.
Mora se priznati: čovečiji duh je čudotvorna laboratorija, u kojoj se na neobjašnjivi način čulni utisci prerađuju u misli. Čovek?-Ta čovek je najčudesnija i najsavršenija radionica, u kojoj se neprekidno vrši tajanstveno prelivanje vidljivog u nevidljivo i nevidljivog u vidljivo, kao i prelivanje prirodnog u natprirodno i natprirodnog u prirodno. Jer mi ljudi prirodnim nazivamo ono što je vidljivo i opipljivo, a natprirodnim ono što je nevidljivo i neopipljivo. Zagledajte čoveka: u vidljivom i opipljivom telu živi nevidljiva i neopipljiva duša; zar nije on u isto vreme i prirodno i natprirodno biće? Štaviše, ono što je prirodno u njemu živi onim što je natprirodno u njemu: telo živi dušom. Kada čovek misli misao, šta se dešava s njim? – Prekoračuje granice prirodnog i stupa u sferu natprirodnog; i svim bićem oseća da to što je u njemu nevidljivo i natprirodno i jeste naša najneposrednija stvarnost, naša najnesumnjivija empirija, naša prva datost. U samoj stvari, mi pomoću onoga što je natprirodno u našoj prirodi dolazimo u dodir sa prirodnim i saznajemo ono što nazivamo vidljivom prirodom. Mi ljudi, mi smo prvo natprirodna pa onda prirodna bića, jer je u nas natprirodno – srce prirodnog, srž prirodnog, suština prirodnog.
Jeste li videli čudotvorca? Gle, svaki čovek je čudotvorac, jer se u svakome neprekidno vrši prerađivanje prirodnog u natprirodno i natprirodnog u prirodno. Na primer, misao o milostinji, dok je u tvojoj duši, ona je nešto nevidljivo, nematerijalno, natprirodno; ostvariš li je, ti si već postao čudotvorac: pretvorio si nevidljivo u vidljivo, natprirodno u prirodno. Ili, ti voliš roditelje; kao unutrašnje osećanje, tvoja je ljubav nešto nevidljivo, nematerijalno, natprirodno; čim je prevedeš u brigu i staranje za roditelje, ti si već učinio čudo: pretvorio si nevidljivo u vidljivo, natprirodno u prirodno.
Što važi za ljudsku misao i osećanje, važi za sve što je ljudsko: svima svojim postupcima, delima, celokupnim svojim životom čovek je čudotvorac, jer pretvara nevidljivo u vidljivo, ovaploćuje natprirodno u prirodno. Čovek živi time što neprekidno projicira, transubjektivira svoj nevidljivi duh u svoj vidljivi svet prirode, i na taj način stalno ovaploćuje natprirodno u prirodno.
Otkuda duhu ljudskom ta moć i sila? – Otuda, što je on sam ovaploćenje lika Božjeg, jer je sazdan po liku Božjem. Živeti, to znači: ovaploćavati božanske sile koje se taje u bogolikoj duši čovekovoj. Ovaploćavajući te sile, čovek se navikava na glavni, centralni fakt ljudske istorije: ovaploćenje Boga Logosa, Gospoda Isusa Hrista. Zar ne vidite, život svakog čoveka posebno i svih ljudi skupa, samo je uvod, priprema i predsprema za taj najsudbonosniji čin ljudske drame: Bogoovaploćenje? Jer je smisao i cilj čoveka i svega roda ljudskog: ovaplotiti Boga i sve što je Božje.
Gospodo, ozbiljan posmatrač sveta, ma s koje strane pristupio materijalnim ili duhovnim stvarnostima, mora osetiti prisustvo beskrajne tajanstvenosti u svima pojavama. To je danak koji svaki mislilac mora platiti zagonetnoj misteriji sveta. Nema sumnje, pravilna orijentacija u ovom zagonetnom svetu zavisi od duha kojim se čovek orijentiše; ili tačnije: od prirode duha. A prirodu svoju duh čovečiji kazuje i pokazuje kroz iskustvo koje svojom delatnošću stvara. Iz vascelog iskustva tog izbija čežnja duha ljudskog za beskrajnošću u svima izrazima: u znanju, u životu, u postojanju. Duh ljudski neumorno čezne za beskrajnim znanjem, za beskrajnim životom, za beskrajnim postojanjem. A kroza sve to on hoće jedno: da savlada prolaznost, konačnost, ograničenost, a omogući i osigura neprolaznost, beskonačnost, bezgraničnost. U svima kulturama i civilizacijama, na kraju svih krajeva, sve muke duha ljudskog slivaju se u jedan gigantski napor: savladati smrt i smrtnost, a osigurati besmrtnost i život večni, osigurati ma po koju cenu.
Ali, zar nas sve to ne potstiče na pitanje: otkuda u duhu ljudskom ta čežnja i težnja za beskrajnošću u svima pravcima? Šta je to što misao ljudsku goni iz problema u problem, iz beskrajnosti u beskrajnost? Ako se ova čežnja za beskrajnošću i može nametnuti slabijem čoveku, onda otkud ona kod najsamostalnijih mislilaca? Štaviše, ona je u njih razrađena u najsloženiju problematiku. Sve to pokazuje da se čežnja za beskrajnošću nalazi u samoj prirodi duha ljudskog. Priroda samog saznanja teži za beskrajnim znanjem; priroda samog osećanja teži za beskrajnošću osećanja; priroda samog života teži za beskrajnim životom. Sav duh čovekov: i kroz saznanje, i kroz osećanje, i kroz volju, i kroz život hoće da je beskrajan, a to znači: besmrtan. Glad za beskrajnošću, glad za besmrtnošću jeste iskonska, metafizička glad duha ljudskog. Ona je duh ljudski gonila ka beskrajnosti i besmrtnosti kroz mnogobrojne religije, filosofije, nauke, muke i podvige. Jednom rečju: duh ljudski hoće beskrajnost, hoće besmrtnost po svaku cenu i ma u kom obliku.
Očigledno je da ovu čežnju za beskrajnošću nije mogla nametnuti čoveku veštastvena priroda, pošto je sama ograničena, i nema u sebi te čežnje. Isto je tako očigledno, da je duhu ljudskom nije moglo nametnuta ni telo čovečije, pošto je i samo ograničeno. Kao jedini logičan izlaz ostaje postavka: ljudska čežnja za beskrajnošću, za besmrtnošću nalazi se u samoj suštini duha ljudskog. Sazdan po liku Božjem, čovek je sav u toj čežnji. Jer bogolikost i jeste ono u biću ljudskom što čezne za beskrajnim Božjim istinama u svima svetovima. Imanentna duhu ljudskom, ova bogolikost potstiče čoveka da se bogočežnjivo pruža i seže za svima beskrajnostima Božjim. Prirodno je za bogoliku dušu da čezne za Bogom kao za svojim originalom.
Ovo nije proizvoljan zaključak, već po svemu činjeničan, jer svekoliko iskustvo roda ljudskog svedoči o toj moćnoj i tajanstvenoj čežnji duha ljudskog za beskrajnošću, za besmrtnošću, za večnim životom, bilo u ovom ili onom svetu. Ako se oslonimo na sveopšte iskustvo roda ljudskog i svedemo čoveka na njegove osnovne elemente, na praelemente, sigurno ćemo pronaći ovo: čežnja za besmrtnošću je najosnovniji elemenat, na kome počiva i u kome se bitno sastoji sav čovek.
Stvarajući čoveka po liku svom, Bog je samim tim po biću njegovom razlio čežnju za božanskom beskrajnošću života, za božanskom beskrajnošću saznanja, za božanskom beskrajnošću savršenstva. Stoga se ova neizmerno gladna čežnja bića ljudskog ne može potpuno zadovoljiti i zasititi ničim do Bogom. Objavljujući kao glavni cilj čovekovog postojanja u svetu božansko savršenstvo: “Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski” (Matej 5, 48), – Gospod Hristos je odgovorio na osnovni zahtev i potrebu bogolikog i bogočežnjivog bića čovekovog.
Bogolikost prirode ljudske ima dvostruki smisao: prvo u njoj je data suština bića čovekovog; drugo, njome je određen čoveku kao cilj života: Bog sa svima svojim beskrajnim savršenstvima. Bogolikost je suština suštine čovekovog bića, na kojoj i po kojoj čovek ima da izrađuje i izgrađuje sebe u ovom svetu. U samoj stvari: u biću čovekovom Bog je prvo, a čovek – drugo; drugim rečima: čovek je sazdan kao potencijalno bogočovečansko biće, čiji je zadatak bio da, vođeno bogolikom dušom, sebe u svemu upodobi Bogu, i tako stvarno izradi sebe u bogočovečansko biće, to jest biće u kome je čovek idealno sjedinjen sa Bogom i živi u njegovim božanskim, beskrajnim savršenstvima. Ali umesto da bogolikošću duše prožme sav svoj empiriski život, čovek je odvojio duh svoj od svega Božjeg u sebi, i otisnuo se kroz tajanstva ovoga sveta bez Boga, to jest bez svoga prirodnog putovođe. I naišao u ovome svetu na nepremostive provalije i jezive raseline.
U suštini svojoj pad se čovekov sastojao u tome što je čovek ustao protiv bogolikog ustrojstva svoga bića, napustio Boga i Božje, i sveo sebe na čistu materiju, na čistog čoveka. Prvom pobunom protiv Boga, čovek je donekle uspeo da istera Boga iz sebe, iz svoga saznanja, iz svoje volje, i da ostane pri čistoj čovečnosti, pri čistom humanizmu. Strašno je reći, ali – humanizam je u stvari osnovno zlo, prvobitno zlo čovekovo. U ime tog prvobitnog humanizma čovek je proterao Boga u nadčovečansku transcendentnost, i sav ostao pri sebi i u sebi. Ali, pri svemu tome, čovek nije mogao da potpuno obezboži sebe, da potpuno izbaci iz sebe bogolike odlike svoga duha; one su ostale da se i u njegovom humanizmu pojavljuju u obliku čežnje za beskrajnim progresom, za beskrajnim znanjem, za beskrajnim usavršavanjem, za beskrajnim postojanjem. Svesno i nesvesno, u svima borbama krje čovek vodi u svome humanizmu, on teži da povrati sebi izgubljenu bogolikost. I u tome delimično uspeva, uspeva toliko koliko je potrebno da oseti i sazna, kako on sam po sebi, pri svojoj čistoj, obezboženoj čovečnosti, ne može nikada ispraviti duh svoj, reintegrirati bogolikost bića svog. Kroza sve svoje humanističke nostalgije čovek u stvari vapije za – Bogočovekom. Otuda je pojava Bogočoveka Hrista u ovom svetu bila i prirodna, i logična, i neophodna. Jer samo Bogočovek u potpunosti otstranjuje sve muke duha ljudskog, obolelog i obezboženog humanizmom. On jedini utoljava sve gladi bogolikog bića ljudskog: i glad za beskrajnim životom, i glad za beskrajnom pravdom, i glad za beskrajnom istinom, i glad za beskrajnim dobrom, i glad za svima uopšte božanskim beskrajnostima. Najbitniji zahtevi i potrebe čovečijeg bića zadovoljeni su jednom za svagda u ličnosti Bogočoveka Hrista. Potencije bogočoveštva u biću ljudskom, koje su sputane tiranijom bogoboračkog humanizma, Bogočovek oslobađa i daje im moći da se ostvare u besmrtnoj punoći svojoj. Čovek, vođen Bogočovekom, sve svoje normira Bogom, i u ovom zagonetnom svetu živi Bogom, te tako dostiže idealno savršenstvo, i sobom pretstavlja najidealniju sintezu Božjeg i čovečjeg, duhovnog i veštastvenog, ovostranog i onostranog.
Pojava Bogočoveka Hrista u svetu ljudskih realnosti, ni sa ontološkog, na sa psihološkog, ni sa istoriskog gledišta, nije iznenađenje za ljudsku prirodu. Naprotiv, ona je zadovoljila osnovne čežnje i potrebe čovečijeg bića: čežnje i potrebe za božanskim savršenstvom i večnim životom. Bogočovek ne samo nije nešto neprirodno i nepotrebno za čoveka, nego je, naprotiv, potrebniji čoveku od svega drugog, toliko potrebniji, da je sam sveistiniti Bog i Gospod Isus Hristos objavio da je On – “jedino potreban” (Luk. 10, 40-42). Zašto? Zato što je On najsavršenije, i najprirodnije, i najcelishodnije, i najlogičnije rešio problem Boga i čoveka. Kako? Pokazavši nam realno, zemaljski realno u sebi Boga, koji je apsolutna Istina, apsolutno Dobro, apsolutna Pravda, apsolutna Ljubav, apsolutna Mudrost, u savršenom jedinstvu sa čovekom; a sa tim i kroz to pokazavši nam i čoveka u njegovoj bezgrešnosti i savršenstvu. Bogočovek je podjednako realno pokazao i Boga u njegovom savršenstvu, i čoveka u njegovom savršenstvu. Kada se nepristrasno razmatra istorija roda ljudskog, mora se priznati: nema u rodu ljudskom boljeg čoveka od Isusa; a to znači: nema ni boljeg Boga, jer je Isus samo kao Bogočovek bio i jeste najbolji čovek, to jest čovek bez greha, bez zla. Samo kao takav, kao Jedini Bezgrešan, Gospod Hristos je i mogao neustrašivo pitati svoje najljuće neprijatelje: “Koji me od vas kori za greh?” (Jovan 8, 46) i niko od njih nije mogao ukazati ni na kakav greh u Njemu. A čovek bez greha je istovremeno i najidealniji i najrealniji čovek, jer samo kao takav, on je istinski savršen, besmrtan i večan.
Ovaploćenjem Boga Logosa ušla je u prirodu ljudsku svesavršena Mudrost Božanska, svesavršena Logika Božanska, svesavršeni Um Božanski. “Logos postade telo” (Jovan 1, 14), to znači: sve transcendentne vrednosti Božanske postadoše imanentne prirodi ljudskoj, jer su srodne suštini bogolike duše čovečije. Sve te večne Božanske vrednosti, ovaploćene u čoveka, stapaju se, na kraju krajeva, u jednu neizmernu i nenadmašnu vrednost: Bogočoveka Hrista. Otuda je Bogočovek prva, i najveća, i najosnovnija vrednost u svetu čovečanskom. Jer ništa nije čovečanskije od Gospoda Hrista, koji oličava u Sebi najidealnije savršenstvo svega istinski ljudskog, istinski čovečanskog. I ne samo to, nego je On, kao Bogočovek, najsavršenija sinteza Božjeg i čovečjeg, ovostranog i onostranog, prirodnog i natprirodnog, realnog i idealnog, fizičkog i metafizičkog. U Bogočovečanskoj ličnosti Gospoda Isusa postignuto je najradikalnije, najlogičnije i najpotpunije jedinstvo života ovostranog i onostranog, a kroz to: jedinstvo saznanja ovostranog i onostranog, jedinstvo osećanja čovečjeg i božanskog. A to znači: i život ljudski, i misao ljudska, i osećanje ljudsko premostili su ponor koji zjapi između čoveka i Boga, između ovog i onog sveta. Stoga Hristov čovek živo oseća jedinstvo ovog sveta sa onim, jedinstvo Boga sa čovekom, jedinstvo prirodnog sa natprirodnim. On snažno oseća i jasno saznaje kako je u njemu izvršen prelaz iz smrtnog u besmrtno, iz vremenskog u večno. To osećanje večnoga života omogućuje i osigurava Hristovom čoveku i večnost misli i besmrtnost osećanja. No i ako je na taj način Hristov čovek produžen, i proširen, i udubljen do božanskih beskrajnosti, on ipak ne gubi svoju čovečnost, svoju individualnost, nego i nadalje ostaje čovek, samo čovek – savršen, obogovečen. Tek u Bogočoveku Hristu čovek je uzdignut na najviši stepen savršenstva, na vrh iznad svih vrhova. Jer niko nije proslavio ljudsku prirodu, ljudsko biće kao Bogočovek. U njegovoj Bogočovečanskoj ličnosti učinjena je čoveku najveća pravda, najveća moguća pravda. Nigde ni u čemu nije potcenjen čovek na račun Boga, niti Bog na račun čoveka, iako je čovek nbizmerno uzveličan, i uzvišen, i proslavljen Bogom.
Nema sumnje, problem dobra i zla je jedan od najtežih i najmučnijih za ljudsko saznanje. No i on je konačno i završno rešen tek Bogočovekom Hristom. I to rešen ne verbalistički, teoriski, dijalektički, nego bitno, pragmatički, bogočovečanski. Jer se Gospod Hristos u celokupnom životu svom pokazao kao ovaploćenje, kao očovečenje beskrajnog, svesavršenog i apsolutnog Dobra. Ni najvidovitije oko ne bi moglo pronaći u Njemu ni trunke zla, jer On “greha ne učini, niti se obmana nađe u ustima njegovim” (I Pet. 2,22). Pa ne samo On “greha ne učini”, nego uopšte – “greha u njemu nema” (Jovan 3, 5).
Imajući pred sobom u licu Bogočoveka Hrista apsolutno božansko Dobro u granicama ljudskog bića, ljudske prirode, ljudsko saznanje tek od Njega i Njime određeno zna, i ljudsko srce određeno oseća šta je dobro a šta zlo. Dobro je, večno dobro – sve što Hristos jeste u svojoj bogočovečanskoj realnosti, sve što je bogočovečansko. Kao Jedini bezgrešni i svemoćan, Gospod Hristos je dao ljudskoj prirodi blagodatne sile da može do savršenstva uspevati u božanskom dobru a savlađivati greh i zlo do konačne pobede nad njima. Zbog toga je Bogočovek Hristos najviša vrednost u svima svetovima, u kojima se kreće ljudska misao i osećanje.
Kroz svu svoju istoriju čovek se pokazuje kao naročita vrsta bića time što neumorno traži osnovnu i glavnu istinu, istinu na kojoj stoje i radi koje postoje svi svetovi, pa i čovečanski. U tom traženju istine, čovek je rešavao problem istine i mitološki, i filosofski, i teistički, i ateistički, i spiritualistički, i materijalististički. I nije ga rešio, jer ga je rešavao u kategoriji čistog, obezboženog humanizma. Tek u čudesnoj ličnosti Bogočoveka Hrista javila se sva večna Istina bez ostatka. I problem istine rešen je pojavom apsolutne božanske Istine u granicama ljudske prirode. Zato je iz usta Bogočoveka Hrista izašla najsmelija izjava koju je ikada ljudsko biće dalo o sebi, izjava: “Ja sam Istina” (Jovan 14, 6). A to znači: Bogočovek Hristos je istina kao ličnost u svoj svojoj bogočovečanskoj punoći i realnosti.
Ali ono što Bogočoveka Hrista naročito čini vrednošću iznad svih vrednosti jeste to što je On prvi i jedini potpuno rešio problem života i smrti, rešio ga pragmatički, realno, pokazavši u svojoj Bogočovečanskoj ličnosti ovaploćenu, učovečenu i očovečenu besmrtnost i život večni. To je pak izuzetno silno pokazao i dokazao svojim vaskrsenjem iz mrtvih i vaznesenjem u večni život Božanstva. I uopšte, celokupni bogočovečanski život Gospoda Hrista do i posle vaskrsenja očigledno je dokaz da je on zaista oličenje besmrtnosti i večnoga života, a time i gospodar nad smrću Vaskrsenjem svojim On je ljudskoj prirodi zauvek osigurao pobedu nad smrću, a vaznesenjem svojim – život besmrtni u večnosti trosunčanog Božanstva. Zato je On jedini u rodu ljudskom imao prava reći za sebe: “Ja sam vaskrsenje i život” (Jovan 11, 25).
U ljudskom saznanju takmiči se tajna sveta sa tajnom čoveka. Neprozirni mrak pokriva svu tvar, i ljudska misao nikako da pronikne u njen osnovni smisao, nikako da shvati zašto postoji ovakav svet u ovakvom obliku. Tek obasjan svetlošću Bogočoveka Hrista, svet nam otvara krunicu svoga bića, i u njoj svoj pravi smisao i vrednost. Zato je Spasitelj i rekao za sebe: “Ja sam svetlost sveta” (Jovan 8, 12). U Bogočoveku i njegovoj svetlosti čovek je istinski progledao i pravi smisao sveta sagledao. Neka božanska razumnost i celishodnost razlivena je po svoj tvari. Razlivena samim Gospodom Hristom kao večnim Logosom Božjim, zbog čega je i rečeno u svetom Evanđelju: “Sve što postade – kroz Njega postade” (Jovan 1, 3). Ta logosnost i logičnost ovoga sveta, i svega što je stvoreno, postaje očigledna tek u svetlosti ovaploćenog Boga Logosa. Ljudsko saznanje, jedino kada se obasja svetlošću ovaploćenog Boga, može sagledati božanski, logosni smisao tvari, i ubediti se u istinitost Apostolovih reči: “Sve se kroz Hrista i radi Hrista sazda” (Kol. 1, 16). To znači: smisao je svake tvari posebno i svih tvari ukupno, da Bogočovekovu istinu i pravdu ostvare u sebi do krajnjih mogućnosti. Hebo i zemlja neće proći dok se na njima ne ispuni sav zakon Boga Logosa (Matej 5, 18). U Bogočoveku Hristu počelo je ozdravljenje tvari, reintegracija tvari, koja se razbolela i haotizirala prisustvom i dejstvom greha i zla (Rim. 8, 19-23).